Када вас живот баци на колена уздизање је тешко, али величанствено

СМЕДЕРЕВКА ЉИЉАНА ШАРАЦ ОБЈАВИЛА И ТРЕЋИ РОМАН

Љиљана Шарац је велико интересовање јавности привукла и оправдала романима „Опет сам те сањао“ и „Где сам то погрешила“. Њене књиге плене „читљивошћу“ која је између осталог резултат пажљиво одбраних тема, које неретко изискују озбиљна претходна истраживања, као и вештог одабира историјских ликова чије се животне драме преплићу са проблемима јунака из нашег доба. У њеним романима, (а Љиљана сматра да сам живот пише најбоље) уз све бродоломе и тешке ломове душа, има нечег неодољиво оптимистичног, нечег што ће сваког када склопи корице, бар на неко време отргнути од безнађа. Љиљана је овога пута, кроз редове „Зида тајни“ одлучила да нам исприча ко је принцеза Јелена Карађорђевић, касније Јелена Петровна Романов. То је и више него довољан повод за интервју…  

Тек што је сасвим заживео роман “Где сам то погрешила” ево и трећег Љиљана, пред читаоцима је “Зид тајни”. Писање вас је, изгледа потпуно преузело под своје?

Искусни романописци тврде да је година дана оптималан рок за који дело треба да пусти коренчиће и заживи међу читалаштвом. Толико времена су добили и мој први и други роман. Занимљиво је да свака нова књига реактивира, поново буди и оне претходне. Тако су писање и издавање налик плими и осеки. Некада пажње имате више, некада мање, али важно је да се нешто дешава, таласа… Писање је постало моја насушна потреба. Када то кажем, не мислим само на причање приче. Ту спадају и промоције, гостовања, рад на рукопису… Све то тражи времена и много ангажовања, али је и једини начин да се изађе из анонимности. Сматрам да је тачка стављена онда када књига изађе из штампарије. Тада крећу промоције, али је стваралачки посао окончан. Е, тада почну да ме сврбе прсти, а мисли полете као птице пуштене из кавеза, у потрази за новом темом. Ево, већ осећам благо пецкање у њима!…

Има неколико ствари које на први поглед привлаче пажњу. Најпре, у сва три романа имамо снажне, храбре и на неки начин усамљене жене… И поново се претапају временске димензије. Како бисмо, уопштено, нашим читаоцима објаснили какву то причу сада око главних актера склапа живот?

Необично је да многи моје романе доживљавају као трилогију, а они то нису. Прича се не наставља, фабуле нису повезане и испреплетане, читају се одвојено сваки за себе, оним редоследом како се коме допадне. Више их повезује форма – сада већ препознатљив стил, исти сентимент, неуништиви оптимизам као начин гледана на живот, динамична нарација… Још неки заједнички именитељи скрећу пажњу, као што су појављивање у сваком од њих понеке необичне личности из српске историје, и укрштање два наративна тока. Као бршљан и бор преплићу се време прошло и време садашње и размењују своје тајне. Тачно је да преовлађују снажни и необични женски ликови, уз које раме уз раме стоје и мушки, само што код мене они нису доминанти као код неких других аутора. Приче које причам засноване су на равноправном односу и на разумевању, а када тога нестане, тада сви постају несрећни. У средишту свих мојих романа је прича о породици, пријатељству и љубави! То се односи и на судбине јунака који су историјске личности. Посебан изазов ми је био да од црно-беле фотографије из неке биографије створим лик који воли, пати, пада, устаје, бори се… Њихове животне приче сам у глави претварала у праве мале филмове, како би били што стварнији и животнији! Прича тако постаје узбудљива, брза и динамична јер се смењују наизменично прошлост и садашњост, уз необична и неочекивана укрштања на различитим временским плановима.

Након три књиге се може рећи да сте се определили да нас упознате са детаљима живота историјских личности углавном мање познатим, може ли се рећи да је сада дефинитвно да је то пут који сте изабрали, или је по среди стицај околности?

