Сваки човек треба да створи своје зрно вечности

НАШ ИНТЕРВЈУ >> САША ЕДИ ЂОРЂЕВИЋ, МУЗИЧАР, ТЕКСТОПИСАЦ, КЊИЖЕВНИК…

„За добру музику не постоје мала и велика места, свирамо тамо где има енергије“ – тако, за почетак нашег разговора поводом најаве да ће група Патриас наступати у Раљи, говори Саша Еди Ђорђевић, суграђанима и широј јавности већ од раније познат као особа која је успела да обједини сва своја интересовања, па га често описују као инспектора који пева, свира и пише, а при том је тешко рећи у чему је најбољи. Интервју је наравно, био прилика да са Сашом поразговарамо и о томе да ли је задовољан другим романом, како протиче рад на трећем и шта даље планира…

„Велики концерт у малом месту“, тако је најављен наредни наступ групе Патриас који ће, можда ће некоме звучати чудно бити у – Раљи. Одакле идеја?

Идеја је дошла тако што смо се недавно, тамо срели гитариста Дарије Дејановић који свира са мном у Патриасу, ја и власник локала Ненад Недељковић Ћира, који је такође музичар, бубњар у бенду који углавном свира у Аустрији. Он тамо оде повремено, одсвира наступ, врати се… Ми смо недавно свирали у том његовом клубу, онако, опуштено, испробавали смо шта како звучи, и то је било супер. Били су ту и људи који иначе долазе у клуб, свидело се њима и нама. И тако смо дошли на идеју да направимо праву свирку. Пошто ми најчешће свирамо као бедновски тандем са момцима из „Упитај прах“ онда смо решили да и у Раљи свирамо заједно, 27. јануара. Верујем да ће бити супер, клуб је леп. Доћи ће и људи из града, дуго нисмо свирали у Смедереву и очекујем добру атмосферу и забаву.

Да, дуго нисте свирали у Смедереву, али зато сте наступали у Хрватској, Италији, Македонији. Какви су утисци са тих недавних гостовања?

У Италији смо имали пет наступа, затим у Скопљу, Хрватској, све је то супер прошло. У неку руку, ми смо као једна мала репрезентација Србије зато што свирамо искључиво своју музику. Текстови су нам на српском и тамо такође певамо на српском. Супер смо прошли, чак су нас звали да поново дођемо. Њима је то занимљиво и егзотично, не знам, можда би се лакше пласирало да је на енглеском, али и Рамштајн пева на немачком па их слуша цео свет. Коме се свиди – свиди.

Какви су утисци оданде, претпостављам да је музика вашег жанра, хеви метал, тамо у нешто повољнијој ситуацији, овде је друга прича, све музичаре који се не баве комерцијалном музиком притиска иста мука…

Код нас је највећа мука, како идеш даље на Запад, боља је ситуација, али у сваком случају за хеви метал можда чак и панк и све те екстремије правце, по правилу је тежа ситуација него за нешто што је комерцијални мејн стрим, али је свакако боље него овде. Клубови су чудо. Ми смо свирали на пар места, како то у шали рече неко од нас из бенда, видео сам лошија позоришта код нас, од тих њихових клубова. Види се да људи имају средстава да испрате своје идеје и амбиције. Замислите клуб димензија 50 х 20 метара, поред тога је други који се бави техно музиком, а везује их билијар сала. Улаз је слободан, али је скупо пиће. Они су на тај начин успели да обезбеде новац.

Да ли је план Патриаса да се убудуће иде више и чешће у иностранство?

Наши су планови увек „ад хок“, како нам се појави нешто интересантно, било велико или мало. Ето, из Италије идемо у Раљу. Свирали смо прошле године на отварању Гитаријаде на тргу у Зајечару са Влада Џет бендом и Бранком Марушићем Чутуром, то су легендарни српски рокери. Он има 80 година и још увек је на бини. У принципу, свирамо где год има енергије, видећемо шта је следеће.

Каква је ситуација са новим албумом, другим по реду. Објављен је спот на Ју – Тјубу за песму „Император“, тако ће се и звати читав албум, када можемо да га очекујемо, било је најава за овај јануар?

