Смедерево као Њујорк

ИЗЛОЖБА АНЕ КНЕЖЕВИЋ:

Уметница Ана Кнежевић у Галерији савремене уметности отворила прву у низу серија изложби под називом “The Mirror of the Light“.

Ана која живи и ради у Њујорку од 2013, добитница је престижних награда за своје инсталације међу којима су два гранта (CEC ArtsLink 2012 и Polok-Krasner 2017/20180) али и најважнији „public art“ пројекат „Radio Light 487796-Klaster“, представљен 2006. године у Београду који је посвећен Николи Тесли поводом 150 година од његовог рођења.
Осим у Србији излагала је и у САД-у, Француској, Мађарској и Бугарској.
“The Mirror of the Light” је изложба осмишљена специфично за простор Градске галерије савремене уметности Смедерево. Састоји се од пет триптиха са ласерски сеченим мат црним акрилним плочама, урамљеним у дупла рефлексна стакла и дрвене рамове. Рад је отворен, поетичан и медитативан и “у функцији амбијенталног утиска”.
“Не само да је ово премијера већ је ово серија радова коју ја развијам око четири године. Пошто се примарно бавим светлосно-звучним инсталацијама ово је један нови циклус, а код вас ми се десило да је премијера прва у низу. Следећа је већ у Београду. Простор у Смедереву није за свестлосне инсталације већ је одличан комуникацијски простор према јавности. Ова нова серија мојих радова се савршено уклопила у тај вид комуникације” каже Ана Кнежевић.
На питање који је простор више инспирише, онај у Њујорку или овде у Србији каже да разлике нема. Не постоје мање или више инспиративни простори. За уметника границе не смеју да постоје и инспирацију треба тражити свуда.
“Простор је јако важан. Серија радова коју развијам има своје специфичности јер се између осталог бавим симетријама и балансима. Дакле, штелујем радове на основу простора на један посебан начин. Сваки простор носи неку своју причу. Са оваквом врстом рада можете да активирате простор као и да га перципирате. Када уђу у галерију, посетиоци очекују да виде радове и слике, али простор као такав постаје ван регистра њихових перцепција. Кад су објекти у простору ми доживљамо простор између релација тих ствари и ми то видимо. Сам простор као такав је нешто што инспирише мене у раду и покушавам да се спојим инсталцијама у 2Д и 3Д радовима” објашњава уметница.
Каже да је у животу најважније пронаћи баланс и да управо он отвара многе путеве. Уметност никад није имала специјално место да нешто отвори, али да сам уметник прелази све те мостове својом отвореношћу. Сматра да је хармонија баланса и симетрије есенцијална ствар у њеном раду и релацијама.
“Сваки посетилац ће својим искуством простора имати своју индивидуалну релацију са њим. Моја намера није била да нешто фиксно поставим него да отворим то поље читања сваком појединачном посматрачу. Назвала бих то поезијом. Радови немају никакав наратив. Ништа не намећу посматрачу. Они су су на некин начин као огледала која упијају простор и сами посматрачи се рефлектују у њима. Ово је врста рада у којој је сваки посматрач је део тог рада. То је нека врста позива да се отворе. Огледала јесу црна, али црна боја није мрак. Ако виде црно то не значи да је мрак, већ да је светло надомак и ти рефлекси, то светло које пада у галерији, је нешто што би могли да примете. Светло је потпуно другачија врста материјала са којим радите. Светло ради вас” закључила је Ана.