Деспотица Ирина (Кантакузин) Бранковић, принц Ђорђе Карађорђевић, принцеза Јелена Карађорђевић – свако од њих је велики бисер у круни по једног мог романа. Судбине тих јунака су интригантне, недовољно истражене. Прерасле су у легенду, и зато су често одступале од истине. Желела сам да их прикажем неострашћено, да им дам ону људску, интимну, породичну димензију која историју не занима. На једној књижевној вечери читатељка је прокоментарисала да има утисак да су душе Ирине и Ђорђа нашле свој мир тек након што су моји романи угледали светло дана. Те речи су ме гануле, јер сам имала осећај да је неправда, заиста, донекле исправљена. И принцеза Јелена је читав један век самовала заборављена, а њени хуманизам, несебичност, оданост српском и руском народу, уздигли су је до хероине налик оним из старе Грчке и ја сам просто осетила да та прича треба да буде испричана. У мени је успавано још неколико невероватних прича о нашим племићима, краљицама, краљевима, али их нећу ускоро будити. Да ми писање не би постало униформно и предвидљиво, остављам то за касније, има времена. Планирам да четврти роман буде без историјских елемената, да начини потпуни заокрет у мом досадашњем раду и да пажњу скрене снажном причом која ће бити интригантна и савремена.

Осим чињенице да о њој не знамо много, сигурно је било још неких разлога да направите овакав избор, дакле, зашто баш Јелена Карађорђевић?

Када је о принцези Јелени реч, о њој се код нас јако мало зна. И, опет, мислим да је то неправда! Живела је на три европска двора – на Цетињу код деде кнеза, а потом краља, Николе Петровића, у Београду од 1903. након што је њен отац Петар Карађорђевић проглашен за краља, и у Санкт Петербургу, јер је њен супруг Иван Константиновић из царске породице Романов. Из Русије је дошла у Србију да би помогла свом народу чим је почео Први балкански рат. Допремила је хуманитарну помоћ коју је прикупила у Санкт Петербургу, потпуно опремила војну болницу у Врању, довела са собом лекаре и милосрдне сестре који су лечили и збрињавали рањенике. Будући да је студирала медицину и сама је радила у тој болници. Први светски рат затекао ју је у Русији, у породичном дому, али је она отишла на фронт и помагала руским рањеницима. За пожртвованост, залагање и рад у болници, цар Николај Други Романов одликовао ју је 1915. медаљом Светог Ђорђа IV реда! И тада је активно учествовала у добротворним друштвима и прикупљала помоћ за своје сународнике. Она је волела Србе, а они су волели њу, јер је њена пожртвованост сведочила о нераскидивој повезаности два православна народа. Навела сам само делић биографије Јелене Карађорђевић којим ме је заинтригирала и ,,купила’’. Остале разлоге ћете открити ако завирите иза зида и откријете које је све тајне још скрио!

“Најтеже је бити сам”, а принцеза Јелена је дуго била сама, у браку је била свега седам година и више се није удавала. Шта вам је све открила док сте ви њу откривали као лик? И шта нам, с друге стране открива и какву поруку шаље Лидија Живковић, такође сама и одбачена у тренутку када јој је подршка била најпотребнија?

Прича не почиње онда када је све складно и мирно. Она се рађа управо када равнотежа буде нарушена. „Зид тајни“ започиње животном драмом Лидије Живковић, којој је ампутирана дојка, а муж јој у том периоду, док је забринута и ровита, саопштава да не жели да се враћа из Русије у којој је на привременом раду и да жели развод. Тада, када ју је живот бацио на колена, игром судбине проналази дневник принцезе Јелене Карађорђевић и исповест са тих пожутелих страница је мотивише да настави храбро даље. Тако здружене две самоће и две животне приче из два времена подстичу главну јунакињу из савременог временског тренутка на борбу. Самоћа искушава, она прети да повуче на дно. И Лидија и Јелена спас проналазе у пријатељству, породици, а ни љубав их не издаје, иако се на почетку можда тако чини. Никада не пишем с намером да делим савете, али моја дела су отисци моје душе. Хтела – не хтела у њих су добрим делом уткани моја схватања, принципи, знања, искуства. Живот је сам по себи захтеван, брз, напет, пун искушења, и нема шансе да га ја још додатно ,,мрачим’’, јер у мени нема таме! Зато ће крај сваке приче отворити прозор и пустити светлост, па макар то био само један једини зрачак!

Ако је за претходни роман било потребно да се озбиљно упустите у истраживања рада психолога, шта ли је, за овакву књигу која спаја бројне просторе, места, друштва, људе, и менталитете било потребно?

Други роман је захтевао обимна проучавања литературе везане за психологију и психијатрију, разговоре са еминентним стручњацима, са једне стране, и истраживање епохе у којој је живео принц, престолонаследник, а потом заточеник у душевној болници – Ђорђе Карађорђевић. На том путу, као грумен злата, нашла се прича о његовој старијој сестри Јелени. У том тренутку сам је заобишла, али је нисам заборавила. Откад сам се окренула писању, почела сам да пратим знакове поред пута, па сам, срећна, због неоткривене, свеже, инспиративне теме, посегнула за њом када је издат други роман. Мислим да сам прижељкивала да се вратим у време с почетка двадесетог века. Моја радионица је нека врста времеплова. Када одвојим време за истраживање и писање као да се катапултирам у тај други свет. Тако сам са својом јунакињом Јеленом уживала у мирису липе на Цетињу, јоргована у Београду, ђурђевка у Санкт Петербургу, олеандра на Јалти. Слушала сам валцер на раскошној тераси дворца у Риму у коме је балове приређивала њена тетка Јелена Савојска, била прогнана са њом, њеним супругом Иваном, и осталим члановима царске породице Романов по избијању Фебруарске револуције 1917. Мислим да писац живи много живота, баш као и глумац! Пут од идеје до књиге у руци је дуг, спор, захтеван, мукотрпан, препун сумњи, недоумица, страхова, али када се стигне до циља, све те муке се забораве. Остаје само ваш запис, који ће трајати у времену и надживети вас.

Други то већ кажу, вама је вероватно тешко да и сами то изговорите, али може ли се рећи да сте сада већ изградили позицију на српској књижевној сцени и да ли сте задовољни како се све одвија на том плану?

Некада се брзина везивала за филмску уметност, али се она некако пренела и на књижевност. Објављује се много књига, нове брзо постају старе, зачас долази до засићења и губитка интересовања. Од писца се сваке године очекује нешто ново. Почињемо помало да личимо на мађионичаре, који на сваком сајму књига треба да извуку једног зеца из шешира. Мени, хвала Богу, са тим „зечевима“ за сада иде добро. Идеја ми не мањка, подршку своје издавачке куће, Евро Бук-а имам, те без нестрпљења и високих претензија градим своје име. За сваког уметника има места под капом небеском. Радује ме када моји читаоци с радошћу дочекају нови роман, и када се распитују шта је следеће! То значи да сам и ја заузела једно месташце испод те капе!

Љиљана, какав је даље план, претпостављам да вас чека много гостовања, промоција… Када ћете доћи у наше Смедерево, да опет окупите публику?

Трећа књига се појавила на тржишту, што је попут баченог каменчића када на мирној води хоћемо да направимо „жабице“. Сада Евро Бук и ја треба да произведемо што више тих „жабица“. Издавачка кућа ми даје ветар у леђа отварајући ми својим именом врата медијских кућа, а ја се трудим да моја прича буде занимљива како би подстакла оне који је слушају да роман „Зид тајни“ пожеле да прочитају! Значајна је и активност на друштвеним мрежама, препорука читалаца, као и књижевне вечери које ми предстоје од јесени. Тек тако свеукупна промоција даје резултат. Тим путем хода се споро, корак по корак, али увек и само напред. Себи сам обећала да ће Смедерева бити увек и у сваком мом роману, докле год будем писала. Може да буде само као детаљ, епизода, успутно спомињање, али ће га бити. То је начин на који ја чувам сећања од заборава, исказујем љубав и захвалност и према родном граду и према онима који ме знају и које ја знам. Промоцију романа ,,Зид тајни’’ планирам у Смедереву да одржим почетком јесени. Надам се да ће ме моји суграђани подржати и доћи да заједно одгонетнемо његову тајну.