Некадашњи градоначелник постаје бан

др Сомборац са ћерком Маријом, студентом медицине, 1938.

НАШ ФЕЉТОН >> КО ЈЕ БИО ДР ЖИВАДИН СТЕФАНОВИЋ СОМБОРАЦ? (ТРЕЋИ ДЕО)

Аутор: Милош З. Мунић

Почетак Другог светског рата за др Стефановића представљао је додатну опасност. Наиме, дугогодишњи политички противник др Стефановића, Димитрије Љотић, успео је да се афирмише код окупационих власти и, захваљујући својим идеолошким гледиштима, заузме значајну политичку позицију. Управо таква позиција Љотићу је пружила могућност за одмазду према др Сомборцу. Према наводима из извештаја Стевана Ј. Јовановића, др Стефановић је успео да избегне Љотићеву освету само захваљујући свом личном пријатељству са немачким генералом Ферстером…

Према тврдњама из извештаја Стевана Ј. Јовановића, др Сомборац није био поуздан политички партнер, већ је стално изражавао дух незадовољства услед чега водеће политичке партије увиђају да се на њега не могу ослонити. У Сенат је ушао као представник ЈРЗ-а Милана Стојадиновића, али је већ након првог говора у Сенату напустио Стојадиновића и прешао у опозицију. Убрзо се придружио Драгиши Цветковићу, али и њега напушта одмах по избору Цветковића за председника Владе Краљевине Југославије, 5.фебруара 1939. године. Током обављања функције председника Градског поглаварства Смедерева један догађај ће нарочито „трасирати“ пут даљег обављања јавних функција и политичког ангажовања др Живадина Стефановића. Као председник општине, 1936. године, службено је учествовао у церемонији на гробљу немачких војника и том приликом упознао чланове делегације из Немачке који су присуствовали том догађају. После Априлског рата, распада Краљевине Југославије и укључивања подручја Бачке и Барање у окупациону зону Мађарске, а подручја Срема у састав тзв. Независне државе Хрватске, преостали делови Дунавске бановине (подручја Баната и Шумадије), формално су постали управна јединица окупиране Србије, док је седиште Бановине премештено у Смедерево. Власт у Бановини обављали су представници немачке окупационе управе и њихови сарадници, све до краја 1941. године, када је Бановина укинута, територија окупиране Србије подељена на нове административне јединице – округе.
Међу немачким официрима у Смедереву 1941. године био је и један од чланова делегације који је присуствовао церемонији из 1936. године. Знајући ове околности и уплашени за сопствене судбине у условима окупације, бројни Смедеревци, међу којима је било и присталица НОП-а, извршили су утицај на др Живадина Стефановића да се прихвати функције бана Дунавске бановине. Према казивањима његове ћерке Марије, др Сомборац је, током обављања функције бана, запамћен по многим доброчиним гестовима, попут спречавања одвођења људи у логоре, ослобађања из затвора и принудног рада и сл.
Појединости у вези са обављањем функције бана и ангажовањем др Стефановића током Другог светског рата сазнајемо и из књиге „Смедеревски крај у Другом светском рату“, аутора Немање Девића, у којој се поред осталог, наводи:
„Измештањем седишта бановине у Смедерево, град је до краја 1941. добио нову функцију. За бана је постављен градоначелник из 1930-их, др Живадин Стефановић Сомборац, бивши радикал, утицајан и у бановини и међу представницима окупационих власти. Стефановић је већ током јула обилазио среска начелства, судове и жандармерију на повереној територији, како би допринео консолидовању постојеће власти, а тиме и нормализацији живота. Бан, који ће већ у новембру поднети оставку, био је убеђен дa ћe Немачка изгубивши рат, а и сам је желео њихову пропаст. Своје пријатељство и везе са Немцима је користио дa олакша колико толико положај оних који су били у невољи. Помагао је покрете отпора и био у сукобу са Димитријем Љотићем.“
Почетак Другог светског рата за др Стефановића представљао је додатну опасност. Наиме, дугогодишњи политички противник др Стефановића, Димитрије Љотић, успео је да се афирмише код окупационих власти и, захваљујући својим идеолошким гледиштима, заузме значајну политичку позицију. Управо таква позиција Љотићу је пружила могућност за одмазду према др Сомборцу. Према наводима из извештаја Стевана Ј. Јовановића, др Стефановић је успео да избегне Љотићеву освету само захваљујући свом личном пријатељству са немачким генералом Ферстером. Политички сукоби између Љотића и Стефановића настављају се и током Другог светског рата. У поменутом извештају наводи се да су међу Љотићевим политичким непријатељима, за време окупације, у Смедереву могли да опстану само они који се ослоне на Сомборца, а он за њих затражи заштиту од окупационих власти. Сукоб с Љотићем кулминирао је током трајања окупације, када су једном приликом Љотићеви добровољци ушли Стефановићу у кућу у његовом винограду и извршили преметачину. На овакво поступање реаговао је др Сомборац и случај пријавио окупационим властима. Према наводима из Јовановићевог извештаја, тада су Немци „наредили Љотићу да убудуће не сме уопште нападати“ др Сомборца, „без обзира на сумњу у његову лојалност.“
