Вршњачко насиље је латентно, прикривено и свакодневно, али је решиво

Пише: Зоран Јовшић

НАШ ИНТЕРВЈУ >> БОРИС ЗДРАВКОВИЋ, КООРДИНАТОР ГРАДСКОГ ЂАЧКОГ ПАРЛАМЕНТА:

Вршњачко насиље није само физичко, оно је много чешће психичко и вербално, него физичко, а најчешће на интернету, које је посебно тешко уочљиво и још теже решиво. Али, начини постоје, ако постоји добра воља целог друштва – сматра Борис Здравковић.

Градски ђачки парламент основних школа у Смедереву је један од најагилнијих и најутицајнијих у целој Србији. Прошле године, чак су организовали семинар свих ђачких парламената Србије, на којем је, опет, доминантна тема била интернет и вршњако насиље, али и приступ медија овом проблему. „Наше новине“, уз „КЦН исток телевизију“ овој теми посветили су највише времена и простора. Интервју са Борисом Здравковићем, још један је беочуг у непрекидном ланцу покушаја да се вршњачко насиље препозна, лечи и излечи.

Шта је данас вршњачко насиље? Ви сте свакодневно у школи, радите са све три групације укључене у наставни процес, ученицима, наставницима и родитељима. Где је суштина проблема?

Суштина проблема је колико сам то кроз године успео да детектујем, најпре у интернету и друштвеним мрежама. Ту се, знате, могућност злоупотребе и начина вршења вршњачког насиља умножава и усложњава, а насиље се врши он лајн, брзо и кратко и тај сајбер простор је неухватљив и тешко препознатљив. То деци највише смета и ми смо на седницама градског ђачког парламента ово питање разматрали готово на свакој сусрету.

Али, нама се чини да се вршњачко насиље не врши само на интернету. Да ли је интернет насиље само врху леденог брега, онај који штрчи и који је видљив, а да испод вреба „подводна планина опасности и ризика“?

Свако вршњачко насиље креће из реалних ситуација, у учионици, у ходнику, у школском дворишту, а ескалира на интернету! Велики је то проблем у читавом свету, тај неограничени и неконтролисани приступ друштвеним мрежама и интеренту малолетних лица. То би морало да се реши, јер су последице свуда у свету драматичне. Ми их учимо да реагују мирно и да покушају да мирним разговором и договором у сарадњи са школским службама и Тимом за превенцију насиља решавају проблеме. Друга је ствар како их код куће уче да реагују на одређене проблеме!

Да ли то значи да је, ипак, највећа одговорност код куће, у породици?

Све полази из куће, и добро и лоше.

Еклатантан је пример ваше бивше ученице која је прошле године, у мају, имала проблем са девојком из друге школе.Ова туча догодила се ван школског простора. Шта се десило са тимом проблемом, о којем је причала цела Србија? Да ли је то добило било какав епилог?

Интернет преписка била је тада само повод за каснији физички обрачун, али имамо ми и обрнутих случајева, да безбезлени физичики контакт или гуркање прерасте у стрвични вербални и психички обрачун на друштвеним мрежама! МУП је преузео случај и девојчица је отишла из школе. Ми, даље, немамо на жалост информацију шта је било после.

Симтоматично је било то да су родитељи обе ученице тврдили да је њихово дете жртва!? Ипак, када се деси сукоб нема невиних?

За сваки конфликт потребно је најмање двоје, дакле нема невиних у било ком вербалном или физичком сукобу. Наставници и ученици чине све да се свака врста насиља пре свега препозна. То је најважније, препознати све врсте такозваног психолошког насиља. Ученици препознају све проблеме и реагују, али ми у школи заиста немамо никакав механизам да утичемо на родитеље.

До скоро је важио законски оквир да проблематични ученик чак не сме ни да буде премештен у другу школу без сагласности родитеља, коју, они, опет, никако нису давали, углавном штитећи своју проблематичну децу?

Сада је то измењено, на срећу! Закон сада омогућава да се проблематични ученик може пребацити у другу школу без сагласноти родитеља. Али ја још нисам чуо за такав случај, али сада се све чешће користи законска могућност пребацивања ученика из једног одељења у друго, што, верујте, даје одличне резултате. Јер тај ученик који бива пребачен у нову средину, врло тешко и врло споро може да развије исте проблематичне видове и начине понашања, као у старој средини. Врло често је и то начин за решавање проблема.
Са друге стране, наши ђаци показују велику емпатију и хуманост. Када уоче да постоји негде социјални или материјални проблеми, истог трена се организују и почињу акције. Много смо средстава и новца прикупили за њихове другаре, који су били у тешким социјалним и здравственим проблемима. Деца су много боља него што често мислимо, само их треба стално усмеравати и подучавати.