Ефекат лептира или синдром Калимера

Пише: Зоран Јовшић

Да ли је Ивани, као сублимату српског епоса отета златна медаља или је није освојила!? Да ли је замах крилима поцепаног такмичарског броја исти онај ефекат лептира, као у Чавићевој трци са Фелпсом, Омегом, Новим светским поретком на финалној трци ЛЕПТИР стилом на Олимпијади у Пекингу!!!?

Ефекат лептира

Да се разумемо на почетку – нисам одспавао као ни Ивана и њен штаб ту тешку августовску ноћ, са 11. на 12. Што због врућине, а много више због још једног отетог тријумфа наших представника у белом свету, овога пута, спортских изасланика. Иванин скок је, да се мерио доскок тела у песак, био најмање 7,05 метара!! Али, није се мерио и жалбе ту помагале нису; они су одлучили да се мери „ефекат лептира“- невидљиви замах крилима поцепаног такмичарског броја, који је пореметио редослед ствари у атлетском и српском микрокомосу. Такмичарски број, који је као и лептир поживео тек неколико сати и завршио у корпи атлетског стадиона у Лондону, али и у атлетској историји, више неће постојати, јер (сиц!!) ето, челници ИИАФ већ раније су донели одлуку да тај лептирак више неће лебдети око тела атлетичара у будућим такмичењима! Он је био ту да „заврши посао“ баш као и Омегин дигитални мерач, који је на Олимпијади у Пекингу 2008. баждарен да прихвати само потисак Фелпсових прстију у финалу трке 100 метара ЛЕПТИР стилом!! Ивана, као ни Милорад (са све дугосилазним акцентом на првом слогу) нису имали шансе против топ ЛЕПТИРА, јер он у себи еманира сву неправедност, нечастољубивост, нехуманост светског стања ствари, већ деценијама уназад! Он је парадигма „економског и финансијског фашизма“ који је заменио сирови, милитарни аријевски поглед на свет и људско друштво. Због генералног спонзора Тојоте, такмичарски бројеви су морали да се каче, чак и зихернадлама и то су чинили сви атлетичари у Лондону; Клишина је имала четири прибадаче са предње, исто толико са задње стране, а Бартолета је имала уфалчовану црну гриву, као да је изашла из кујне Мекдоналдса или Пица хет-а! На такмичењу чији буџет износи пола милијарде фунти, такмичарске бројеве каче као каскадер Алексић рекламу на леђа, оно ономад кад је само зубима окачен о сајлу авиона летео над Београдом, тридесетих година прошлог века! Исту реминисценицију имао је и легендарни спринтер Мајкл Џонсон, који је подржавши Ивану, ово подилажење спонзорима упоредио са изложбом рукотворина у пензионерском женском клубу!

Синдром Калимера

Зашто се, онда, кад су сви такмичари били избоцкани иглама и зихернадлама, као вуду лутке на Хаитију, проблем, опет, десио само нама! Зашто се пре осам година у Пекингу, није Фелпсу омакло да не притисне — потисне Омегин тастер довољно снажно!!?? Зашто се није НБА селекцији десило, као нама 2010. у Турској, да им противник да кош из аута, као нама домаћини у четвртфиналу. Зашто, се, ето, пре пет дана, није Бритни Рис десило да јој ефекат лептира такмичарског броја украде медаљу! Зато што су они Американци!?? Хммм, можда, али није битно, а ни пресудно у овом квизу! Шта су то они урадили, а ми нисмо да би избегли нашу судбину, осим што су све омеге и тојоте света у њиховим рукама! Шта је то што ми морамо да учинимо да више не патимо и да не идемо вечито у први разред – специјално одељење Основне школе светских нација!? Пре свега, морамо да научичмо шта да не чинимо, јер у праву осим кривичног дела чињења, постоји и пропуст нечињења! Дакле, не би требало да препуштамо случају ефекат ситница, које као наречени метафорички лептир поремете стање ствари у Космосу! Пааа…за почетак да, ако већ морамо, и ако смо као баба дали банку да уђемо у коло, играмо по тактовима које смо прихватили; дакле, у Иванином случају да прибодемо како треба све зихернадле и прибадаче и да питамо јел` има још! Да у Чавићемом случају, неком будућем, хипотетичном, пливачком, опалимо по Омегином тастеру и срушимо ивицу базена, да у случају примања коша из аута, минут пре тога, задржимо десет кошева предности и да не морамо да зависимо од тастера, патика у ауту и зихернадли. Онда нам ни све Омете и Тојоте Новог светског поретка неће моћи ништа. Онда, кад коначно – посао одрадимо до краја и како ваља!