Само треба бити храбар и вредан, све остало ће само доћи

„ХОКУС ПОКУС“ ПРИЧА О ЉУБАВИ И ИСТРАЈНОСТИ СЛАЂА И ОД МЕДЕЊАКА:

Драгана и Ненад су свој хокус – покус остварили посебном магијом која, како кажу „ради на љубав“. Живот их је са разних страна довео у Смедерево и ту, без сумње припадају. Ту су рођена и њихова деца, која су била највећи и најснажнији мотив да се Максимовићи осмеле и ураде нешто што би већина људи сматрала сулудим. Одлучили су да оставе претходне послове и за хлеб зарађују – прављењем медењака.

Имао је овај пар и раније искуства у приватном бизнису, радили су у галерији – цвећари, а када је дошао тренутак да се Драгана посвети подизању деце, Ненад се запослио у Железари. Не задуго јер, како кажу, човек који не ради оно што воли никада не може бити задовољан, без обзира на то колика је материјална сатисфакција. Тако смо одлучили да отворимо продавницу прехрамбене робе, а Ненад се упоредо са тим бавио и пирографијом. Ни моја уметничка црта није дуго мировала, читаво то време сам проналазила разне начине да будем креативна. Ипак, у тај посао са продавницом смо ушли потпуно неприпремљени. И то, једноставно није било за нас, ми смо пола испоклањали, а пола заиста продали – прича нам Драгана Максимовић.
Требало је смислити шта даље – двоје мале деце између којих је разлика свега 13 месеци и родитељи који су желели да им пруже пристојан живот, а да опет не пропусте ни један важан тренутак њиховог одрастања, јер то, нема цену и не може се надокнадити. Знала сам да ћемо радити нешто што има везе са храном, а оставља простора да будете маштовити. Али, било је питање – шта? Колача има на сваком кораку, као и торти, све то сада личи једно на друго, а ми смо хтели да будемо другачији. Онда сам у часопису видела причу једне Словакиње која прави медењаке. И то је било то. Предложила сам Ненаду да и ми то покушамо. Кад некоме кажете да имате идеју да издржавате породицу тако што ћете правити медењаке, људи вероватно мисле да сте луди. Али у овом послу и мораш да будеш мало луд да би опстао. Такав је био почетак, тежак, наравно. А онда смо у једном тренутку закључили да ми полако зарађујемо. Али, то је рискантан потез, људи су навикли да осам сати свакога дана иду негде на посао и да за то добију сигурну плату. Помисао да ћете много радити, а да може да се догоди да не зарадите ништа, ужасавајућа је за већину и ја то разумем. Али, ми нисмо такви. Радије смо ризиковали. Све што смо имали, недавно смо уложили у овај посао како бисмо направили ову јединствену кућицу из бајке. Производњом медењака се иначе бави много људи у Србији, морате да се изборите за пажњу, и ово је један од начина. Велико хвала породици Кременовић из Новог Сада, они су остварили тај наш сан. Такође су породични људи и сви у том породичном послу. Ми смо желели да направимо атракцију. Питали су нас зашто нисмо покушали да ову кућицу пренесемо у центар, ја мислим да је она у овом амбијенту најбоља, и побогу, не мора све да буде у центру, живи се у Смедереву и ван њега центра, ето и у МилојаЂака! Ако имаш воље и упоран си, вољан да другима испуњаваш жеље, онда ћеш успети. То је можда и најважнија порука наше приче – каже Драгана.
Ово, она и супруг Ненад посебно напомињу због тога што се често сусрећу са људима који имају бројне, одличне идеје, али немају храбрости да покушају: Мислим да је у основи страх од неизвесности, да ли ћете успети да покријете трошкове, да ли ће то бити исплативо. Није истина да људи немају идеје. Такође, грешка коју почетници направе је очекивање да ће велики новац доћи одмах. Нема тога. Потребна је упорност, одрицање, стрпљење да изгурате оне најтеже тренутке, а тако је често свима на почетку – напомиње Ненад.
Потребно је и много рада. За Максимовиће, без обзира на то што су „сами своје газде“ радни дан почиње у 6 ујутру. Праве – буквално све што вам падне на памет. Углавном највише поруџбина има за дечије рођендане, венчања или кафиће, али су радили и за адвокатске фирме, продавнице обуће, апотеке. Три хиљаде ситних медењака, сваки направити, декорисати и исписати искључиво ручно – то не можете да радите као под казном, то мора да се воли: Интернет је заиста преокренуо све, радимо можда чак и највише поруџбина ван Смедерева. Туђа препорука је највећа реклама. Странци нарочито воле да купују медењаке и да носе као поклон. Купују и наши, посебно за децу, ако знамо по којој се цени продају разни индустријски слаткиши зашто један природан производ без икаквих вештачких додатака, емулгатора, не би коштао 100 динара за 100 грама? – сматра Драгана.
Сваки медењак који су Максимовићи иначе сертификовали, има рок трајања од годину дана, али многи потрају и знатно дуже као украс бројних витрина и полица. Читава мала уметност. Уметност којом се још баве у овој породици је пирографија. И то је почело као гест љубави. Видевши да њен супруг воли да црта, а настојећи да опет, то буде другачије у односу на већину, Драгана је Ненаду купила пирограф. У буквалном преводу, то је цртање ватром. Тиме сам почео да се бавим пре седам година. Најпре је то било прилично невешто, временом сам то савладавао, јер треба осетити ватру, дрво, направити праве нијансе. Сада сам дошао сам до тога да могу да кажем да солидно радим. Наравно, трудим се и даље, за сада сам задовољан. Највише се траже иконе убедљиво, а затим и портрети. Највише труда улажем у иконе јер поштујем то што ће неко стајати испред њих и молити се. Надам се да их зато купују, а не само због пуког помодарства. Недавно сам урадио ковчег, девојачку спрему стару 90 година која је једној нашој познаници сметала у кући, а ја сам је за само једно поподоне преуредио и то сада изгледа сасвим другачији комад намештаја. Има у Смедереву много самоуких људи који праве нешто брилијантно, али су на маргинама јер немају формално образовање, али ја не одустајем, има и шанси и простора – закључује Ненад који својим најзахтевнијим радом сматра „Тајну вечеру“ димензија метар пута пола метра која је већ нашла власника. Постоје људи који цене уметност, разумеју шта то значи и хоће да плате. Али, већина увек гледаја да прође што јефтиније. На тржишту сада има ЦНЦ машина које спаљују дрво. То убија уметност, али је разлика у цени велика, много је повољније него ручни рад. Људе не занима то што машина прави нешто што није уникат, већ модел за још ко зна колико таквих примерака. Њима је битно да је ово 1500 динара, а ако ја радим ручно, то је двоструко више. Та комерцијализација на крају све прогута. Исто је било и са медењацима. Имали смо понуду да из њих избацимо мед, смањимо шећер, и тиме двоструко спустимо цену. Да, али то онда није медењак, шта је то? Не пристајемо на такву врсту „компромиса“, а живот нас је научио да уколико имате уобичајене жеље и прохтеве, не мора све да се жртвује, може да се заради и без тога да изневерите неке личне принципе – поручују Драгана и Ненад.