Ових дана смо се чули и треба да се видимо са издавачем, због техничких проблема који немају везе ни са нама ни са њима, касниле су неке друге ствари, уступили смо термин другом бенду, па ми идемо у штапу почетком фебруара. Слична је прича као и на првом албуму, биће то чврста музика, не превише агресивна, нешто чвршћи вокал него раније који се боље слаже са музиком, ангажовани текстови и разне теме љубав, религија, човечанство, власт. Све то што нас сврби, тишти, боцка… Албум „Император“ ће издати швајцарско – српска издавачка кућа Miner Records која је 2014. издала и наш први албум „Пут“.

Каква су очекивања, на коју публику рачунате?

Нема великих очекивања када је издаваштво у питању. Колекционарства и љубави према физичким изадњима која је некад постојала, па чак и зависности сцене од тих издања, све то више не постоји. Ништа од тога није морање, интернет је ту да донесе сву музику па и нашу, али да би бенд постао озбиљан потребно је да има дискографију и то је сада суштина дискова. Од дискова, никакву финансијску корист нема чак ни издавач који их објављује. Сви радимо у неком леру, то су само улагања и улагања, али остајемо на фронту. Диск повлачи набавку опреме, трошкове продукције, штампања и објављивања, то је углавном, за наше појмове, прилично улагање финансијски се од тога враћа мали део или ништа. Али суштина није у томе већ да радимо нешто што волимо, стварамо нешто што ће да остане иза нас. Оба албума су већ заштићена у СОКОЈ-у. Музика је постала скуп хоби, а не нешто од чега се може живети. Има оних којима је боље, али не и музичарима из наше бранше. Можда већи бендови и могу да зараде, ми о томе ни не размишљамо. Идемо напред, па шта кошта нека кошта.

Музика Патриаса је прожета историјом, баш као што су и ваши романи. Из свега што радите исијава јак локалпатриотизам. Недуго након првенца, „Јаничара“, објављен је „Устаник“. Да ли сте задовољни тиме како роман живи и каква је ситуација када га поредите са „Јаничарем“?

„Јаничар“ је баш скренуо пажњу, повукао и „Устаника“ са собом. „Јаничар“ је другачија прича, мало више емоција има, у „Устанику“ има више историје, роман сам посветио Вожду Карађорђу, у таквој причи не може да не буде историје али су реакције одличне. Има много људи који су прочитали оба, реакције су подељене, некима се више свиђа озбиљност другог, осталима се више допада емотивност првог. Мени су оба драга, различити су. Много је лакше гурати ту причу него музику, између осталог и због тога што иза мене пуном снагом стоји озбиљан издавач као што је „Евро бук“, који је међу три наше најбоље куће у Србији. Ако рачунамо да су друге две огромне машинерије које се баве и другим стварима, а не само издаваштвом, онда „Евро бук“ остане као најјачи самоиздавач у Србији и ја сам срећан човек који је имао прилику да са њима сарађује када је реч о прва два романа. По свој прилици то ће бити и са трећим.

Какав је осећај за писца када издавач објави листу и он схвати да је међу првих пет? Тачније, у тих првих пет су дела двоје људи из Смедерева, ту је „Зид тајни“ Љиљане Шарац, на трећем, а на четвртом и петом месту су ваше књиге…

И мени је невероватно, ја уопште нисам очекивао тако нешто. Више сам него пријатно изненађен, посебно имајући на уму конкуренцију. Даћу све од себе да се тако настави, да то што пишем буде занимљиво, озбиљно, историјски тачно. Издавач све одради технички што треба, пропрати маркетиншки, али ја ширим велика крила… Ето и Љиља и ја смо ту, раме уз раме, чак је и власник „Евро бука“ човек из Селевца, сви смо ту из овог краја, нашли смо се потпуно случајно, да смо хтели да буде тако, не бисмо успели.

Историја се вратила на велика врата на наш филм и телевизију. И донела низ расправа о томе где треба стати када је у питању фикција и историјске чињенице. Ви сте се, у „Устанику“ ипак одлучили за тачност, иако фикција даје већу слободу, зашто?

