Свако жели да буде домаћин у свом дворишту

СМЕДЕРЕВСКЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ ДЕЦЕНИЈУ И ПО КАСНИЈЕ:

На подужем списку пољопривредно – туристичких манифестација смедеревског краја, неких нема већ годинама, неке се одвијају уз последње атоме снаге, друге су постале више симболика него масовни догађај. Све их пак повезује жеља мештана да наставе да их приређују, као и став да из буџета града ипак треба одвојити нека средства и у ове намене што сада није случај… 

Пре око две деценије, Србију је преплавио талас покретања најразличитијих манифестација, посебно сеоских и у руралним срединама уопште. Ти догађаји су прилика да сваки крај покаже најбоље што има и да програме искористи како би привукао што већу пажњу јавности, а самим тим и потенцијалне купце производа или туристе. Ни Смедерево није одолело овом тренду. Али, док су у неким другим крајевима манифестације расле и данас имају завидан рејтинг, наше су, уз пар изузетака, практично на издисају. Углавном вођене захваљујући ентузијазму неколико појединаца, последњих година се гасе баш као што се свака енергија, о концу ипак исцрпи, уколико нема никакве друге потпоре осим добре воље.
„Купиндан“ у Врбовцу (први одржан 2007.) и „Родна поља Доброг Дола“ више ни нису у календару пољопривредних манифестација који је, руку на срце, урадила још Туристичка организација пре најмање две године, а који се и сада, уз остали промотивни материјал, туристима дели у ЈП „Тврђава“. Пре 11 година Водањ је покренуо манифестацију „Дани брескве“. Прошле године није одржана, а хоће ли је бити овог августа, видећемо. Шта да раде, размишљали су и Михајловчани. Иако до октобра имају времена, организатори „Фестмлека“ су недавно одлучивали шта им је чинити. Пара нема, а окупљање спонзора је дуг и неизвестан посао. Одлучили смо да „Фестмлек“ ипак буде одржан, скромно. Биће то 16. пут. Имамо Удружење сточара које ради и добија субвенције, па је нешто одвојено како би се обезбедио континуитет фестивала. Да не будемо само гости код других, већ и домаћини на једној својој манифестацији. Иде то некако, али је више средстава било некада на располагању. Тада је учествовало и по 15 млекарских кућа из читаве земље, сада их буде четири до пет. Такође, фестивал више није такмичарског карактера, нема се пара за то. Бира се најлепша млекарица, чобанин… Опстајемо, како се може. Покушавамо да одржимо традицију, свако село мора да буде препознатљиво по нечему, јединствено, да се бори за себе. Сви имају манифестације, ми смо намерно направили нешто друго, фестивал. Долазе сточари, као и представници ресорног Министарства, пољопривредних факултета и слично. Раније смо имали и изложбу крава, по 150 грла је било изложено, било је и посећено веома. Једне године смо добили 20 стеоних јуница, као помоћ од државе, што смо могли да понудимо као награду учесницима, тада је и мотивација за учешће била већа. Млекаре „Границе“ Младеновац и наш „Златиборац“, то су редовни учесници – каже Бојан Лукић из МЗ Михајловац. У том селу, тренутно има око 2000 грла, више него у свим осталим смедеревским насељима укупно. У реализацији фестивала помаже КУД који је недавно имао 40. наступ само од почетка ове године. Са благим огорчењем, Лукић додаје да се некада, домаћи бели михајловачки сир продавао на пијацама у Београду. Млеко са капија Шумадије вреди, али му треба промоција. Субвенције од државе ублажавају проблеме сточара, међутим, дуга је година и треба је изгурати. У стоку се мора доста уложити, па су у Михајловцу опстали само они са 20 и више грла, једино се тако исплати радити. Остали су дигли руке. Није се на престоничким пијацама продавао само михајловачки, већ као посебан специјалитет и липски овчији сир. Али, манифестација покренута како би ту аутохтону врсту заштитила и представила потенцијалним узгајивачима, више не постоји. Они се на „Пастирским данима“ у селу Липе већ четири године не састају. Била је то, сећају се неки од покретача, одлична манифестација, уз „Бостанијаду можда и најјача“ у смедеревском крају јер ју је пратила одлична основа – борба са очување липске овце. Средства су највећим делом обезбеђивана преко Фонда за развој пољопривреде који више не постоји. Подсећамо, „Пастирски дани“ су покренути 2008. када је липска овца, као домаћа врста, спрам разних увозних, промовисана као изворни потенцијал сточарства у Србији. На идеју да се организује и подсећа на чињеницу да је ветеринар, др Слободан Павловић управо на тему липске праменке одбранио докторат у Паризу 1935, дошао је мештанин Дејан Илић, а међу онима који су са њим били на том путу јесте и наш саговорник, Драгослав Марковћ који се, овом приликом, жалећи што су „Пастирски дани“ прекинути, ипак не мири са тиме да је крај: Било је раније пара, од града, од самодоприноса. Када смо суочени са тим да нам се нуди 20 или 30 000 динара за организовање такве манифестације, а у немогућности да новац набавимо на други начин, морали смо да је прекинемо. Последњи пут, „Пастирски дани“ су одржани 2013. Ни Дејан више није ту, тако је то када све на крају зависи од појединаца… Било је заиста изврсних година, некада смо, од Фонда добијали по 50 000, 100 000 па чак и 150 000 динара, то је већ нешто са чиме се може пристојно припремити један такав догађај. Може и са мање, али зависи шта у ствари хоћете од манифестације, ако треба да буде одржана тек ради реда, може и са мање, али, ако хоћете неку сврху, да окупите стручне људе, представнике Министарства пољопривреде, организација које се боре за очување домаћих коза и оваца, Института у Земуну, одгајиваче из других градова и да стварно некога мотивишите да се одлучи за узгој баш липске овце, онда ту треба доста… Одзив других никада није био проблем, али ако они дођу, онда је ред макар путне трошкове да им платите. Пре неколико година, била је најуспешнија манифестација, тада смо од града добили највишу суму, а имали смо и део од самодоприноса. Треба иначе доста новца поготово за догађаје који се односе на приказивање животиња. Зна се колико коштају ветеринарски прегледи и потврде, а обавезни су за свако грло. Из буџета града сада више не добијамо ништа, самодоприноса нема, практично смо паралисани… – прича Марковић. Све мање је липске праменке. Сада већ говоримо о пар стотина комада, у време када смо почели да популаришемо ту врсту кроз манифестацију, било је, према подацима Министарства 200 оваца. Томе су свакако допринеле и субвенције које је држава давала као подршку, 7000 динара по овци. Манифестација се временом расплинула, па и отишла у другу крајност – пратећи програми су се гомилали што је повећало трошкове и најважније – угушило основну идеју. У једном тренутку као да смо били сабор фрулаша. Трошкова има сувише, требало би да град набави једну покретну бину и да је сви користимо уместо што сви увек плаћамо изнајмљивање. Има сврхе, кад имате нешто што се зове бренд, што је важно за овај крај, али и сточарство целокупне Србије, а угрожено је и у изумирању, онда има сврхе све што радите. Ако се овако настави, за 10 година, липску овцу ћемо имати само на папиру јер она губи трку са другим, јачим сортама из иностранства, док је она остала иста, аутохтона врста која је задржала све своје особине. Можда смо ми имали и погрешан приступ, не знам, али знам да ми је жао што Пастирских дана нема. Штета је, имамо све, и добру причу и прави повод и „географију“, али ваљда се временом изгубила енергија. Требало би поново оживети манифестацију, па макар да се крене и од неких мањих ствари – поручује Марковић. Тешко иде и у Шалинцу. Организатор и покретач трке, Радојко Петровић, каже да се већ окаснило за ову годину, али да наставља да тражи спонзоре како би се ипак одржало осмо надметање запрега „Шалиначки луг“. Лепа је то манифестација и добро је заживела, долазе учесници из Пожаревца, Долова, Кобиља, Ковина, Гаја, у суштини овде се окупљају власници коња из Војводине, Стига и остатка Србије. Некада је било по 50 или 60 учесника у једнопрегу или двопрегу. И код њих има сличних догађаја, али то је све некако успело да опстане и нема толико муке и неизвесности. Колико сам схватио, све њих, локалне самоуправе дотирају на неки начин. Код нас то није случај. Ја сам старији човек, од недавно имам и озбиљније здравствене проблеме, а опет је све на мени, шта ја урадим и како се снађем, то нам је… И сналазио сам се, до сада је трка увек била у априлу. Кад су почели већи проблеми, померали смо за јун како бисмо имали времена да се снађемо. Ове године прође и јун без трке. Та манифестација је једина прилика да јавности афирмишемо овај наш крај, храстове старе четирои века, лепоту луга и наш коњички клуб. Ми у Шалинцу друго немамо, немамо воћа или поврћа по коме смо познати. Луг је опстао, има и младих стабала, значи, није све изгубљено, али мора да се ради на томе. Знате, ако је неко из Чачка у стању да због наше манифестације покрене коње на толики пут, и у Шалинац доведе коње који вреде десет хиљада евра, онда је најмање што треба да приредимо закуска за оне који ту буду читав дан, само како би нашу манифестацију учинили атрактивном. И промовисали љубав према коњима која је племенита јер од њих нема користи као од оваца или крава. Не мора општина све да нам да, али бар неки подстицај, нешто новца за старт, било би довољно. Знате, ја не правим славље у својој кући за своје пријатеље. Ту дође око 1000 људи и може их бити много