Време галопирајуће емиграције Срба

МОМЧИЛО ЂОРГОВИЋ “ТРАГЕДИЈА ЈЕДНОГ НАРОДА”:

У смедеревском Музеју одржана је промоција четвртог издања књиге “Трагедија једног народа” Момчила Ђорговића.

Књига је настала на основу текстова који су објављивани у недељном издатку дневног листа “Данас” почев од 2013. године. На основу тих текстова објављена је у издању “Службеног гласника” у едицији “Сведоци епохе” 2016. године. У веома кратком временском року књига је доживела четири издања.
Поред аутора Момчила Ђорговића, на промоцији књиге говорили су Петар Арбутина, књижевник, критичар и уредник у изавачкој кући “Службени гласник” и доктор и историчар Латинка Перовић.
Арбутина тврди да, када бисмо се запитали какве књиге волимо да читамо и какве књиге треба да читамо, сложили бисмо се да су то оне књиге после којих више нисмо исти. Оне књиге које неће испунити неко доконо зимско или пролећно јутро, већ су то књиге са којима можемо ући у дијалог. Позиција издавача у том систему управо је та и она се није променила од Гутемберга на овамо. Морамо прочитати оне књиге, не које ће учинити народ богатијим, него оне које ће народ учинити у одредјеном смислу другачијим. Које ће му дати одређену храброст да крене напред ка истини без обзира колико та истина може да буде непријатна. “Ова књига је изашла у четири издања и не можемо рећи да њен садржај читаоца води ка потенцијалној разбибризи. То је важно за издавача који треба да схвати да за овакве књиге има читалаца. Не можете штампати књиге које ће да потцене читаоца и које ће да доведу у питање његову интелигенцију. Истину ће заслужити само онај који је буде истрајно тражио. Морате да правите књиге и да нађете аутора који ће да крене у сусрет читаоцу. Да уђу у дијалог након којег ништа више неће бити исто. Управо је ова књига једно истраживање које на више начина показује да су овакве књиге могуће, не зато што је издавач храбар или је аутор довољно истрајан да их направи, него због тога што књига у Србији још увек има публику. То је оно што враћа наду. Неће издавачка сцена након ове књиге бити боља, али ће бити проширена у једном другачијем смеру“ рекао је Арбутина.
Да људи и даље читају у нашој земљи говорила је Латинка Перовић, која је навела да где год да путује по Србији среће оне који читају и пишу књиге. Налази велику сатисфакцију у чињеници да је већ на сцени једна нова, млађа генерација, те зато и мисли да је Ђорговићева књига драгоцена.
Он говори о нама, о томе како нас други виде, говори о томе да ти који наш критички виде нису наши непријатељи већ добронамерни људи који су хтели да нам помогну. Оно што сам ја осетила у књизи Ђорговица јесте та страст која је њега захватила. Он је истраживао, проучавао и пружио могућност да на један други начин читамо своју прошлост и своју историју. То што он својим насловом хоће да каже “Трагедија једног народа” се односи на то како је тај народ сам перципирао своју историју и које су заслуге и илузије проилазиле из те његове перцепције. То је једна особена књига у којој се говори о врло различитим појединцима. У њој ћете наћи врло детаљне портрете и људе који су били потпуно заборављени у српској историји. Открива нам нашу прошлост као врло сложену и мислим да је то јако важан квалитет његове књиге и да због тога она наилази на такве реакције. За то је било потребно једно широко образовање, које Ђорговић свакако поседује као новинар, али и способност да саопшти оно до чега је дошао, да објасни не само себи већ и другима. Књига је отворена за наше мане. Она је критична према нашим мана, али са спремношћу да призна квалитете једног малог, сељачког и сиромашног народа који се пробијао за неко своје место на Балкану и у Европи навела је Латинка Перовић.
Ђорговић каже да је истражујући за потребе књиге увидео да “живимо на изузетно динамичном имиграционом подручју где су досељавања брзо градила нове и разградјивала постигнуте идентитете”. “Зашто трагедија једног народа ? Стручњаци Уједињених нација опомињу да ће Србија 2041. године имати 23% мање становника него данас. Значи биће нас 5,5 милиона. Актуелни председник је одмах закључио да ће ту бити скоро 2 милиона пензионера које држава неће моћи да плаћа. Без пореза нема ни државе. Са друге стране, прошлог месеца је вицеканцелар Немачке поносно изјавио да у Немачкој сада живи 400 000 немачких држављана и да су то Срби из Србије. Оно што се зна јесте да око 2,7 милијарди евра, негде око 8% будзета, сваке године долази на 800,000 различитих адреса у Србији. А сматра се да има још толико које нису регистроване. Значи да живимо практично туђим парама. А онда истовремено говоримо о трагедији. Од 2005. до 2014. године земљу је просечно напуштала 31 000 људи годишње. Те 2014. године тај број је износио 57,000, а 2016. око 60,000. Готово као цео мој Крушевац. Само у Немачку је 2016. године отишло 21,000 становника Србије. Значи, ми галопирајућу емиграцију имамо током деведесетих година када су људи бежали од ратова. Почетком 2000. године она стаје и онда креће галоп после убиства Зорана Ђиндјића. То је знак да тада није убијен један човек већ цела једна генерација” закључио је Ђорговић.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *