Смедеревски крај – место богате историје која чека да буде откривена

ЗА СВЕ КОЈИ УЖИВАЈУ У ЛОКАЛНОЈ ИСТОРИЈИ: ПРЕДСТАВЉЕН ЗБОРНИК НАУЧНИХ РАДОВА

Први Зборник у издању Историјског архива, завршни је сегмент двогодишњих активности које су претходиле објављивању мало познатих детаља из историје смедеревског краја током међуратног периода. Било је потребно много рада али – исплатило се.

Пред будућим истраживачима, али и свим оним Смедеревцима које желе да сазнају нешто о више о периоду који је, како се испоставило, био време интензивног развоја и напретка, сада је ова значајна публикација. И већ судећи према првим реакцијама, они који је буду имали, неће је тако лако испустити из руку јер Зборник најпре мами да га прочитате од корице до корице, а потом и да се поново посветите неким сегментима, у зависности од тога шта вас лично највише интересује – некадашње друштво, политичке прилике, свакодневни живот у Смедереву у периоду од 1918. до 1941. или пак приче о уметности, људима и догађајима из сфере културног развоја или описи грађевина које су данас знак препознавања града, а настале су управо у овом периоду. Уз то, приче су дате кроз радове које у већини случајева карактерише и готово књижевни, литерални приступ што их чини погодним и за ширу читалачку публику.
Све је почело тиме што је разматрајући своју делатност, колектив Архива, верујући да осим основне мисије, сакупљања, обраде, чувања и презентовања грађе, један од циљева треба да буде и допринос проширењу сазнања о нашој локалној историји и наслеђу које баштинимо. Са том идејом смо кренули у реализацију научног скупа који је одржан пре нешто више од годину дана, на њему је, кроз три сесије, током два дана, изложено 18 научних радова, а 16 је данас пред нама, осам из области историје и исто толико из сфере уметности у штампаном издању Зброника. Не бисмо успели без сарадника и колега. Изузетну захвалност дугујемо професору Александру Кадијевићу који је један од уредника Зборника, аутор једаног рада и излагач на скупу и био је укључен од самог почетка у читав овај процес. Захвалност такође дугујемо и професору доктору Александру Бјелици са Филозофског факултета у Новом Саду, једном од уредника такође. Морам да се осврнем на подршку колега из Музеја у Смедереву, Народне библиотеке Смедерево, Регионалног завода за заштиту споменика културе и Центра за културу – казала је Данијела Милошевић, директор Историјскох архива и иницатор научног скупа, а потом и објављивања Зворника.
Историчар уметности са Филозофског факултета у Београду, др Владана Путник Прица, која је и аутор једног од радова, објављивање Зборника је назвала великом подухватом. Тим пре што се код нас, научне конференције реализују, али штампање зборника са изложеним радовима, поготово оваквог квалитета и обима, често изостаје: Сматрам да је Смедерево овим дало пример другим градовима да је то апсолутно могуће и неопходно јер историографи не би требало да се фокусирају само не велике градове попут Београда. Овако можемо да се посветимо истраживању тема које до сада нису биле предмет рада историчара или историчара уметности. Конференција је представљала позитиван изазов за истраживаче, и мене је подстакла да истражим теме које сам одувек желела, али никада нисам нашла времена за то. Целокупан садржај и публиковани радови представљају изузетан допринос, не само историји Смедерева већ и српској историографији јер превазилазе локалне оквире и показују колико је Смедерево било значајан културни центар у међуратном периоду и колико је и генерално посматрано, допринело развоју културе и Дунавске бановине, на пример. Како се надам да је ово први у низу зборника, мој предлог је да наредна тема буде Други светски рат или послератни период, сматрам да ту има недовљоно истражених тема – казала је Путник Прица, која је иначе писала о архитектури Смедеревске Паланке у међуратном периоду.
