Школске блузе или Неједнакост у једнакости или Једнакост у неједнакости!

НЕИСТИ, А НЕЧИСТИ И ЧИСТИ, А ИСТИ

Е сад, ми смо их звали „школске блузе“ раније су то биле униформе, али коначни ефекат је исти – equality, униформност, која нужно имплицира једнакост, а где је једнакост ту су и братство и слобода… Баш као што су говорили француски револуционари пре два и по века… Egalite, fraternite, Liberte …

Кад смо били исти, а нечисти

Већ петнаестак година сам велики поборник те униформности, егалитарности, иако су многи који ме добро знају, били сугурни да ћу ја бити последњи на бедему одбране права на посебност и индивидуалност у свему, а посебно у изгледу и начину облачења. Као бивши панкер и рокер, са кожњацима, нитнама и беџевима у школи, својевремено сам одбацивао такву егалитарност, у време основне, али посебно средње школе… Зашто је данас подржавам, осим што сам као и сваки маторац, постао као и наши очеви и дедови – наџак деда, па све радим наопако да нервирам младе генерације!??
Пааа, основни разлог лежи у чињеници да ме је тада та уравниловка и униформоност нервирала тих осамдеседих или седамдесетих година, јер смо сви заиста били једнаки… Једнаки у чињеници да нам родитељи зарађују пристојан новац за живот, да раде за плату, а не за џепарац, као данас; једнаки у чињенчици да сви можемо лети на море, а зими на планину; једнаки у правима и могућностима, што је суштина живота достојног човека!! И, онда још и та униформност и у школи. Сви исто обучени, ма много је!

Кад смо чисти, а неисти

Данас, када смо сви једнаки управо у тој неједнакости, ја постајем први поборник једнакости у једнакости…
Мало компликовано, а !? Боли глава од мисаоно-логичке главоломке, али ствар је јасна и лака – Хајде да поново будемо једнаки у једнакости имања, среће и опуштености. Уби ме данашња једнакост у неједнакости (социјалној и економској)… Зато сам и данас први поборник тих омражених школских униформи. Дај да тим комадима текстилне и вунене истоветности покријемо сву беду која нас је снашла. Старе патике или оне са бувљака мање боле испод заједничке, исте униформе. Глад непоједених сендвича, које нема ко, ни са чим да пошаље у школу, мање мучи испод униформе на којој пише 7/5… Неодлазак на екскурзију (Није због пара, дете не жели да иде, прехлађено је…етц…) мање гризе, кад смо барем на часу, макар привидно, макар тада, сви исти…
На униформи не пише ко је чије дете, чија мамина принцеза или татин, Гузоњин син.
Живеле униформе, па макар изгледале и ко оне наше од јефтиног плавог платна, сашивене ко за инат, од старне пијаних шнајдера, са реверима аеродинамичним, величине слоновог ува и штепом од белог конца, којим би ладно могле и рибарске мреже да се шију…
Живеле униформе и ти златни, паметни мозгови и срца, која чуче испод њих. Они су важни, а не звона и прапорци… Књиге, књиге, браћо, и те паметне главице, да нас такви исти, извуку из блата где су нас ти неисти, а нечисти, заглавили!