Тешко је са тим стриктним држањем историје, колико год је могуће и познато, направити драму. Али ја ту имам и неке условно речено измишљене ликове који су ту да помогну, они нису постојали са тим именима, али као оличење неких особина и начина размишљања свакако јесу. Дубоко верујем да су такви људи заиста и живели неке своје животе, чак сам касније, после писања „Јаничара“ чуо неке урбане легенде које људи помињу, а које сам ја на сличан начин описао, питајући ме како сам за то знао. Нисам знао, али сам претпоставио да су се у одређеним околностима морале дешавати неке ствари. Лакше је направити драму кад се пусти машти на вољу, али је питање шта желиш, а ја желим да та дела остану и касније, да буду подсећања на оно што се заиста дешавало. Није циљ да направим само нешто што је имагинативно и да то буде и комерцијално и лако за читање. Држим се историје као водиље и кроз њу плетем то што треба да буде интересантно, не могу рећи забавно, јер ни једна моја књига то није. Користим историју као потку за ткање, за сада је добро, реакције су добре, ја сам задовољан као неко ко је залутао у књижевност јер то није нешто чиме сам мислио да ћу да се бавим, јако сам задовољан.

Да ли због те оданости историји боли недостатак наше свести о историјском значају Смедерева које је историја на сваком кораку, а ми, као да то не примећујемо?

Нисам сигуран да ли немамо свест, или је ствар у томе што историје имамо превише. Кад у дворишту имаш пет стабала ораха, ни једеш их, када неко дође са стране он се одушеви и прво ти предложи да крцкате орахе. Нама је све то нормално, ми то све имамо, пролазимо поред тога сваког дана, чини ми се да имамо превише историје, тога смо свесни, на то смо поносни, али се тиме не бавимо превише. Некада су у питању реалне околности, имамо тврђаву заробљену пругом, верујем да ће за неколико година она да засија пуним сјајем и да буде и туристички потпуно искоришћена.

Шта ће бити и шта нам доноси трећи роман трилогије, „Четник“?

Завршни део трилогије о слободи, бави се, на Балкану контроверзним појмом. Кад се помене четник, свако од Словеније до Грчке, био Србин или не има неки свој доживљај. Ја покушавам да објасним како су они настали, која је била њихова улога првих десетак година постојања. Конкретно, овај четник је српски борац за слободу у Старој Србији, односно у Македонији и на Косову. Што се тиче односа историје и фикције биће на пола пута између „Јаничара“ и „Устаника“. Нити толико историје колико је има у „Устанику“, нити толико слободе колико је има у „Јаничару“. Држим се историје, имам јунаке који пролазе кроз радњу, надам се да ће већ на пролеће књига бити код издавача, остало је на њима. Верујем да ћемо већ на лето имати комплетну трилогију. Успећу да остварим свој циљ и да се лично, скромно одужим свим тим страдалницима који су жртвовали себе и своје породице да бисмо ми данас могли да уживамо. А често нисмо ни свесни да уживамо, стално се сви нешто жалимо, све нам је мало, слаби, бедно, ако се мало осврнемо, свако од нас живи боље него енглески краљеви неког доба, они су можда имали власт, али у смислу лагодног живота и спокоја, то се не може поредити. Мислим да се више жалимо него што ситуација то заслужује.

Шта после када је реч о књигама, историја и даље или нешто друго?

Размишљао сам о историјском контексту, али почео сам и четврти роман, савременија је тема, бави се савременим човековим питањима и проблемима, неће бити лепа прича, као што то није била ни једна моја до сада. Мрак човечанства је увек ту, иако је око нас много светла, али сам човек са собом није баш најсветлији, постали смо себични, превише окренути материјалним стварима, сви се за нешто грабе, не дружимо се, сви смо се отуђили, комуникација нам се свела на електронику. Човек постаје све затворенији. А друштвена смо бића.

И на крају, како једна особа успева да споји три живота у једном? Поред „редовног“ инспекторског посла, ту су музика и књижевност, а обе те ствари траже много времена, одсуствовања, жртвовања…

Љубав, то је чаробни елемент који све то покрене и склопи. Још увек ми ништа није тешко. Треба мало организације, понекад трпи породица, понекад ја сам, са мањком одмора, или ситних задовољстава, по нешто се жртвује, али то је љубав. Према једној песми која ће бити бонус на овом албуму, „Зрно вечности“, сваки човек треба да се бори за своје зрно вечности, да остане нешто за њим када пређе с оне друге стране, да нас људи по нечему памте, по могућству по добру и да неко из тога нешто научи. Мислим да би сви требало тако да размишљамо, да створимо нешто, када би тако било, свима би нам било боље.