Током Другог светског рата, др Стефановић је помогао партизански покрет. Преселио је амбуланту из центра града на своје имање, које се налазило на подручју данашње Економске школе. Циљ таквог потеза било је лакше успостављање комуникације са партизанским одредима, ради лечења, пребацивања и збрињавања болесних и рањених. Међутим, према наводима из поменуте књиге „Смедеревски крај у Другом светском рату“, током једног дела ратног периода, у винограду др Стефановића налазила се ортскомандантура. Након ослобађања Смедерева, др Сомборац је постављен за управника војне болнице, која се налазила у згради данашње ОШ „Димитрије Давидовић“. За време пробоја Сремског фронта, др Стефановић је организовао пребацивање и лечење рањеника с фронта.
При овим активностима, помоћ су му пружале ћерке Марија и Ружа.Током трајања Другог светског рата др Стефановић је претрпео значајне породичне губитке. Тада су му умрле мајка Милева и супруга Милена, док је његов млађи брат Божидар страдао у експлозији муниције у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. године.
Након завршетка рата и после реформисања смедеревске војне болнице, др Сомборац је послат у Младеновац, а потом премештен у Скопље, где је обављао функцију управника болнице. У Скопљу је ухапшен под оптужбом да је био сарадник окупатора, због обављања функције бана Дунавске бановине. У Скопљу је провео око два месеца, а потом је премештен на издржавање казне у затвор Забела, надомак Пожаревца. Убрзо након премештаја је амнестиран и пуштен на слободу, као заслужан за отаџбину. Након амнестирања радио је још неколико месеци у Јошаничкој бањи и затим у Гроцкој. Према појединим изворима, док је радио као лекар у Гроцкој имао је значајно већи број пацијената у односу на своје колеге, што је код њих изазивало завист и презир. Резигниран третманом и значајно понижен, др Стефановић се преселио у Београд, у кућу у којој је становала његова ћерка Марија.
Као свестрани интелектуалац др Живадин Стефановић се бавио и литерарним стваралаштвом, при чему су у књижевности др Стефановића чести мотиви аутобиографског карактера. Написао је збирку песама, коју је 2010. године објавила његова ћерка Марија под насловом „Моје песме“, као и драму у три чина „Синас“, која није објављена. Током 1936. и 1937. године др Сомборац је издавао и уређивао листове „Право човека и народа“ и „Мала самоуправа“. У листовима су објављивани текстови који се односе на најразличитије теме из друштвеног и политичког живота, али и чланци филозофског карактера. Тако у првом броју листа „Право човека и народа“ наилазимо на текстове под насловом: „О природном праву“, „Основне истине о вођама народа, знању, држави, управи“ и сл.
У браку са супругом Миленом др Сомборац имао је два сина и две ћерке, од којих је један син умро још као дете. Старија ћерка Марија, рођена у Цириху, по занимању лекар-примаријус, дуго је била начелник Одељења за паразитологију у Заводу за заштиту здравља у Београду. Управо ћерка Марија дала је највише информација о личности и делу др Живадина Стефановића, како у многобројним интервјуима за смедеревске листове, тако и у биографији др Сомборца, која је приређена у уводном делу необјављене драме Синас.
Млађа ћерка др Стефановића, Ружа, завршила је медицину и радила као лекар у Загребу, док је његов син Мирко првобитно студирао право, а потом је и он прешао на студије медицине, али их није довршио.
Др Живадин Стефановић умро је у Београду 19. децембра 1955. године, а сахрањен је у Смедереву 21. децембра 1955. године.
У поменутом извештају, Стеван Ј. Јовановић износи и поједине карактеристике личности др Стефановића, тврдећи да је „др Сомборац био душеван човек“, који је „хтео помоћи људима кад год је могао“, уз назнаку да често прекомерна обећања није могао да испуни, услед чега је окарактерисан као „политичар лажљивац“. У истом извештају износе се тврдње да др Сомборац није имао одређено политичко гледиште, да ни са„једним политичарем није издржао до краја“ и да је остао доследан једном принципу – изражавању вечитог незадовољства према актуелним политичким режимима, без обзира да ли је са њима сарађивао или није. Аутор извештаја констатује и да је др Сомборац свакако био левичар, „но своје левичарство није успео да формулише“.
Друштвене и политичке активности др Стефановића свакако карактеришу бројне контроверзе. Поред његових несумњивих доброчиних поступака и угледа који је уживао у локалној средини, др Стефановић до значајних јавних функција долази и захваљујући Љотићевим непримереним методама политичке борбе. У периоду пре рата спада у групу политичара која изражава нескривене позитивне ставове према нацизму, не слутећи све страхоте до којих ће довести ова идеологија у наредним годинама. Његов друштвени ангажман и борбу карактеришу честе промене политичких сарадника, које су заступљене како у периоду пре рата, када напушта Милана Стојадиновића и убрзо се придружује Драгиши Цветковићу, тако и током рата, када у окупираној Србији обавља функцију бана Дунавске бановине и тако бива директан сарадник немачких окупационих власти, да би потом пружао помоћ и помагао партизанском покрету. Ни период након рата није нарочито другачији. На крају рата и у краћем послератном периоду др Сомборац је обављао значајне руководеће функције у здравству, као управник болнице у Смедереву и Скопљу, да би одмах потом био ухапшен и оптужен за сарадњу са окупатором.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *