О „Париској школи“, македонској уметности, пријатељству и још понечему…

ДР КИРИЛ ПЕНУШЛИСКИ У СМЕДЕРЕВУ:

Прошле недеље у Музеју у Смедереву одржана трибина о македонском сликару Николи Мартинском чијих се шест дела, као део легата Милана Јовановића Стојимировића чува у овој установи.

Истакнути македонски историчар уметности млађе генерације, др Кирил Пенушлиски, пасионирани је истраживач живота и рада сликара Николе Мартиноског. Отуда не чуди што је Пенушлиски уједно и аутор монографије „Никола Мартиноски до 1945. године“, која је објављена у македонској престоници прошле године, у издању Националне галерије савремене уметности у Скопљу.
Подсећамо, у тој галерији недавно су уз остале које је овај сликар урадио у периоду од 1919. до 1929. изложене и четири од шест слика Мартиноског колико их има у смедеревском Музеју. Све су, током предавања, могли да виде и посетиоци ове трибине.
Изложене слике овом приликом потичу из колекције Милана Јовановића Стојимировића, највећег смедеревског колекционара који је оставио дубок траг у српској културној историји. У периоду између 1930. и 1935. године, он је службовао у Македонији, у Скопљу, као дописник Централног пресбироа и уредник листа „Вардар“. Током тог службовања, његов пријатељ био је Никола Мартиноски, у то време млад и неафирмисан уметник коме је Стојимировић, дао изузетно велику подршку кроз разговоре и интервјуе објављиване у листу „Вардар“. Милан је о свом животу написао роман у коме је један од битних актера филозоф чији је портрет Мартиноски осликао, а то је филозоф Димитрије Фртунић. Ове слике су имале несрећну судбину после Другог светског рата, чуване су у кући Милана Стојимировића која је била конфискована, а касније претворена у Музеј, па ја тако једна од слика Рибари са „Охридског језера“ пронађена згужвана у подруму Гимназије случајно ју је пронашао вајар Селимир Јовановић. Биле су још једном изложене у Скопљу, непосредно после његове смрти – казала је мр Снежана Цветковић.
Никола Мартиноски припада првој генерацији академски школованих македонских уметника, а др Кирил га сматра најважнијим македонским ствараоцем 20. века:
Мартиноски припада првој генерацији македонских, академски школованих сликара који су завршили школовање у иностранству и онда се вратили. За разлику од неких других који су радили и живели у Београду или Софији, он је читав живот провео у Скопљу. Он је централна личност културног живота у овом граду током 20- их, 30-их и 40-их година прошлог века, у време када се оснивала модерна уметност – објашњава Пенушлиски.
Никола Мартиноски рођен је 1903. године у Крушеву, у старој угледној македонској породици. Основну школу и гимназију завршио је у Скопљу, а Школу лепих уметности у Букурешту. Од краја 1927. до краја 1928, боравио је на усавршавању у Паризу. У сложеној, уметничкој клими Париза, Мартиноски је нашао узоре у делима неких од најзначајнијих представника Париске школе. У стваралаштву Мартиноског, по повратку из Париза у Скопље, видљив је снажан утицај Сутина. Узнемирену и драматичну уметност овог сликара Мартиноски комбинује у својој свести са делима других уметника, Пикаса, Сезана, Модиљанија, о чему је Пенушлиски нарочито овом приликом говорио. О вези између Николе Мартиноског и Милана Јовановића, истраживач претпоставља да је по среди било велико пријатељство, на шта упућује и број слика које је Смедеревац, вероватно годинама се дружећи са сликарем, купио од овог уметника, а којих је, како има индиција било и још. У смедеревском Музеју се чува шест слика овог уметника и то су платна: Акт жене са капом (1928), Мртва природа са цвећем (1931), Портрет Димитрија Фртунића (1928/29), Девојка са крчагом и младић/Берба (1929), Рибари са Охридског језера (1929) и Портрет Циганке/Џанум (1932).
Иначе, др Кирил Пенушлиски је докторски рад одбранио у Паризу на тему „Дубровачки поручиоци италијанског ренесансног сликарства“. Тренутно је професор историје уметности на Филмској и позоришној академији у Скопљу.