Шљаку нико неће

Брда шљаке која су лагерована у дворишту Железаре, у последњој деценији достигле су буквално размере планина. Њихов неконтролисан раст су повод због којег, поред мештана Вранова, сада протестују и мештани Радница. Шљаку једноставно нико неће! Почетком марта на улице су изашли Врановци, тракторима блокирали пут, позивали на разговор и договор све надлежне, од инспекција, представника Хестила, до градоначелнице и министара…
Сада су на исти начин на улице изашли Радинчани јер, кажу, не пристају да та иста шљака буде на њиховој територији. У међувремену огласио се и повереник за информације од јавног значаја. Родољуб Шабић је у саопштењу на сајту указао на „неопходност да надлежни органи пруже релевантне информације у вези са проблемима одлагања отпада из Железаре Смедерево“. „Логично је, каже повереник, да то изазива узнемирење ко грађана, што може како се то догодило у селима Враново и Радинац, довести до јавних протеста.“
И сви су у праву. Гомилање отпада у Вранову старије је од две деценије. Никада се шљака из фабрике није адекватно третирала, а била је често повод за разноразне манипулације. Од времена Ју Ес Стила (који је узгред буди речно поштовао неке еколошке принципе) шљака је почела да се гомила да би данас буквално надвисила све куће у околини. По проценама, скоро пет милиона овог отпада лагеровано је на плацу поред Железаре. Сасвим је јасно да је потребно време, механизација, новац, организација и нова територија да се овај отпад за почетак измести. У чијој је руци овај врући кромпир? Да ли је код Кинеза или код државе? Да ли овај проблем треба да решава Министарство привреде или Министарство пољопривреде и заштите животне средине? Да ли ову материју регулише Закон о Железари? Какве су ингеренције локалне самоуправе? Каква је улога приватника који ову троску хоће да искористе као сировину за грађевински материјал?
Питања је много, али званичних одговора нема. Наше новине су упутиле званичне дописе и Железари и министарствима. Одговор – чекамо.
Огорчене мештане све то не занима. Они кажу да страхују за своје животе и да не верују у приче да ова прашина коју ветар развејава није отровна. Прозори њихових кућа су, кажу, стално затворени, а са графитном прашином не могу да се изборе. Увлачи се у куће, а терасе и прозори су увек прекривени слојем које наноси ветар.
Свих ових година из Железаре су стизале тврдње да они не продукују никакв, ни хемијски ни радиоактивни опасан отпад. Проблем су само отпадне воде, а „црвени канал“ је посебна прича. И у годинама када смо са мерних станица добијали званичне информације о загађењу говорило се само о прашини и диму.
Руку на срце, како су се брда шљаке приближавала кућама, тако су се и куће приближавале железари. Људи су зидали куће тик на граници са фабриком, без дозволе.
Купопродајним уговором држава се обавезала да ове „планине“ исели из фабричког круга у року од годину дана. Годишњица кинеског преузимања се ближи, а „планине“ су и даље на свом месту.
Како незванично сазнајемо наводно је у Министарству привреде формирана радна група чији је задатак дислоцирање отпада и његова прерада у грађевински материјал. На другој страни мештани губе стрпљење и све чешће се одлучују на блокаде путева. И они знају да је огромну количину троске немогуће „преместити“ у тако кратком року. Али, хоће да знају тачне рокове. За почетак.
Мислите о томе.