Зашто су духови рата узнемирени

НАШ ИНТЕРВЈУ >> НЕНАД МИЛКИЋ, АУТОР РОМАНА „ЗОВ КАРАУЛЕ“

аутор: Зоран Јовшић

Књига која је отворила бројна питања и решила многе недоумице, али и последично покренула лавину незадовољства код западне или прозападне јавности која је до сада користила једнострану истину да није било копнене инвазије на СР Југославију 1999. године…

„Зов карауле“ је други роман који је аутор Ненад Милкић посветио херојима Кошара, припадницима славних јединица извиђачко-диверзантске чете из Ниша, 53.граничног батаљона, 125. и 549.моторизоване бригаде, 63.падобранске бригаде, 72.специјалне бригаде, војне полиције, као и србским и руским добровољцима. Роман је испреплетан причама преживелих бораца о њиховом доживљају ратног сукоба на том делу српске територије када су у једном тренутку на њих дејствовали НАТО снаге, терористи УЧК/ОВК, званична војска суседне државе Албаније, и страни плаћеници, и причом новинара који је први и једини отишао на Кошаре после рата – Михаила Меденице.
„Битка за Кошаре највећа је битка модерне српске историје. Тих неколико километара уз саму границу са Албанијом, подно Проклетија, за Васкрс 1999.године, постају српски Термопили у којима сотинак војника, често гладних и без довољно муниције, док чека појачање које никако не долази, одбија напад неколико хиљада терориста ОВК“, прочитаћете у белешци писца на последњој корици књиге „Зов карауле“.
Ненад Милкић је тих, пристојан, млад човек из Малог Зворника, Лозничанин по опредељењу. Приликом његовог недавног гостовања у Смедереву настао је и интевју који следи.

Када су се догодиле Кошаре, 9. априла 1999. године имао је само 14 година. Откуд „западносрбијанац“ са Дрине у причи о „Српским Термопилима“ на Космету?

Ја волим историју, истражујем историјске теме и у једном тренутку до руку ми је дошла прича тих момака, тих великих хероја са Кошара. – каже Ненад Милкић.- Живели смо у времену када су нас убеђивали да копнене агресије није било, да нам је НАТО алијанса пријатељ, да су нам савезници и у једном трентуку појављује се прича о тим момцима. Када сам почео да прикупљам те податке, одлучио сам најпре да напишем кљигу „Последња стража“ и да касније напишем и овај други део, роман “Зов карауле“ који ће се завршити трећим романом трилогије о Кошарама.

Званични подаци и у време рата и Нато агресије, били су тешко доступни, штури, чак и наша страна није довољно осветлила причу о Српским Термопилима. Колико су заиста значајне Кошаре у војностратешком и одбраменом смислу? Да ли би заиста шиптарски терористи са албанском војском и НАТО војницма стигли до Ниша, да није било јунака са Кошара?

Знате, ја заиста не могу да говорим у хипотезама, шта би се како догодило, у том узрочно-последичном ланцу, али, званични подаци говоре да су јединице Рамуша Харадинаја, чекале у позадини да се споје са њима. Да су то успели питање је да ли би се зауставили у Пећи, или би ишле до Косовске Митровице и даље у Србију… На жалост, многи данас оспоравају то, кажу да су их наше јединице чекале, али тада није било српске војске иза, ко зна докле би стигли да није био ових јунака са Кошара и зато је ово највећа битка модерне српске историје.

У овом роману, али и првом роману „Последња стража“ говорите и о времену пре званчног почетка рата, о читавој 1998. години?!

Прича у роману је смештена на Ускрс 1999. године, 9. апирла, али ја у првом роману говорим о чињеници, која је дуго прећуткивана да је напада из Албаније на правцу Кошара и других суседних караула било још 1998. године. У роману „Последња стража“ писао сам управо о тим војницма који су погинули у јесен 1998. Не знам заиста зашто је та званична историја прећуткивана тако дуго, али људи морају да знају да се то догодило.

Као што морају и да знају да је напад у 6 сати ујутру 9. априла 1999. годне, на коти Ц4, био из правца Албаније и да су терористи са Косова имали помоћ и званичне албанске војске и подршку НАТО авијације…?

И подршку страних плаћеника, који су ратовали под униформама НАТО-а. То људи морају да знају. Ваш суграђанин, Иван Остојић, управо је био на коти Ц4 , када је кренуо напад 250 њихових војника на десетак наших граничара. Они су се касније повукли до карауле, али су успевали да седам сати држе ту коту.

Седам сати, десет наших младића од 19 или 20 година, одолева нападима бестијалне хорде од 250 терориста и „паса рата“?!

То ми је на свим трибинама на којим говорим и промовишем књигу најтеже да објасним, да су нас тада бранили голобради младићи, који су били храбри безгранично и од чије је храбрости само љубав према домовини били већа. Велики су то хероји и зато користимо синтагму „Српски Термопили“ уз једну моју опаску и ограду, коју кажем увек када говоримо о томе, да је Леонида имао 300 Спартанаца у Термоплиској бици, а да су Пламен, Јагуар и остали наши хероји са Кошара, имали само 110 војника под својом командом.

Њих 110 је успело да издржи од 9. до 11. јануара и да отупи оштрицу напада и да зауставе више хиљада непријатељских војника. Чак и када су се повукли било је то само на резервни положај, неколико стотина метара даље. Зато је ова књига велика захвалност њима, јунацима, који су спречили да дође до првог уласка терориста и НАТО плаћеника на тло Србије. Да није било њих питање је да ли би ми сада овде седели и говорили о томе.