Још једнако боли…

СЛУЖЕН ПАРАСТОС ЗА ЖРТВЕ 5. ЈУНА

Смедеревско свештенство служило парастос за пострадале на Старом гробљу.

Нисмо, у Смедереву, као друштво минулих деценија увек имали исти однос према сећању на велику експлозију муниције у тврђави из 1941. Али, једно остаје непромењива чињеница, смедеревско свештенство је од прве године, до дана данашњег једино, истрајно, сваког петог јуна, увек на истом месту, упућивало молитве за покој душа пострадалих. Тако је било и ове године. Крај спомен костурнице и звонаре, свештеници три смедеревске цркве су служили парастос за страдале.
Иако је прошло више од седам и по деценија, сваки скуп у подне на тај трагични дан, неминовно буди емоције јер се, иза чини се бескрајног низа, уклесаног на каменим плочама, крију имена људи, живота, прича, судбина, Данице, Јелице, Милани, Константини, избрисани у само једној секунди.
Чини се да се највеће трагедије управо тако и дешавају – у само једном трену, док они на које ће се „обрушити свет“ тек моменат пре тога нису ни сањали шта се спрема. Зато што се такве ствари још увек дешавају, зато што истина још никако да буде изговорена гласно, иако су и историја и време већ рекли по нешто о овом смедеревском усуду, зато што су тога дана изгинули Смедеревци од најмлађих до најстаријих, зато не смемо дозволити да сећање на пети јун постане само формалност, нека далека сенка која се примакне тек једном годишње уз констатацију да су „ту и ту, тад и тад, пре толико и толико година“ изгинули тамо неки људи. Ти људи су нас градили. Ти људи су подигли овај град. Њихови потомци су га оживели. Ко заборави тако нешто, није достојан да се ичег сећа.