Ништа није као што изгледа

ПОСТАВКА У ГАЛЕРИЈИ „ПРИСУТНО И ОДСУТНО“

Гледајући ову поставку, отвара се низ могућности за то како да је доживите и дешифрујете, али било да комбинује метал, мермер, вуну, тканину, стакло, чађ, огледало, да је реч о „Застави“, „Стварању обличја“, „Воћњаку“, „Радионици чула“ или „Небу“ од чоје, уметник заправо жели да нам пренесе једну исту поруку: Ништа није онако како изгледа.

Слободан Трајковић живи на релацији Београд – Лондон активан је на обе сцене, као и у Њујорку од 1998. до 2005. По образовању је сликар, основне и магистарске студе завршио је на Факултету ликовних уметности у Београду и тренутно ради као ванредни професор на Факултету за савремену уметност.
Овај уметник је остварио велики број самосталних изложби, а његови радови су излагани и као део значајних колективних поставки, уједно су и део неколико колекција важних установа културе. Иако је сликар по образовању, најчешће се изражава у медију инсталација, мада се може рећи да све оне заједно, као што је овога пута случај, чине једну инсталацију. По мом осећају, утисак који се стиче приликом погледа на поставку је да се види да она потиче од сликара јер се та, суптилна сликарска нарација ипак овде може приметити. Сама инсталација има сензибилност и менталну нит која говори о идеји прошлости кроз коју сагледавамо садашњост али и будућност – казала је мр Наташа Радосављевић Кузмановић, кустос историчар уметности представљајући Трајковићево стваралаштво окупљеним гимназијалцима који су дошли на отварање како би погледали ову поставку, што аутор сматра веома добрим и охрабрујућим потезом јер су млади, у пратњи професора дошли да заједно размишљају о уметности.
Ово је посебно важно у тренутку када се институције код нас, поготово музеји и галерије, затварају, обнављају, реорганизују, све то под знацима навода јер постоје фондови, а све је против уметника, оних који воле уметност, који хоће да се нађу међу делом човека који размишља о нечему што до сада није виђено у некој уметничкој форми. Ми стално говоримо о нечему што је изван норме и живота у смислу да очекујемо да видимо уметност коју прижељкујемо, а у ствари људи који се баве садашњом културом су они који се баве промоцијом идеје о самосталној свести, да сами мислимо о ономе што је битно. Сви ви мислте како су ваши животи у вашим рукама и како ћете ви са њима изаћи на крај, урадити нешто важно. У то не сумњам, али морате да схватите да ваша свест зависи од вашег окружења и да свако ко је близу вас носи некакво знање о томе какав је осећај, какви смо ми као људи, шта радимо, шта хоћемо, шта нећемо. Заправо, ми сви смо у једној истој сварности одговорни једни за друге. У том контексту уметник рачуна на вашу перцепцију и на то како ћете ви разумети шта је то што он ради. Али то није уметник као нека чудна личност, већ уметник који хоће да живи, мисли и тражи свој начин како да објасни себе, свет. Ова изложа се не бави превасходно делима која су иначе специфично направљена и представљају неке целине, него жели да развије идеју о радионици, о томе којим се језиком користимо и како, а на који начин развијамо релације међу материјалима – објашњава Трајковић.
Гледајући ову поставку, отвара се низ могућности за то како да је доживите и дешифрујете, али било да комбинује метал, мермер, вуну, тканину, стакло, чађ, огледало, да је реч о „Застави“, „Стварању обличја“, „Воћњаку“, „Радионици чула“ или „Небу“ од чоје, уметник заправо жели да нам пренесе једну исту поруку: Ништа није онако како изгледа.
Уз то је централно питање и шта нуди оно што изгледа баш тако како изгледа. Ту почиње дебата шта у ствари радимо, по чему се разликујемо. Нико ништа не разуме, али започне процес размишљања о томе шта гледа, а затим се развија мисао и свест о томе шта је то што ствара окружење. Свако у томе види нешто друго што може да буде корисно, али и деструктивно, јер свака интерпретација рада се своди на то да га неко разуме на један или други начин. То је такозвано политичко гледање, оно што имате у себи и што је ваш интерес ви ћете свом снагом покушати да нађете и у уметности коју гледате, да оправдате, да смислите да то буде функционално вашој потреби. А најбоље га је гледати тако да се открије садржина. То је у ствари суштина такозване истине која је и вама и мени заједничка, а не да се ми преламамо преко тога да ли вама то значи једно или друго, да ли вам се нешто свиђа или не – каже уметник.
Ко крене Трајковићевом путањом, може, ову поставку доживети и као шетњу кроз нарочит свет који пре свега жели да нас упути на размишљање о феномену присутности и одсутности, односно чињенице да су, неретко, у нашим животима присутне ствари које су физички одсутне и обрнуто.
То је наша природа, ми живимо у телу, а наша свест борави у свему ономе што је нама знано, боравимо у свему ономе што је било, што јесте и што ће бити и тако се крећемо, тако пројектујемо своју присутност, тако живимо, другачије не бисмо могли, ни знали. Ми живимо у прошлости, а очекујемо будућност јер, колико траје оно што је сада, секунд, минут, дан, годину? Колико наша свест може да се заустави и да само скупља сећања, да се бави пројектовањем? То су комплексна питања, зато сам и ја о овој изложби размишљао у контексту присуства и одсуства, не зато што наша сазнајна свест живи у томе него зато што се главна компонента једне изложбе налази у процепу између онога што је присутно и одустно, у смислу како се дошло до тог дела. Наравно, оно што је одсутно ми не видимо, а моја интенција је била да се бавим пре свега атмосфером, речником, радионицом у којој ја размишљам. Да из те радионце произиђе нешто што је подједнако доступно и вама и мени. Ја, колико год да радим на овоме што видите, ја исто толико мало знам као и ви који то први пут гледате. Уметник може да створи само претпоставку, ништа од тога није објективна, у научном смислу потврђена чињеница. То је само моја сугестија, предлог, ако зајдно размишљамо о томе онда ћемо доћи до нечега. Примера ради, овде имамо рад где су слова исписана у металу, неким речима, ја то зовем „Застава“. Речи су неповезане, веће, мање, низ као слоган, без значења, тај низ је на мермерном постољу које је као неки граничник, нешто што дели ову и ону страну. То су ситуације које провоцирају да се види шта је испред и шта је иза, а не да се донесе коначан закључак. Мене иначе занима све што је провокативно и преиспитивање свега што ми знамо као некакво. И увек се надам да ће и онај други ко то гледа, препознати нешто од те намере – закључује Трајковић. Ко жели и сам да покуша, открије шта у личном утиску при погледу на ову изложбу присутно, а шта одсутно, то ће моћи да учини до 5. децембра до када је ова поставка у Галерији савремене уметности у Смедереву.