Живот са и без асистента, две су различите ствари

ПЕРСОНАЛНА АСИСТЕНЦИЈА У СМЕДЕРЕВУ:

Од почетка септембра за десет ОСИ град Смедерево суфинансира услугу песроналне асистенције. Подсећамо, то је програм који подразумева осмочасовну подршку коју посебно едуковани  асистенти свакодневно пружају особама са инвалидитетом, при чему један асистент може радити само са једним корисником. Питали смо их како изгледа један њихов заједнички дан и због чега је ова услуга тако важна, а самим тим и потребна…

Данијела Лучанин је пре свега – спортиста. Стрелац. И то добар, награђиван. Тек након свега тога, она је особа са инвалидитетом, а и сама је учинила све да јој физичке препреке не буду сметња да води активан живот. У томе јој пак у многоме помаже персонална асистенција јер живот није исти са и без те подршке:
Ја живим сама тако да све морам и сама да радим. У згради која има рампу, ја не могу сама ни да се попнем ни да сиђем, и у стану ми је увек потребан неко да оде до продавнице, да ме догура на тренинг, да ме врати. Свака је помоћ добродошла, а персонална асистенција је феноменална ствар. Велика је разлика са и без асистента. Када га немам, мени је доста теже, сама морам да се сналазим за све обавезе по кући, знате већ прање, рибање, чишћење, кување… Када треба негде да одем, ја морам да молим друге за услугу, и да им се на неки начин одужим после тога јер вам је неко нешто учинио. Када је ту асистент, то је сасвим друга прича. Зато ми је јако жао што та услуга има прекиде, па ми, а поготово они који живе сами и активни су, немају могућност да им асистент буде доступан читаве године. Ова етапа програма важи до 1. децембра и после тога је питање када ће бити поново – каже Данијела, објашњавајући да је њен асистент већ годинама једна иста особа, са којом је сасвим природно у тој ситуацији развила и пријатељске односе, па се сада и друже:
Наравно, ипак постоји и онај професионални део, свако зна распоред и обевезе оног другог, када сам ја на тренингу она сређује све што треба, када се заврши тренинг врати ме кући, али велика је ствар када остварите добру комуникацију са особом која вам помаже. Ту је потребно да и једна и друга страна буду толерантне, а нас две смо сада практично пријатељице – додаје она.
Ништа мање, а уједно посебно инспиративан је подухват тридесетшестогодишње Јелене Пантовић, која је од рођења особа са инвалидитетом, али се недавно одважила и на родитељство, за шта међу њеним генерацијом сада оклевају и они који имају много мање мука и проблема. Па чак и уз обавезе око детета, чињеницу да не може да се креће без колица, ипак и она – још увек тренира стрељаштво:
Велика је ствар имати асистента, поготово јер сам и мајка једногодишње бебе па ми свака помоћ много значи. Сада има много више посла, дуго сам морала да лежим после порођаја, уз то сам имала и још једну операцију, читаво то време била сам потпуно немоћна, па ми је било важно да може неко да помогне мени и ћеркици за то време. Доста то значи, изабереш сам особу у коју имаш поверења и не бринеш више ни о чему, знаш да ће све бити урађено како треба. Асистент је мој ослонац. Сада је то моја комшиница, која такође има ћеркицу, истих смо година, уклапамо се јер разуме шта је потребно и око мене, куће, бебе … – објашњава Јелена.
Ако говоримо о активним особама, без обзира на то да ли на уму имамо ОСИ или не, и тек мало упућенији суграђани знају да је је Јелена Стојановић међу онима чији је сваки дан испуњен најразличитијим обавезама. Не само да је познајемо као председницу Савеза слепих и слабовидих у Смедереву, већ од много раније и као успешног студента, новинара и тв водитеља, социјално ангажованог радника, а сада, запослену у Градској управи. И наравно, и даље активну у социјално – хуманиратним организацијама.
С обзиром на то да сам ја веома активна и приватно и пословно, понекад мислим да нам је мало осам сати колико дневно на располагању имам асистента – прича нам Јелена кроз смех, у шали, а затим наставља: Јако сам задовољна самом услугом и Јеленом, мојим асистентом. Ми радимо заједно од маја. Лепо се сналазимо, првенствено она, као неко ко није имао толико искуства са људима који не виде, јако је брзо ушла у штос. Помаже ми у свему и свачему, да се оде у набавку, прочита ми нешто на послу, ако треба да се форматира документ или да изађем са пријатељима, ту је кад су службена путовања и пословни састанци. Одласци код лекара, фризера, баш много тога има. Она има широк дијапазон активности, који можда код других не постоји, јер то све зависи од тога какве су нечије животне навике, да ли је особа са инвалидитетом запослена или не и слично – прича Јелена Стојановић.
Њена имењакиња и асистент, Јелена Митић, којој је ово иначе прво искуство тог типа, каже да је и сама „хиперактивна“ па јој такав темпо прија:
У почетку сам мислила да се можда нећу уклопити јер нисам имала искуства у раду са ОСИ, јесте мој брат пре пар година постао особа са инвалидитетом, али то није иста ствар, међутим сада, када смо се навикле једна на другу, могу да кажем да је то лепо искуство, треба помагати људима, посебан је осећај. И није ми тешко, напротив. Направимо план од понедељка до петка, наравно уз договор све може по потреби да се коригује и нема никаквих проблема – напомиње Јелена Митић која је иначе по струци инжењер прехрамбене технологије, а од скоро и персонални асистент са лиценцом.
Обе, такође истичу колико је важна ова услуга, али и значај континуитета обезбеђивања исте што до сада није било случај:
Пројекат персоналних асистената за особе са инвалидитетом који реализују град Смедерево и Центар за самостални живот ОСИ, почео је од априла, имали смо потом два месеца паузе и сада је настављен од септембра. Нама је асистент продужена рука. Зато је важно да га имамо у континуитету. Стицајем околности, Јелена и ја смо имале интерни договор па нисмо прекидале на та два месеца, али остали то себи нису могли да приуште. Незгодно је, ти прекиди су ипак предуги. Овакав пројекат треба да се настави и добро је што град тиме подстиче нашу самосталност, али треба да се одвија у континуитету. Замислите да вам неко нешто пружи на два месеца, живот вам се промени, а онда останете без тога, то је страшно. Било је речи о томе да ли је много новца 5200 динара колика је месечна партиципација коју плаћају сви корисници. Подсећам то је 20% од додатка за туђу негу и помоћ. Не сматрам да услуга треба да буде бесплатна јер данас ништа није бесплатно, верујем да треба да се плаћа, само тако ће асистенте имати они којима је то заиста потребно, а не само да би га имали, ето тек тако, што би био случај да је бесплатно. Али мислим да би можда требало размотрити могућност да се смањи удео корисника у тој суми јер на жалост, многе ОСИ тај додатак за туђу негу користе за преживљавање, других прихода и немају па не могу да плате чак и онда када им је помоћ преко потребна – закључује Јелена Стојановић из Центра за самостални живот особа са инвалидитетом.