Захвалан Смедереву, али остајем у Француској

НЕКАДАШЊИ ПИВОТМЕН РК СМЕДЕРЕВО БОГДАН ЈОВАНОВИЋ ВЕЋ ЧЕТИРИ СЕЗОНЕ ИГРА У ФРАНЦУСКОЈ

Небројено пута смо констатовали на спортским странама Наших новина о потенцијалу који има смедеревски рукомет, под условом да се врате сви печалбари из иностранства. Један од њих, кога би Ненад Мартић, сасвим сигурно радо видео у свом тиму је Богдан Јовановић који већ четири године игра рукомет у Француској. Како сам каже, одлазак у иностранство био је његов избор јер су родитељи били против тога.
Видео сам да од играња рукомета у Србији нема неке користи. Желео сам по сваку цену да одем из земље. Ја никада нисам волео Француску, језик нисам знао али се десило да ми је менаџер понудио ангажман у Лилу. Пресудни су били услови јер ми је тамошњи клуб понудио професионални уговор на три године. Они су тада играли пету лигу и одмах те године када сам дошао ушли смо у четврту лигу Француске, били смо први и наредне године али су онда уследили финансијски проблеми и повреде играча па сам био принуђен да променим средину. Сада сам у Ажаксиоу већ скоро две године и презадовољан сам условима. Прошле године нам је за бод измакла трећа лига. Ове године тренутно смо трећи, а првак нам тренутно бежи два бода. Мислим да ћемо до краја шампионата успети да се домогнемо пласмана у виши степен такмичења – каже за Наше новине Богдан Јовановић.
Богдан тренутно игра у клубу са Корзике и препун је позитивних утисака. Имао је добру сарадњу у Лилу, али је на Корзици наишао на још веће разумевање челних људи клуба и тренера. Има, што је још важније, све услове за напредак.
Навијачи воле борбеност, пожртвовање, а то мени никад није мањкало. Они су ме прихватили као да сам ту већ десет година. У таквој атмосфери није тешко играти. То је такође један од разлога што бих волео да завршим каријеру у Француској. Има и разлике у рукомету код нас и у Француској. Овде се много више полаже на физичку спрему. То смо и ми могли да осетимо током такмичења у националном купу – наглашава Јовановић.
Интересантно је да је његов Ажаксион ове сезоне успео да се пласира у осмину финала Купа Француске. Тада су на несрећу или можда је боље рећи срећу налетели на вишеструког првака ове земље и један од најбољих европских тимова Пари сен Жермен са Карабатићима, голманом Омеијем и осталим великанима овог клуба.
Пре утакмице са Пари сен Жерменом играли смо са Ексон Правонс екипом из Д 1 лиге коју води легендарни Жером Фернандез. У свом саставу имају неколико играча који су освојили злато са репрезентацијом Шпаније и њих смо победили гол разлике иако су дошли у комплетном саставу. Скоро три године нисмо изгубили утакмицу код куће. Све до доласка Пари сен Жермена. Чекали смо са нестрпљењем извлачење парова, са надом да добијемо управо Пари сен Жермен. Жеља нам се на крају остварила – са задовољством је констатовао Богдан Јовановић.
Вишеструки првак Француске био је прејак за Ажаксион. На крају је било 42:17. Међутим, како сам Богдан каже, није било незадовољних после те утакмице.
Било је то једно велико искуство за све нас. Не могу да опишем какво је било задовољство играти против таквих играча. После утакмице смо причали са њима. Није било ни трунке надмености. Мени је било срце пуно. Гледало нас је 2000 навијача, а ја сам имао ту срећу да постигнем први погодак за нашу екипу. Ми смо на крају ушли у историју француског рукомета јер смо једини успели да као екипа из четвртог ранга такмичења добијемо друголигаша.
Богдан се дуго дружи са рукометом. Почео је са 10-11 година да тренира у секцији ОШ „Бранислав Нушић“. Први тренер био му је Дарко Шулкић. Уследила је краткотрајна пауза због школе. У први тим РК Смедерево ушао је са 16 година. Променио је много тренера, а на његово знање рукомета, пред Шулкића, утицај су имали Зоран Петровић, Мирослав Урошевић и на крају Марко Исаковић. После Смедерева пут га је одвео у Мораву из Велике Плане, где је провео једну полусезону и након тога је уследила селидба у Француску.
Захвалан сам свима који су помогли мом рукометном развоју. Наравно највише људима из РК Смедерево, а посебно Ненаду Максићу. Он је посебан по свему, а нарочито како гледа на рукомет. Ту је био и Миша који је нас младе играче гурао и често тражио много више од нас. То нам је много помогло да сами изборимо место у тиму. Велику улогу имао је и Марко Исаковић код кога сам имао знатно већу минутажу.
Крајем маја завршава се првенство и тада истиче уговоре са Ажаксионом. Није искључено да Богдан настави каријеру на Корзици где је нашао љубав свог живота и где би ускоро требало да постане отац. Све су то разлози што би волео да остане у клубу у коме су га примили као да је њихов. Управа жели да ме задржи али свесни су да све зависи од понуда које будем добио. Мада, после свега то би морала да буде баш велика понуда јер овде се добро осећам, имам посао, већ сам се навикао на средину, тако да је све под знаком питања.
После личне трагедије и неочекиване смрти оца, Богдан жели да помогне породици, мајци, сестри, а пре свега млађем брату Луки који такође игра рукомет код Ненада Мартића. Тако да није искључено да се ускоро још један Јовановић не појави у француском рукомету.