Три године како жито класа

Фото: Стефан Коковић

Добитник четири награде Орфеј на СПЈ не станује више овде

Књижевник и новинар Милосав Славко Пешић на овогодишњој Смедеревској песничкој јесени добио је четврти пут награду Орфеј. Да се пре неку годину није жири занео и мимо правилника Пешићу ускратио награду јер је “већ добио” сада би скор био другачији, а неспорно и однос према фестивалу.

 

На тргу препозна ме Исус
На тргу препозна ме Исус; мршав, скроман.
Леп. Налик пркосу у момe врту: пренежан!
Благ. У смешку туга. На образу суза. Расејан.
С тетовираним венцем на челу –  неизбежан

отисак мука – тек круна је владара свега. Рави –
у ухо топли сасух му дах – свети Августин
тврди да мишљење је вера у постојање. Стави
ми руку на главу, благослови, да памтим: Син
преда мном стаја. Из сваке ране крв.
Боже мој, тако си тужан, озледе ме твоје пеку!
Вера је твоја јака, а светом влада жудње црв,
ђавољи накот, филистри, лихвари, фарисеји, олош бесни.
Апостоли издадоше, пустише веру, бесловесни –
дођох, нека ме изнова распну, нека секу!
***

За познаваоце прилика, Пешићево учешће на том конкурсу, ове године било је више од изненађења. Конкурисао је после 14 година апстинирања. Није, како би неко помислио, у питању никакво поетско затварање круга тамо где је све почело пре више деценија. Пешић је само одржао лекцију.
Награда Орфеј на недавно завршеном, 48. фестивалу поезије додељена је, средином октобра, песнику који то још не зна званично. Додељена јесте, уручена није. Четврти пут Орфеј треба да је већ у рукама победника, оног који је у готово пола века дугој Смедеревској песничкој јесени, и међу добитницима најстарије фестивалске награде, Златне струне, коју су првих десет година фестивала добијала најзначајнија имена југословенске књижевности. Укључујући и Пешића, наравно. Касније песници Подунавља, али су је, не гледајући на географски положај добијали и они који су Дунав видели само на разгледници. Пешић је те, јубиларне, десете године, добио Златну струну, Орфеја, и другу награду публике (како каже Пешић, прву награду је добила иноча директора Фестивала. Гласови публике беху на пребројавању код директора који их је бројао као боксерски судија, а образ је показао и тиме што је прекршио правилник који је сам сачинио да се за Струну надмеће 10 песника, док је његова изненадна љуба била прекобројна и грчевито се борио са жиријем да промена одлуке буде у његову, односно њену корист). Те године очекивало се да Пешић добије и награду листа Наш глас, јер је реално био неупитни фаворит. Није је добио јер је тадашњи директор новина, шумарски инжењер, Пешићево конкурисање доживео “као провокацију”. Зачетак параноје, шта друго може бити! – прича наш саговорник…
Утемељењем Златног кључа, Златна струна је занемарена. Још се додељује, али критерији су толико ниски, тврди Пешић, да име добитника публика чује једном и – у здравље да се не видимо. Укратко: Фестивал је појео себе. И додаје: Пропозиције је писао аналфабет. Пошто није добио Струну, а био је нестрпљив, зграбио је бронзани одливак и однео самоиницијативно кући за своју витрину. Но, вратимо се теми.
Чињеница да Орфеј није у рукама којима припада ни готово три недеље касније, учинила је да разговор, уместо уобичајеног, какав се најчешће води са добитницима књижевних награда, крене у сасвим другом смеру. Било је неминовно питање – шта се догодило? Јер, као што рекосмо, Пешић и Орфеј су ранијих година (1979, 1984. и 2003) били на истом месту. Не знам. Претпостављам, али то су нагађања па не би било фер да о томе говоримо. Ипак, верујем да је проблем у не баш разумно утемељеној концепцији. Због тога су прве деценије фестивала песници долазили, узимали дневнице и одмах се, не наступивши, враћали. Наиме, концепт је да сви награђени, дакле Орфеј и све пратеће награде, о томе сазнају на самој додели. Можда у томе неки јуноша види драж. Разумем да другачије не може кад играте томболу у кафани. Нелогично је да се име добитника Златног кључа на СПЈ зна месецима раније, а блесаво је да завичајни песник дозна последњи, од пролазника, post festum. Диригент Новогодишњег бечког концерта најмање пет година раније добије понуду. Због тога концерт и публика не губе већ добијају. Директор Фестивала Г. Ђорђевић знао је да ми пошаље драматични телеграм молећи ме да напустим сусрете Кочо Рацин у Велесу јер нема довољно завичајних песника за фестивалско вече посвећено његовом оцу у Смедереву. Дакле, све сам тамо оставио и дошао. Уважавао сам његовог оца као неспорног ерудиту. Тај гест сам платио: никада ме више нису звали на Рацинове сусрете. Дошло је време да ме ни на смедеревски фестивал не зову. Сматрам да је логично обавестити добитника, макар у дану када је додела. Нису ме обавестили да сам награђен. Било је више начина да ме обавесте, без обзира на то што нисам доставио адресу, јер сам чуо да је она, наводно, кочила узбрдо. Зар име није важније од адресе? Ево, пошаљите ми Ви разгледницу, немојте уписати ништа друго осим мог имена и презимена, па евентуално и града. Могу да се кладим у што год хоћете да ће ми је смедеревска Пошта доставити. Шалим се. Нећемо се кладити јер би било некоректно пошто сам сто посто сигуран да смедеревска Пошта неће оманути. Уручење трећег Орфеја 2003. било је стандардно. Дошао сам да чујем песнике, нехотице потиснувши чињеницу да сам конкурисао. Било ми је важно да обавим новинарски задатак. Пожурио сам на програм да бих извештавао своју редакцију, нисам понео ни песму, ни наочаре. Председник жирија ми је дао примерак песме и неке габаритне наочаре, тешке као озбиљан ковачки наковањ, и некако, уз силне петљавине, прочитао сам награђену песму Мрачи се пепељава среда. Из публике сцена изгледа солидно, примамљиво, а ономе ко треба да нешто прочита – преседне. Светлост на тој позорници је безмало као у масовки: у тунелу, усред мрака, сија звезда петокрака. А био је укључен огромни халогени рефлектор због тв сниматеља. Покушавао сам да се снађем, да би после један новинар у свом листу ламентирао да сам глумио, трудио се да будем у фокусу публике, шетао позорницом, правио драмске паузе. Па да је тај који је написао те заједљиве реченице био у мојој кожи тог тренутка, не би знао да ли је дошао или пошао, и годинама би тумарао по позорници као Одисеј тражећи излаз. Али, тада сам бар био позван на фестивал, јер су организатори публици слали позивнице. Ове године, мени, ни слово није стигло. Ни другим новинарима. Одиста нисам знао термин одржавања фестивала. Све је ове године било конспиративно. Да сам награђен сазнао сам сутрадан, на улици, када су почели да ме зову пријатељи и познаници да честитају. Од тада до данас је као у народној песми: Три године како жито класа, од позива ни трага ни гласа – прича Милосав Славко Пешић.