У том, другом блоку зборника посвећеном уметности су текстови „Архитектонски развој Смедерева од 1918. до 1941. у светлу историографских истраживања“ Александра Кадијевића, „Архитектура Гимназије у Смедереву између неистражености и погрешних атрибуција“ Данијеле Милошевић, „Чувари сећања – меморијали Првог светског рата на подручју Подунваског округа“ Аните Марковић, „Уметност у служби сећања: Спомен костурница у Врбовцу“ Игора Борозана, „Силос у Смедереву: Заоставштина индустријске архитектуре чешких градитеља“ Милана Миловановића и Ивана Марковића, „Милан Јовановић Стоимировић и уметност између два светска рата“ Снежане Цветковић и „Руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: Црква у селу Ратари код Смедеревске Паланке“ Ане Костић Ђекић која је представљајући овај део публикације исткла значајну сарадњу еминентних стручњака из институција како на локалном, тако и ширем нивоу, али и самосталних истраживача чији је допринос такође значајан: Може се видети да су се аутори бавили најразличитијим темама у вези са међуратном уметношћу и културом. Важно је истаћи да су сви они имали полазиште у најсавременијим методолошким основама историје уметности што Зборник чини научно изузетно релевантним и представља једну основу за проучавање локалне историје уметности, као и за проучавање ширег контекста развоја културе и уметности у Краљевини. Већи део радова је, сасвим оправдано, посвећен архитектури с обзиром на то да је међуратни период био обележен интензивном градитељском делатношћу која је, с једне стране била условљена потребом да се обнови све оно што је било срушено након Првог светског рата, као и потребом да се подигну меморијали на све оне који су погинули, а са друге стране, постојала је потреба да се изграде нове институције и објекти који је требало да на достојан начин репрезентују нову државну творевину, Краљевину СХС, а касније Краљевину Југославију. Наравно, велики је број објеката који су за приватне потребе изграђени. У том смислу се данас пред читаоцима и стручном јавношћу налази један број текстова који говоре што о посебним објектима што о развоју архитектуре у овом крају. Међу добрим уводима у то како је излгледала међуратна архитектура је студија професора Кадијевића, ту су сви објекти изграђени у Смедереву, са градитељима који су дали значајан допринос, а поред националних, истакнут је рад чешких и руских архитеката. Значајно је напоменути и да се поједини аутори баве објектима којима се до сада није довољно у науци бавило, или бар не са довољном пажњом, попут Гимназије у Смедереву. Ту се аутор бави осветљавањем проблема атрибуције и посебан допринос је укалапање тог објекта у шире контексте изградње школа у Србији у том периоду. Треба похвалити и рад посвећен Силосу који је доста занемарен, а аутори врше валоризацију тог и упознају читаоце са стилским одликама индустријских објеката уопште. Допринос је и текст о архитектури Смедеревске Паланке, тиме се такође историчари пре нису бавили и то је база за даља истраживања. Затим, имамо феномен меморијалне културе, односно изградње бројних споменика и овде су два рада међу којима и један о спомен костурници у Врбовцу. Оба рада сведоче о форми и моделу споменика, као и сложеним механизмима односа између државе и локалних заједница као наручилаца ових споменика. Један је од заначајних уметника који је доста радио у овом крају био је Андреј Биценко, о њему се говори у тексту о цркви у селу Ратари. Посбено место добили су људи, покретачи културних дешавања међу којима нарочитог удела има Милан Јовановић Стоимировоћ и ту је текст о његовој колекционарској делатности и формирању збирке, и његовим иницијативама за покретање културних дешавања у Смедереву – рекла је историчар уметности, асистент на Филозофском факултету у Београду др Ана Костић Ђекић.
За разлику од дела посвећеног уметности где су бројна питања отворена, али су на многа и дати коначни одговори, у поглављима посвећеним историји још једном се доказује позната тврдња да је неретко, свако ново истраживање повод за неко наредно. Први одговори намећу друга питања и жељу да се трага још даље и дубље. А то је насушна потреба у добу квази историје, плагијата, спекулација које се помпезно представљају као „ексклузивна истина“, док је на делу прекрајање чињеница, „штимовање историје“ која, у такозваним научно популарним књигама више личи на научну фантастику него на иоле утемељене закључке. У томе је још већа улога оваквог издања које је, на 350 страна, окупило признате истраживаче, међу њима седам доктора наука, а то је нешто са чиме се смедеревски крај није до сада сретао, казао је мастер историчар Немања Девић.
