Ко чека „мале сигнале“?

Моја другарица, каже, има озбиљан проблем. Не може више да се фолира.
-Почињем да пуцам по шавовима – прича прилично резигнирано док испијамо нашу редовну недељну кафу. – Не умем више да се искулирам… Ваљда сам потрошила сву социјалну интелигенцију…
Знам шта је мучи. Годинама већ ради у јавном сектору, а није се померила од почетка. Толико о њеном професионалном напредовању. Кад сам у форми обавезно је провоцирам да „диплому може да обеси о клин“. Сад прескачем ово припремно звоцање и одмах је патосирам:
-Пази, са ове женске тачке гледишта твоје место у систематизацији има и предности – дочекаћеш и пензију као млађи референт.
-И није ти неки фазон – прихвата она ово прилично равнодушно. –Сада кад видим какви се рововски ратови воде око неких отрцаних фотеља, дође ми да самој себи честитам што не учествујем у том циркусу. Додуше, имам неки горки укус у устима, не може човек да побегне од тога.
Ћутим саучеснички и сад ми је криво због свих опаски на њен рачун. Знам да се увек склањала пред наступајућим партијским кадровима сумњивих диплома. Прво је сматрала да није пристојно да маше својом регуларном дипломом, а касније, када су стигли скакавци који су све прождрали, никако није хтела да им се придружи.
-Мој директор је један од ретких са фул образовањем…
-Знам – прекидам је јер ту нема шта да се дода, али она ипак наставља:
-Такви напредују, хвала богу, и одлазе… Али, ја бих пре рекла да му је препун куфер свега и човек лепо спаковао пинкле…
И ту причу знам, али је не прекидам. Наслућујем да иза овог обичног кафенисања има много сплетки и комбинација.
-Као да је неко отворио Пандорину кутију – описује ми атмосферу у којој раде. – Прво су из својих мишјих рупа измилели штакори. До недавно су били мањи од маковог зрна: нит` говорили, нит` мрморили! А сад шушкају неким папирима, инсајдерским информацијама, пишу дојаве, пријаве, прете…
-Знаш и сама –смирујем је – то је типично понашање таквих – да се освете одлазећем и спремно дочекају следећег…
Она одмахује главом у стилу „ма знам све то“, али очигледно има још нешто да ми исприча:
-Ја одавно нисам играч ни у једној екипи па могу мирно са стране све да гледам. И да ти кажем, тако најбоље видим ствари. Знам ко је чији кандидат, ко `вата на емоцију, ко уме да се додвори, ко седи на две столице, ко покушава бочно …
Сад се баш нервирам: – Батали ту причу, шта ту има ново!?
-Пукла тиква! Једна фотеља, а много кандидата! А као нико неће! Најављују оставке, дистанцирања, боловања, одморе…И мудро чекају…
А шта чекају? – ипак се ја пецам.
-Како шта чекају? Па мале сигнале , знаш д кога! Мали сигнал да су баш они тај одабрани. А ако не буде сигнала, џаба су га кречили! Џаба се керебече без блама.
Џаба их било.
До читања.