Фестивал дође и прође, добре песме живе

Није Пешић у Смедереву од стране “колега, поета”, навикао на мажење. Ко загребе испод пуких вести о томе ко је шта, од награда, добио и због чега, наћи ће, иза кулиса сваке, па и ове манифестације, репертоар којечега што би могла бити фабула какве сапунице јер се дешавају ствари за које обичан свет мисли да постоје само у серијама. Било је оних који су покушавали да оспоре награде, утичу на жири да задовоље властиту сујету, да некоме наместе, а некоме сместе због награде, било је мешетарења безначајних, било је и тога да је Пешићу речено да је његова песма “феноменална” али “Славко већ си добио Орфеја” – цитира Пешић локалног члана или чак председника жирија. Било је свега. Тадашњи директор је преклињао председника жирија да Струну додели Густаву Крклецу, али је председник био непоткупљив па је награда отишла у Калиште код Пожаревца.
На подилажење и хвалоспеве у медијима Пешић не рачуна. Додуше, за тим нема потребе, он је иза себе већ оставио и више него што је потребно да га и у наредних сто година цене, али је бар наилазио на елементарно уважавање. То поштовање изазива његово дело. Пешић је био и остао велемајстор и стиха и прозе, а ове јесени поново је одржао лекцију.
Намеравао сам, не гледајући на то што нисам добио програм, да помогнем фестивалу и пошаљем својој редакцији текст о пропозицијама за награду Орфеј, али у том тексту, на градском порталу, није било довољно података да би се написала ни вест од три реда, па сам дигао руке. Неки дан потом опет наиђем на конкурс, а тих дана сам написао песму којом сам баш задовољан, па рекох, хајде да им покажем. Урадим све што је тражено. И што Родољуб Шабић допушта, а да не шкоди личној приватности. Песму На тргу препозна ме Исус без журбе сам полирао. Решење шифре била је песма с потписом. Фестивал дође и прође, а добре песме живе, ако су беспрекорне. Чуо сам касније да је програм Фестивала презентиран само у Београду на конференцији за новинаре. У Смедереву је Фестивал конспиративно основан и такав тренд је, ето, задржао пола века као да је Свето писмо. Новинари у Смедереву нису добили никакав материјал. Фино. Онда, нека београдски новинари прате Фестивал. Не знам зашто се то уопште зове фестивал. Песници нису певачи – поручује Пешић.
У његовом стваралаштву, недељу дана, за колико је настала победничка песма, дуг је период. Он је за једну седмицу такође, што би се рекло на пречац, био стављен у ситуацију да напише читаву збирку у слободном версу, којим иначе никад није писао. Тај рукопис, Мастило је горко, објављен је 2007, у оквиру СПЈ едиције. Истина, организатор је касније из неког разлога, самоиницијативно продужио рок Пешићу за предају рукописа. Било је касно: Пешић је завршио како је претходно договорено – за седам дана. То је уједно и последња објављена збирка песама јер се након тога посветио другачијим књигама: обимној, романсираној и илустрованој старим разгледницама, монографиjи Смедерева. Била је то прва, на чињеницама заснована и на историјским подацима проверавана, најисцрпније романснирано дело о Смедереву, Књига промена (2007). Уследила су два романа Шака мрака и дивот издање романа Исаија, оба објављена 2011.

