Образовни садржаји, штит од тривијалности

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ >> МАРКО ЦВЕТКОВИЋ, УРЕДНИК НАУЧНО ОБРАЗОВНОГ ПРОГРАМА ЦЕНТРА ЗА КУЛТУРУ

Квантна музика, слобода, живот и смрт у рок поетици, предавање Станка Црнобрње о одговорности и односу медија и културе, употреба сликарства у Хичкоковим филмовима, неке су од тема којима ће у наредном периоду бити посвећен научно образовни програм Центра за културу. О томе, за Наше новине овом приликом говори уредник Марко Цветковић.

Научно образовни програм Центра за културу, сада већ може се рећи уобичајено, Смедеревцима нуди мноштво добро осмишљених дешавања. Уопштено говорећи какве ће концепције ове године бити тај сегмент програма?

У формалном смислу, у предстојећем периоду неће бити битнијих разлика у односу на период који је претходио, али не због тога што недостаје воље да се испитају неки другачији програмски облици, већ управо због тога што постоји усмереност на оно што, у садржинском погледу, може дати највећи маневарски простор, што омогућава да не будемо монотони у понуди, да се и сами као организатори суочавамо са изазовом пласирања нових тема, да се боримо за очување идејне свежине. Трибине, предавања, тематске и ауторске вечери, сусрети са културним и образовним делатницима са којима настављамо и у овој години суштински су везани за доживљај одговорности спрам идеје образовања која подразумева проблемски третман феномена човековог искуства, као и богатство наших потенцијала, сазнајних, стваралачких, моралних. Човек следи своју суштину када уме да чува и чисти искру радозналости и истраживачког духа и када потврђује своју осетљивост пред великим темама Истине, Лепог и Доброг. Када то кажемо, одредили смо и место и улогу образовног програма и културе.

Знамо да се програми склапају током читаве године и да великим делом зависе и од других обавеза саговорника, али у овом тренутку сигурно постоји нешто извесно што бисмо могли да најавимо, да суграђанима бар наговестимо шта их чека?

После гостовања еминентног историчара проф. др Радивоја Радића и његовог излагања на једну од најважнијих тема националне историје „Србија-настанак краљевине“ у оквиру овогодишњих Светосавских свечаности, као и трибине о јавним просторима као чиниоцима урбаних идентитета, поводом студије архитекте Александра Станојловића „Пешачке зоне у старим градским језгрима“ коју су заједнички организовали Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево и Центар за културу Смедерево, очекује нас један програм који бих нарочито истакао када је реч о научном значају, али и о примеру синергије науке и уметности. Ради се о предавању посвећеном односу музике и квантне физике, односно истраживањима и експериментима на плану „квантне музике“. Др Драган Новковић, електроинжењер, професор и специјалиста за акустику, један од актера и, поред физичара светког реномеа др Влатка Ведрала, идејни творац пројекта „Квантна музика“ у коме поред српских научника и уметника, учествују и дански научници и композитори, биће гост Центра за културу Смедерево у фебруару. Том приликом моћи ћемо детаљније да се упознамо са занимљивим научно-уметничким подухватом у коме је, укратко речено, намера да се вибрацијама створених током извођења неког музичког дела побуде квантне честице чију би реакцију требало пренети у чујни опсег, у вид музике коју бисмо могли да чујемо. У ту сврху тим стручњака радио је чак и на конструисању хибридног клавира.
Са нашим суграђанином Ненадом Стевановићем, социологом, реализоваћемо програм посвећен симболима живота, смрти и слободе у рок поетици, а као централној ауторској личности пажња ће бити посвећена Крису Корнелу, композитору, музичару, певачу и текстописцу, познатом превасходно по свом раду у бендовима “Audioslave” и “Soundgarden”. Рок поетика биће током тог програма повезана са испреплетеним, судбинским и исконски провокативним темама које су у стваралаштву наведеног аутора заживеле кроз драматично и снажно поетско искуство и музичку експресију. Осим о Корнеловом стваралаштву, са Стевановићем ће бити вођен разговор и о делу других аутора, као што су Иан Етсбери (The Cult) и Роберт Плант (Led Zeppelin).
Своје гостовање потврдио је и Станко Црнобрња, познати телевизијски редитељ, теоретичар медија и масовних комуникација, креатор бројних пионирских програма, акција и решења у области телевизијских система. Публика у Смедереву имаће прилику да чује његове опсервације на тему односа медија и културе, као важном проблемском чворишту данашњице. То ће бити врло згодан моменат за питања одговорности медија према културним вредностима, заједничке мисије медија и културе, утицаја медија на свест савременог човека, квалитета и озбиљности садржаја које медији испоручују.
О употреби сликарства у филмовима Алфреда Хичкока говориће историчар уметности др Слободан Мијушковић, ауторитет за поље модерне уметности. Овој теми професор Мијушковић посветио је посебно истраживање, а ваља нагласити да се под употребом сликарства разуме „његово конкретно, фактичко појављивање као објекта, као категорије или као институције…“ Током програма биће осветљена утканост у ткиво Хичкокових филмова појава као што су сликар, слика, музеј. Мијушковић ће објаснити, уз примере из остварења великог редитеља, шта значи када се каже да је Хичкоково схватање филма сликовно и сликарско, као и какав је однос слике и визуелног са продукцијом значења и идеја.
У плану је и наставак сарадње са истраживачима са Етнографског института САНУ, затим програм посвећен феномену граничне личности, обрађен из угла психологије и психијатрије. Велика жеља ми је да у оквиру понуде научно-образовног програма успемо да реализујемо гостовање Душана Ковачевића, а покушаћемо да остваримо договоре и са Урошем Петровићем и Димитријем Војновим.

