Ако у нешто заиста верујеш, то ћеш и остварити

МИЛИЦА И МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ, МЛАДИ И ТАЛЕНТОВАНИ СМЕДЕРЕВЦИ:

Милан и Милица Младеновић су, како би неки казали, деца какву родитељ само пожелети може. Успешни, а скромни. И тек крче животне путеве који ће их судећи по почетку, одвести далеко… Милица је фасцинирана Кином у коју као најбоља на такмичењу из тог језика ускоро путује, а Милан је будући научник, географ који је упис на факултет изборио пласманом на републичком такмичењу.

 

 

Пре десет година, тада петогодишња Милица је редовно уживала у тв серији „Облак и ветар“. Ништа необично у томе не би било, да се девојчици није толико допао кинески језик да је наумила и успела у томе да научи најпре почетну и одјавну песму, а затим и реч по реч тог језика који ју је очарао, а о ком пак, нико из окружења није могао да јој каже ништа, нити да јој помогне. То је није обесхрабрило. Расла је и сналазила се – гледала кинеске филмове, слушала њихову музику и некако, успевала да преводи стихове и разазна о чему се ради у песми. Једини начин да уживо размени по коју реч на кинеском са неким, била је посета кинеским радњама у Смедереву. Не каже се узалуд да је много тога у нашем у животу, непредвидиво и да ће се, уколико нешто желите сваким делом свога бића и „свемир уротити“ ако треба да се ваша жеља оствари. Ко је могао да слути да ће деценију касније, једна огромна компанија управо из земље чијим је језиком и културом Милица фасцинирана, доћи у наш град. И да ће Гимназија у Смедереву организовати управо – часове кинеског. То је била новина која је затекла наше гимназијалце када су прошлог септембра кренули на наставу. Међу њима и Милицу, за коју је та вест значила могућност да оствари сан. Додуше, постојала је једна формална, испоставиће се за њу ипак мала препрека – курс је био предвиђен за ђаке од другог разреда Гимназије, а она је била ученик првог:
Отишла сам до директора, замолила да ме приме у курс. Одговор је био да бих морала да имам бар некакво предзнање и да ће неко од професора проверити могу ли да се укључим. Разговарала сан потом са професоркама, које су ми казале да имам изузетан таленат за кинески језик. Тако сам постала део курса. Наставила сам да учим, марљиво радила… Дошло је и такмичење за све полазнике курса из Гимназије. Такмичење је било само из језика, тачније женског писма, њу шу. Испоставило се да сам најбоља. И ето, ускоро путујем у Кину на 40 дана – прича нам, пресрећна Милица Младеновић.
Да ће награда за најбољег бити одлазак у Кину, знало се пре такмичења и Милица није имала дилеме, знала је да мора бити најбоља. Јер, остају само најистрајнији. Језик је тежак, од почетних 120 ђака, полазника курса, сада их има вишеструко мање. Али, њен мотив је био најјачи.
Прилично је тешко, али онај ко то воли и вредно ради, може све да постигне – поручује она.
На питање шта је нама, са овог језичког поднебља, генерално најтеже када је реч о учењу кинеског, Милица без размишљања одговара да је то изговор: У кинеском имате четири тона, трећи реко ко успе да изговори правилно. Писмо се, иако делује компликовано, може савладати вежбом, али за изговор је потребно нешто више од тога – објашњава Милица.
Ускоро ће на пут на други крај света који ће трајати неколико недеља, али ће и тамо наставити да учи. Путовање може да приушти тако што Институт Конфуције плаћа 20% карте, смештај и храну за првих 10 дана боравка, док ће осталих 30 дана, учесници сами финансирати трошкове исхране, а смештај је обезбеђен у Студентском дому Факултета за медије и комуникацију. Првих 10 дана је све испланирано, обилазићемо најзначајнија места у Пекингу. Након тога следи настава, усавршававаћемо знање језика, учићемо око 300 карактера и на крају ће такође бити неко мање такмичење о разумевању тога што смо тамо научили – напомиње Милица овом приликом срдачно захваљујући компанији ХБИС која је њен одлазак помогла донацијом од 500 евра. Град Смедерево ће обебзбедити још 20 000 динара и поклоне у виду препознатљивих обележја Смедерева за њене домаћине у Кини.