Ко тамо левом ступа

На питање пише ли стихове и даље и када можемо да очекујемо штампање, саговорник објашњава да је давно завршио песнички рукопис који је желео да објави тако да се смењују његови сонети и репродукције слика покојног и вансеријског новосадског сликара Милана Узелца. Сликар је својевремено префињено, маестралним цртежима, посвећеник какав је био, цртежима рађеним специјално за Пешићеву поему Хелена спава с мишицом под главом, све учинио да збирка буде неодољива и да су током првог преподнева на Сајму књига, волшебно и мистериозно нестала око 20 примерка. Три године је покушавао од Музеја града Новог Сада да добије тридесетак фотографија снимљених на Узелчевој ретроспективној изложби у тој институцији, којој је сликарева мајка завештала синовљев легат. Планирао је да у тој збирци објави и есеј о сликарском рукопису Милана Узелца што би уз фотографије сликаревих платна, био достојан омаж. Сликарева мајка била је у годинама за поштовање и није хтео да је узнемирава, али је позвао сликаревог брата јер су у Музеју, Пешићеву идеју и молбу одбацили. То чине ситне душе из ината, рекао је легендарни Душко Трифуновић. Узелчев брат је уљудно одговорио да радо би изашао у сусрет, али није он завештао легат Музеју већ његова мајка. Пешић није човек који одустаје. Послао је поруку, на име, члану Градског већа за културу Новог Сада. Без одговора. Послао је поруку градоначелнику Новог Сада, такође на име. Мук. Послао је поруку покрајинском секретару за културу. И њему на име. Секретар је одговорио да је он покрајински секретар и нема овлашћења над градским Музејом. Пешић се изненадио да Нови Сад није у покрајини. И – примирио се. Када је дошло у Новом Саду до промене власти, Пешић је кренуо од почетка. Најзад су му из Музеја благонаклоно одговорили да ће фотографије добити по уплати ситниша од 3.000 евра (100 евра по фотографији!) а фотосе може да задржи и употреби у наредних шест месеци. Једном.
Сада нам је извесно на располагању победничка песма На тргу препозна ме Исус. Ту већ Пешић држи лекцију свима нама јер је успео да пружи пресек читавог друштва и жестоко нам натрља нос за све оно најстрашније што смо ми од човека направили (пре свега када смо укинули до скоро вечне, универзалне вредности) а да то не помене ни једном речју у песми. То је, рекла је у образложењу председница жирија Татјана Лазаревић Милошевић, несумњиво одлика остварења са високим уметничким дометима и истовремено додаје нову семантичку и естетичку димензију фигури Исуса и топосу његовог повратка међу нас ― што је подухват који несумњиво није лако остварити.
Пешић нас је суочио с чињеницом да смо ми, људи данашњице, успели немогуће – разочарали смо и онога који је пре два миленијума поручио да нема тога што нам неће разумети и опростити.
Тренутно, Милосав Славко Пешић је у сасвим другачијим токовима – посветио се писању благо еротизованих приповести које су, супротно ономе што очекује већина на помен тог жанра, лишене баналности и највише сличе есејима. Још пре три године од угледног београдског издавача добио је понуду да објави два обимна рукописа: Све оно стане у ово и Љубио сам и претекло ми је, нека љуби ко до сада није. Пешић је тражио још времена да “малчице” дотера рукопис. И дотерује га и дан данас. Та два рукописа одавно су премашила 700 страница. Имам препоруке четири истинска академика, неколико преводилаца, двадесетак значајних књижевних имена, академик Цирил Злобец је написао есеј као препоруку, академик Луко Паљетак такође. Уз рукопис су стали академик Светлана Велмар Јанковић и Миро Вуксановић, затим Каталин Ладик, Божица Јелушић, Перо Квесић, Раша Попов, Добрило Ненадић, Милисав Савић, уредник угледне хрватске издавачке куће Марина Вујичић, директор Просвете Драган Миленковић, Маја Херман Секулић… – напомиње аутор. Такве приче (а писао их је и за говорне телефонске аутомате) објављивао је у еротским ревијама од Марибора до Суботице, у разним новинама па и у књижевним часописима. Та врста периодике, захваљујући филистарском разуму пуританаца више не постоји. Када је телефонирао редакцији Playboy-a да понуди причу, уредник му је рекао да је тих дана мислио на њега, и да је хтео да му затражи причу мада је затрпан па се чека читава година на објављивање. Тада је казао да је задивљен Пешићевим преводом Моцартових епистола женама и да је Playboy ту књигу, због превода, прогласио књигом месеца, давши јој највишу оцену – пет зечица.