Занимљива је, и у најмању руку вишеструко значајним програмима била испуњена 2017. година, које би садржаје посебно требало издвојити као оне који су је обележили?

У групу садржаја који би се могли издвојити по квалитету, темељности, садржајности свакако бих укључио програм посвећен филмовима редитеља Ларса фон Трира којима је кроз оригиналан истраживачки рад приступила др Весна Динић Миљковић. Уз инсерте из фон Трирових филмова публика је упозната са начином осамостаљивања филмског простора као средства нарације који, заједно са филмском сликом, тежи да представи ирационалне аспекте живота. Весна Динић Миљковић је надахнуто водила разговор о теми чијој је обради дала пионирски допринос, упознала нас са значењем појма слике -афекта и упутила нас на поље у анализираним филмовима у коме се губи разлика између имагинарног и реалног.
Поменуо бих и гостовање Александра Зографа, једног од најпревођенијих српских стрип аутора. Разговор о његовој новој збирци стрипова „Мала открића“ донео је упечатљиво сведочанство једног радозналог, истраживачког духа, продуховљеног и посвећеног односа према уметности, радости откривања. Ширина образовања која плени и креативни поглед на свет који повезује снове, искуства са путовања, одбачене предмете, заборављене ствараоце, друштвено-историјске теме испунили су занимљиво вече са Зографом.
Трибина „Хероји и антихеорији у популарној култури“ на којој је говорио др Александар Гајић, убедљиво је изнела значења које фигура хероја носи у области мита и својствености „модерне митологије“ у популарној култури у којој, према тврдњи госта, можемо сагледати релативизацију или губитак стабилних вредносних и етичких оријентира. Атрактивности теме допринело је то што је обрађивана кроз осврте на филмове „Борилачки клуб“, фигуру стрип јунака Сребрног летача, графичку новелу „Надзирачи“, мит о краљу Артуру и витезовима округлог стола, ликове одметника у вестерну и морални пад јунака у светски познатој серији „Чиста хемија“.
Конструктиван поглед на путеве заштите менталног здравља дао је др Александар Димитријевић, психолог који се данас бави научно-истраживачким радом и предавачким радом на Међународном психоаналитичком универзитету у Берлину, а који је о осетљивој проблематици говорио и из угла некога ко има искуства у терапеутској пракси. Разговор са Димитријевићем је био заиста плодотворан у том смислу што је указано на кораке које припадају култури суочавања са претњама менталном здрављу, са кризним моментима и душевним болом, са питањем шта може поспешити развој психичке отпорности, и како стваралштво може помоћи у очувању менталног здравља.
Најзад, треба истаћи и предавање археолога Марка Алексића „Наоружање и витештво у средњовековној Србији“. Уз богат илустративни материјал и занимљиво излагање публика је упозната са позицијом и статусом витезова у средњем веку, са њиховом опремом, али и са витешким етосом, моралном, духовном, верском димензијом витештва која припада српском културно-историјском наслеђу.

Према досадашњем искуству, шта најбоље „пролази“ код публике, да ли је то историја, психолошке теме, религозне, филозофске… И да ли се тиме и колико руководите када разматрате потенцијалне програме?

Ако можемо говорити о некој уједначености и константи у погледу масовнијег одзива, мислим да су психолошке теме те које предњаче, вероватно због тога што велики број људи може да се препозна у проблемима које се обрађују на трибинама и у разговору са психолозима, а везане су за страхове, неизвесности, душевни бол, тензије, кризе, депресију, борбу за очување психичке добробити. Осим тога, тематске и ауторске вечери која приређујемо са личностима које су, поред тога што остављају значајан траг у областима свог културног, уметничког, образовног деловања, и препознатљиве широј јавности, као што је, на пример, случај, са познатим филмским редитељима или медијским посленицима, по правилу привлаче бројнију публику. Теме из области популарне културе, као и вечери посвећене делима знаменитих светских филмских редитеља такође су се показале као чиниоци у вези са којима је могуће идентификовати континуитет у погледу веће посећености.
Наравно да тежимо да привучемо што већи број посетилаца на програме, али треба имати у виду да не смемо мешати питање масовности са питањем квалитета и озбиљности. Културни и образовни садржаји би, поред осталог, требало да буду и својеврсни штит од популизма, кича, „лаких“ и тривијалних садржаја. Култура и образовање су ту да нуде изазове духовном развоју, а не да се баве пуким прилагођавањима па, самим тим, питање да ли ће нешто привући велики број људи или не, бар за образовни програм, није оно из кога се може изводити смисао његовог постојања. Мислим да у тој програмској области постоји довољно разноврсности, те да људи различитих интересовања могу наћи садржаје који им одговарају.