Армагедон за изгубљене у магли

НАШ ИНТЕРВЈУ >> ВЛАДА АРСИЋ, НОВИНАР И ПУБЛИЦИСТА 

Влада Арсић је угледни београдски новинар и публициста. Са успехом је писао у редакцијама Пресс-а, магазина Недељник, Политикиног забавника, Националне ревије Србија. Покретач је и први аутор репортажне емисије „Од злата јабука“ на РТС—у, а последњих пет година бави се превасходно књижевним радом. Аутор је шест романа и књига публицистичке прозе: „Армагедон“, „Лопатања ђавола“, „Кад звона занеме“, „Ноћ архангела“, „Изгубљене у магли“. У првом роману, „Армагедон“ и последњем, „Изгубљене у магли“ бавио се проблемом друштвене патологије младих савременог доба –интернет насиљем и трговином људима, негативним феноменима својственим сиромашним и транзиционим друштвима 21. века.

 

 

Владо, млади су одувек тражили „забрањено воће“. Младалачки бунт, рађао је њихов свет тајни, који су делили са нама, ако смо им били пријатељи, пре него што су њихови најбољи пријатељи постали интернет, компјутери, таблети и смартфони. Где смо их и када изгубили у магли?

Када смо ми били млади опасности су вребале напољу, у кући смо били сасвим безбедни. Оног тренутка, када су млади престали да излазе и почели да живе он лајн, у својим собама, перцепција безбедности за нас и њих, постала је обрнута. Свет опасности, почиње и појачава се баш у њиховим собама, тамо где мислимо да су сасвим безбедни, на три корака од нас, на 15 центиметара зида, који нас раздваја. Сви они који су их до јуче вребали на улици или у школском дворишту, сада се налазе на интернету.

Колико су млади свесни тога, колико су уопште оспособљени да бораве на веб мрежи? Неко је, једном приликом упоредио омогућавање приступа интернету за децу, са давањем кључева од најбржег ферарија, а да они при том нису оспособљени ни бицикл да возе?

Сјајно је то речено, али, да се разумемо на почетку, ја нисам против интернета, то је сјајно, забавно, веома поучно место, али ако му опрезно приступате и ако сте свесни свих опасности које на њему вребају.
Чини се да је највећи проблем у свести о итнеренту као медију. Класични медији изазивају позорност млади су опрезни и уздржани када виде камеру или микрофон, али интернет не доживљавају тако… Приступају му као да је у питању лексикон у који се уписују утисци, емоције и цртају сличице, као да нису свесни да све што се објави на интернету је јавни наступ као на сцени или телевизији?
Тако је, посебно је опасно присуство на медију, какав је Фејсбук. Испричаћу вам случај који се недавно догодио у Лесковцу. Девојка је са родитељима била на мору, где је снимила успеле фотографије у купаћем костиму, које је окачила на Фејсбук. Када су се вратили са летовања затекли су њене слике на билбордима у центру Лесковца! Запрепаштени, затражили су објашњење од Фејсбук администратора, који им је показао документ, о којем је сваки корисник ове мреже информисан приликом приступања овој друштвеној мрежи, да је све што се објави на Фејсбуку – њихово власништво. Испоставило се да се модној кући која прави купаће костиме допало како изгледа њихов костим на прелепој девојци и одлучили су да затраже од Фејсбука да им препусти фотографије. Ауторско право од Фејсбука добили су за само пет долара! Све што је икада објављено на овој мрежи њихово је власништво и ту вам не може помоћи ни један адвокат на свету!

Интересантно је Владо, да из колевке либералног капитализима долази еманат „Алајбегове сламе“ која је, као и наша социјалистичка друштвена својина свачија и ничија и у којој свако може колико и када хоће да употреби и злоупотреби шта му је воља…

Управо тако, баш тако. Ако нам је стало до приватности и заштите личних права, морамо у виртуелном свету да се понашамо идентично као и у стварном.
Ако дете у стварном свету нападне нека особа, оно ће затражити помоћ, најпре од родитеља. У виртуелном свету, кажу истраживања, то изостаје у две трећине случајева. Деца не пријављују родитељима злостављање на друштвеним мрежама!?
Није то тако једноставно. Већина интернет предатора су савршени манипулатори, преварили би и много зрелије особе. Када почне злостављање на интернету, ти предатори су већ упоставили снажан уцењивачки потенцијал. Пре акције, они заплаше децу, претњама за њих и чланове њихових породица.Такође, код деце постоји и грижа савести због, макар и подсевесно сазнања да су и сами криви за насталу ситуацију. Желе да сами реше проблем и ту је највећа грешка. Не сме се ћутати, никако. Пријавите родитељима, некоме у школи, а ако не желите ни то, однедавно постоји Центар за безбедни интернет, пријавите ваш случај на телефонски број 19833 и неко ће вам помоћи.

У свом роману „Изгубљене у магли“ храбро зарањате у још један велики проблем транзиционих друштава, трговину људима. Три девојке, старости од 19 до 21 године одлазе у иностранство и завршавају као бело робље. Они са запада, кажу да смо као нација савршени за жртве трговине људима- довоњљно лепи и згодни, а довољно сиромашни…?

Трговина људима је ситуација у којој ви потпуно губите контролу над својим животом, шверц имиграната, то није, иако се трговина људима у последње време често меша са овим феноменом, где људи једноставно плате, изражавајући слободну вољу, некоме да их превезе са једног места на друго. Не, трговина људима је нешто друго и има неколико врста: принудно просјачење, принудни бракови, радно ропство, дужничко ропство и на крају полна трговина, односно секс трефикинг! Ту је чак и трговина органима. Највећи проблем код трговине људима, свих побројаних врста је што се људи питају да ли то уопште постоји и мисле да се, ако постоји, то дешава релативно малом броју људи да би било алармантно. Према подацима интерпола, трговина људима је на високом трећем месту најчешћих криминалних радњи у свету, одмах иза трговине наркотицима и трговине оружјем! Србија је као сиромашна и земља у транзицији, те као земља која се геостратешки налази на важним међународним путевима, једна од најугроженијих земаља у Европи! Сећате се деведесетих и чувених „Румунки“, „Рускиња“ и „Молдавки“. Нико се није питао да ли су те девојке добровољно дошле овде. На жалост, сада смо ми, тачније наше жене и девојке, у улози тих Рускиња, Молдавки, Румунки. Овде се регрутује „радна снага“ за те прљаве послове. Имате те огласе свакодневно у новинама, ма свуда… Али, сада је то софистицирано, не тражи се више пословна пратња, већ се оглашавају потребе за медицинским сестрама, геронто – домаћицама, кућним помоћницама и када девојка прихвати такав посао и оде на одредиште, када јој отму пасош, тада је већ касно! Ње више нема у правној евиденцији, она може, практично да буде било где у Европи, Азији, Африци, Северном полу, било где. Тражити такву девојку исто је што и тражити иглу у пласту сена.