Сасвим логично, ова млада Смедеревка има озбиљне планове када је у питању кинески. Најпре је, од следеће школске године очекује „Кинески мост“. То је надметање које обухвата такмичење из познавања језика, културе и представљања талента који је на неки начин у вези са Кином. На дуже стазе, њен план је да постане преводилац и живот проведе у Кини, евентуално и као професор српског за Кинезе који желе да уче наш језик.
Она је понос читаве породице, а нарочито брата Милана, који је управо матурирао у Гимназији Смедерево и чија је прича, такође добра мотивација за младе. Он је био међу оним гимназијалцима који су неодлучни по питању будућег позива јер му је више предмета ишло добро. Биологија, историја, географија, то су биле Миланове највеће дилеме. Случај је преломио у корист треће поменуте науке. Млади Смедеревац је два пута учествовао на Националној географској олимпијади, републичком такмичењу које се одвија по патронатом Министарства науке и образовања.
Од почетка средње школе сам био члан Географске секције, али ми је озбиљније интересовање за тај предмет побудила професорка Мирјана Мирчетић, сматрајући да ја треба да се окушам на такмичењу. То је било прошле године, док сам био ученик трећег разреда Гимназије. Вежбао сам напорно, од јануара, градиво из све три године средње школе. Стигао сам до регионалног такмичења, захтевало је доста припрема и вежби, радио сам по четири или пет сати дневно. Био сам први на такмичењу у школи, први на општинском и пласирао се не регионалном. Али, нисам успео више од тога. Међутим, то није значило да треба одустати, напротив, то је био само додатни подстицај. Мој циљ је био да проверим своје знање представим своју школу и град у најбољем светлу, то сам ове године и успео из другог покушаја. Професорка је читаво време чврсто веровала у мене, говорила ми да не смем да одустанем. Опет смо кренули у припреме, при том географија више није била наставни предмет у четвртој години, што је компликовало све, имао сам и припреме за матуру истовремено… Тешко је било, али сам имао и велику подршку одељења, после сваког мог успеха на наредном нивоу, сви су ме храбрили још више. Прошао сам на регионалном, а онда је дошло и републичко такмичење. Трајало је три дана, кроз исто толико етапа. Тест знања, па теренски рад као примена знања у природи и трећи дан за мултимедијални тест. Такмичење сам окончао као трећи у Србији. То је најсрећнији дан у мом животу јер доказује да успех не изостаје уколико удружите жељу и знање – каже Милан Младеновић објашњавајући да је истовремено, освајање неког од прва три места, улазница на универзитет, јер је тиме аутоматски уписан на Географски факултет. Одлучио је да прихвати ту шансу и како додаје, веома је важно што се уписао међу студенте који се школују о трошку државног буџета. Његов план је да у будућности допринесе афирмацији географије како би та наука била представљена у другачијем, популарнијем светлу не би ли се и интересовање младих повећало. Верује да ће једнога дана, научни рад наставити као члан Српског географског друштва. До тада, не заборавља како је све почело:
На крају морам да се најискреније захвалим свом разреду, одељење 4/4 ми је било највећа подршка, као и професоркама које су ме током школавања охрабривале. Осим Мирјани Мирчетић захвалан сам и Ружици Монеској професорки историје и Вери Борјан која ми је предавала биологију. Ту подршку никада нећу заборавити – закључује Милан. Он је основно образовање стекао у школи „Јован Јовановић Змај“, док је Милица ту завршила прва четири разреда, а након тога је похађала школу „Др Јован Цвијић“. Њихове приче, другачије, а на неки начин сличне, повезује управо то што шаљу најзначајнију поруку – за оне који верују, не посустају и боре се за своје жеље, препрека нема. Браво за младе Младеновиће, по свој прилици чућемо још за њих…