Овде је преглед одблесака светске историје у Смедереву, говоримо о Подунавском, Јасеничком и Великоорашком срезу, то је заокружена слика пејзажа међуратног, смедеревског краја. Пред нама су квалитетни есеји, који се тичу школства, политике, портрети истакнутих личности и, ако бисмо направили кратак осврт на ауторе можемо да скренемо најпре пажњу на рад колеге Александра Лукића, тиче се изборних борби у смедеревском крају на изборима за Конституанту 1920, а који нам осветљава како су изборне борбе изгледале тада, али нам, суптилно, показује и сличности између тог и нашег времена 100 година касније. Професор Слободан Бјелица је истраживао архивске изворе за политичку историју смедеревског краја у Дунавској бановини, где је заправо обрађивао архивске фондове које ми, чешће везани за локалне или архиве у Београду, неправедно оставимо по страни. Он нам је, педантно истражујући приказао каква су питања третирана, шта је остало отворено и шта би на даље могло да се истражује у Новом Саду. Срђан Мићић је писао о југословенским амбасадорима и аташеима из смедеревског краја и дао нам је комплексну слику личности, којих има у бројној литератури и то каквој, а ми на локалном нивоу о њима мало знамо. Душан Митровић је експерт за школство, заиста је исцрпео све архивске фондове и приказао нам какве су биле просветне прилике, што видимо на основу конкретних извештаја како се кретао број ученика, какво је било стање школских зграда и како су стасавале постсолунске генерације. Колега Милош Мунић открива још једну врло важну завичајну личност и из сенке вади биографски медаљон Живадина Стефановића Сомборца, некадашњег првака Југословенске радикалне заједнице у Смедереву и једног од најистакнутијих представника те странке у Смедереву и потоњег бана Дунавске бановине до 1941, са мноштвом до сада непознатих детаља о његовом животу и раду након рата, будући да је био међу проглашенима за народне непријатеље због чега се нашао у опсегу затамњене прошлости. Истраживана је и у овом делу личност Милана Јовановића Стоимировића, свакако једна од најзначајнијих не само у овом крају, јер он заокупља и пажњу историчара који се баве истраживањима у предратним годинама, а на основу његовог дневника, што је једно од најбољих сведочанстава из тог периода. Тако, Бојан Симић даје исцрпно истраживање и преглед живота Милана Ј. Стоимировића у време владавине Милана Стојадиновића, од 1935 до 1939. године када је и био неки врхунац рада и политичке каријере овог Смедеревца. Пред вама је и један необичан рад који никада није био у фокусу, Мирослав Лазић пише о обележавању 500. годишњице од зидања тврђаве, за мене то је можда био и најзанимљивији рад јер се тиче нечега о чему ни ја лично, а верујем ни јавност ни шира ни научна нису имали никакава сазнања. Колега је на основу литературе, штампе, историјских извора, истражујући фондове који су заостали из живота Милана Јовановића Стоимировића, потпуно заокружио једну слику Смедерева из 1930, када је поводом обележавања пет векова изградње града, овде био импозантан број људи из јавног, културног и политичког живота, министри, генерали па и сам патријарх. Истраживали смо и покрет Збор у смедеревском крају од 1935. до 1941. иако су извори скромни, са намером да представимо какав је то био одраз покрета Збор у локалним оквирима пре него што је он ушао у рат и постао контроверзан. Историја Смедерева је богата, комплексна, имаћемо још о чему да пишемо и за овај, као и за раније или касније периоде – поручио је Девић.
Зброник „Смедеревски крај 1918 – 1941“ штампао је NEW PRESS, а овом приликом је упућен позив свим самосталним истраживачима, као и институцијама да буду део научног скупа у октобру 2018. и да се овом, првом издању ускоро придружи још једна публикација.