Нови почетак за некадашњи понос Скобаљаца

Текст: Зоран Јовшић

ОБНОВЉЕН РАД ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ У СКОБАЉУ

Земљорадничка задруга Скобаљ некада је на ниову Србије, па чак и старе Југославије, била позната као једна од најуспешнијих у производњи и откупу шећерне репе и других раратских култура. Са истим циљем, али и организовањем повртарске производње и заокруживањем процеса од производње до прераде поврћа, прошле седмице обновљен је рад задруге у Скобаљу.

Тачно пре недељу дана, обновљен је рад земљорданичке задруге у Скобаљу, селу које је у деценијама старе Југославије, након Другог светског рата, представљало синоним за успешно организовање ратара у производњи репе, кукуруза, хлебног жита и осталих ратарских и, тада, ређе, повртарских култура. Са деведесетим годинама прошлог века, грађанским ратом и економском кризом, задруга је замрла, а ове године, после велике паузе, оживљена је великим напорима локалне самоуправе и новог Савета месне заједнице, предвођене Александром Илићем. Дуго смо радили на овом пројекту и коначно смо прошле среде регистровали Земљорадничку задругу у нашем селу – каже Александар Илић – Месецима смо били на вези са Задружним савезом Србије. Видели сте ранијих месеци, па и читаве 2017. годне, трајала је иницијатива министра Милана Кркобабића и Владе Републике Србије о реализацији стратегије отварања задруга и обнављања задругарства, као јединог квалитетног начина за окупљање пољопривредних произвођача и остваривања њихових интереса, као процеса који је и Европа препознала и афирмише и поспешује где год је то могуће. Код нас је било и потребно и могуће, јер имамо деценијску традицију успешног организовања у задрузи која је нкада била понос овог краја и позната и призната у целој Србији.
На питање да ли ће ратарство и даље бити стратешки начин организовања пољопривредне производње у скобаљској земљорадничкој задрузи, Илић одговара да оно више није исплативо као раније и да је мало интереса за тим. Бавићемо се и ратарством, али пре свега ћемо иницирати повртарску провизодњу, која у моравском атару може да буде изузетно профитабилна. Умрежићемо све учеснике у процесу производње поврћа и повртарских култура, јер имамо и фирме које се баве унутрашњом трговинома, имамо и сараднике који се баве спољном трговином, а са нашом задругом ће ссарађивати и предузећа која се баве финалном прерадом повртарских поризвода. Јер, ми желимо да све поврће које произведемо и прерадимо и пласирано на трђиште, овде или чак и у иностранству. Наши планови су изузетно озбиљни и знамо како да их реализујемо.
Министарство које води Милан Кркокбаић целу прошлу годину је посветило обнваљању задругарства. Крајем године, министар је био и у Смедереву, где је са локалном самоуправом и градоначелницом иницирао састанак са представницима задруга, али и месних заједница из општина читавог округа. То је, напомиње наш саговорник био велики подстицај. Боравак министра искористили смо за успостављање добрих контаката са Задружним савезом Србије, а велики подстрек имали смо и од Градске управе, Градског већа и саме градоначелнице, која је увек схватала значај задружног организовања и која је стално помагала пољопривредну производњу, разним акцијама и средствима.
Ако се зна да су многи млади Скобаљци, попут њихових вршњака из читаве Србије својевремено отишли „трбухом за крухом“ у Италију или друге европске земље, и да је село генерално све старије, поставља се питање ко ће сада у задрузи радити, али Илић поручује да намера и јесте била да се споји младост и искуство:
Желимо да привучемо младе људе да се врате из иностранства и да буду своје газде на својој земљи, нашој, најлепшој моравској… Знате, не цветају баш руже ни у тој Европи. Наша је идеја да ова земљорадничка задруга буде стожер око којег ће се окупити млади људи, који су остали у селу, али и они који би да се врате. Многи од њих већ су почели да саде профитабилне воћарске културе, као што су трешње, ораси, лешници. Они доносе нову филозофију производње хране из Европе и ми желимо да их подржимо у томе. Они, морају овде да имају све услове као и на Западу, да могу да живе квалитетно од свог рада.

Моравски атар познат је по изузетним потенцијалима земљишта и микро климе. Песак и подземне воде чине ово земљиште изузетно плодним. Отуда и најбоље ратарске и повртарске културе у овом крају. Уз то, водни потенцијали су немерљиви. Не знам да ли знате да је вода у атару Скобаља већ на три до четири метра дубине. То је невероватан потенцијал који морамо да искористимо! Можемо да обезбедимо и заливање методом „кап по кап“. Треба бити визионар и пратити трендове, ми морамо да имамо добар извоз. Били смо ослоњени на руско тржиште, али Русија је кренула са својом производњом. Ми морамо сада да се оријентишемо на коштичаво воће, трешњу, вишњу, лешник , орах, па и брескву и бостан у овом нашем крају. Али, кажем, повртарство и прерада поврћа је наша будућност – закључује Александар Илић.