више, али са мање од 150 000 динара, не би могло пристојно да се организује, а за идеалну варијанту потребно је око 200 000 динара – додаје наш саговорник. И Мала Крсна је ове године најскромније могуће приредила „Ускршњи фестивал“, пре се може рећи да је догађај обележен у најужем кругу. Организатор је Удружење жена и МЗ и како кажу, немају намеру да прекидају традицију. Ми смо одабрали „Ускршњи фестивал“ због фарме јаја која је у Крсни, то је нека специфичност нашег села. Ситуација је, најблаже речено, тешка. Ове године је то била десета манифестација, обишли смо сеоска домаћинства, њиве, бира се најлепша или најбоље уређена, као и двориште, затим највеће и најлепше јаје и слчно. Све је у вези са нашим ускршњим обичајима, а учествују културно уметничка друштва и деца из школе – каже Драгица Милетић председница Удружења жена „Извор“ из Мале Крсне. Кршљанке гостују на многим другим, сличним програмима јер воле кад су у прилици да преставе смедеревски крај, али како кажу, последњих година их је неретко помало срамота јер где год да оду, све је много боље и богатије организовано. То нарочито важи за пожаревачки крај. Тамо има толико тих манифестација, а опет, свима њима град даје неки новац, помаже, како би догађај био што бољи. Они толико држе до очувања народне традиције и таквих дешавања да је мене у неколико наврата било срамота, па се колико год да ми је драго што смо отишле и приказале шта имамо, увек помало и разочарам. Када сам пред наш одлазак у Рибарску бању једном приликом, од града тражила нешто од тог промотивног материјала, сувенира и поклона које бисмо и ми оставиле организаторима, како бисмо свима тамо показале шта све то Смедерево има, они су ми у Туристичкој дали једну кесицу, и то без икаквих обележја, са неколико каталога. И то је све. Знате, наша сеоска удружења, нарочито она у којима су активне жене, заиста много раде и труде се. Волели бисмо да и ми можемо да организујемо такву манифестацију код нас, као што то раде у другим градовима. И нису то само неке игре, фолклор и храна. Често дајемо и из свог џепа, има много издатака, јесте да прикљупљамо чланарину али док платимо књиговођу и рачуне ништа не остане – напомиње Драгица. Пред Велику Госпојину, ове године биће 15. „Дани пољопривреде и лова“ у Друговцу. Нису никда прекидани, ни када је било најтеже. Додуше, како каже Миомир Ђукић, заменик председника Савета МЗ, „никада се на општину није ни чекало“. Никад нисмо ни чекали да нам се да нешто из градског буџета, има начина да се новац обезбеди на другој страни. Овога пута биће једна од бољих манифестација, имамо ново руководство и људе који ће, надам се, моћи да промене нешто и покрену ствари, укључујући и ову манифестацију. Ако за „Смедеревску јесен“ сви ми из села можемо да потрудимо, може мало пажње да се поклони и сеоским манифестацијама. Истекао нам је самодопринос па тражимо спонзоре, али то не важи само за територију Смедерева, ми смо више добијали од државе него одавде. Детаљи програма још увек нису познати, али има времена – каже Ђукић. „Јагодијаде“ у Малом Орашју ове године није било. Да јесте, био би то јубилеј – прва деценија манифестације. Није одржана ни претходне, а последњи пут је окупила излагаче и госте 2015. Далеко од тога да се сада није имало шта приказати, али… Није питање има ли сврхе и ефекта та манифестација, има и те како, и Малом Орашју је Јагодијада свакако потребна. Али, организацију прате разне тешкоће, није само новац у питању. Ако се велики део мештана бави узгојем јагоде, и ако је манифестација у пуној сезони, онда је проблем што су сви они презаузети. То треба организовати озбиљно, што значи да ћемо морати да смислимо начин – каже Миланче Живановић, председник Савета МЗ Мало Орашје, објашњавајући да ће се трудити да овај двогодишњи прекид не значи крај, већ само паузу у одржавању манифестације. Лепо је кад се сви и окупимо за једну тако велику манифестацију као што је „Смедеревску јесен“ али ако свако нема у свом дворишту чиме да се подичи и да привуче људе, да се покажете и да вам дођу људи, не у центар Смедерева већ у Липе, Шалинац, Друговац или Удовице, онда је све џабе – закључују наши саговорници. Сви се слажу у још једном – град би требало да поново размотри претходну одлуку да ни на који начин не дотира организацију пољопривредних манифестација јер су оне, уколико се одраде на прави начин, не само значајне са аспекта очувања народне традиције већ се, уз стручну помоћ туристичких радника, могу постати значајнија дешавања која ће привлачити и госте из околних градова. Уосталом, тако су почеле све оне данас највеће српске манифестације на које одлазе хиљаде људи.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *