Мали мрав, у политици нест`о…

-Време је к`о програмирано за кафенисање!
Мој друг је упоран. Данима ме зивка на „кафу трачарушу“, а ја данима избегавам позив, мало због обавеза, мало због лењости. „Не постизавам“ – правдам му се, и знам да ми не верује. Сваки пут се у кафићима изненадим бројем опуштених ликова који у ударном термину лежерно испијају своја пића.
-Кафићи су ти специфичне друштвене мреже – теоретише мој друг и са таквим уводним коментаром ја знам у ком правцу иде ово испијање кафе. Све друштвене токове у овом граду морају да „легализују“ кафане.
-Закувало се код ових – каже као да опипава колико ја знам о догађањима. – Толико је вруће да се ова ситна боранија разбежала на све стране…Сви као нешто имају баш сад неодложно, „само да однесу тетки лек“….
-Па то је људски – слежем ја раменима. – Ваљда смо већ свикли на такве ситуације. Чим крене неко комешање људи се одмах пресабирају…
-Ма ови се одузимају! – мој друг је благо злобан. – Одузели се од страха да ће изгубити…
Мени ово тек сад није најјасније:
-`ајде ти мени лепо објасни шта ће бре, ти о којима причаш, да изгубе?! Имају ли они тапију на то што ће „да изгубе“?!
Ја сам за тренутак „гласнија“ (ово је еуфемизам!) од пристојног разговора у кафићу, па ме ови „докони“ о којима сам говорила, знатижељно осматрају. Мој друг широким осмехом покушава да закамуфлира разговор, а гледа ме оним погледом „да л` си нормална“. После психолошке паузе и одвраћања пажње околине, каже ми у поверењу:
-Па у томе и јесте невоља! Знаш ли ти колико је оних који су ушли у политику да би реализовали неке своје амбиције…
-Наравно да знам, немој само да ми причаш о жртвовању и идеалима – подругљива сам ја.
-Сад смо на правом терену! –Мој друг сада заузима позу „сад ћу да ти објасним“. – Лик о коме ти данас причам је један од страначких мишева. Увек важан, али никад битан.
То значи да је читав свој политички живот радио као мрав и био важан за политику, али, он сам никада није био битан. Елем, и њему је дозлогрдило да буде мрав, а цврчци добијају функције, па се побунио. Почео је да подсећа све редом како је он вредан, одан, и да има резултат. Прво је џангризао по кулоарима. Стално је кукао као њему никако да западне озбиљна фотеља. Још више се бунио што је другима упала кашика у мед…
-И, шта се десило са њим?
– Кад имаш резултат, мислио је, следи награда. Али, нико га није узимао за озбиљно. И лик о којем ти причам се погубио.
-Како се погубио?
-Лепо. Мали мрав, у политици нест`о…
До читања