Симбол Смедерева, поред Дунава, свакако је Тврђава. То је оно на шта се прво помисли када се помене Смедерево. Када размишљам о мом граду и местима за опуштање, увек прво помислим на Тврђаву. Сећам се детињства и дугих  шетњи Великим и Малим градом. Најузбудљивије је увек било када смо прелазили мост преко канала. Брат и ја смо јели сладолед на точење, а мама и тата уживали на клупи у хладу великих стабала.У средњој школи омиљена дестинација за бежање са часова је, наравно, била Тврђава. Данас је Тврђава много лепша и сређенија него раније и сада тамо одлазим са својом децом. Причам им о деспоту Ђурђу и „проклетој“ Јерини. Уживамо у томе да замишљамо како су они са својом свитом живели у каменим кулама смедеревске тврђаве, како су се бранили од Турака и како су у спокојним данима уживали у погледу на Дунав. Питамо се да ли је деспотица заиста заслужила да је народ назове „проклетом“ Јерином? У сваком случају њена историјска улога у подизању тврђаве је од великог значаја. То је био подухват вредан дивљења, поготово у то доба. Изложена бројним разарањима и неумољивом зубу времена СМЕДЕРЕВСКА ЛЕПОТИЦА још увек стоји поносно и показује нам како треба да будемо јаки и одважни. 

„У Нушићево време бити писац још увек је нешто значило. Данас можете писати шта год хоћете, нико више неће ни да вас ухапси”.

Миладин Шеварлић, председник Удружења драмских писаца Србије