НАШЕ НОВИНЕ НА ПРОСЛАВИ ЈЕДНОГ НЕОБИЧНОГ РОЂЕНДАНА

ЧукунбакаЦула дочекала 104. годину

Јаворка Савић Цула дочекала је, на породичном слављу у Смедереву и 104. рођендан. Окружена најмилијима, онако како највише воли, јер су јој читавог живота била најважнија деца. Сада јој они узвраћају истом мером и како верује Цула, својом брижношћу и тиме што су постали људи јој продужавају живот…  

Превалила је преко плећа, руку и ума, читав век и још четири године приде. Јаворка Савић, чешће називана Цула, рођена је у Церовцу, удала се у Голобоку, где је и провела највећи део својих досадашњих деценија, али у последње време лета углавном проводи у Смедереву, код ћерке. Отуда је, 5. јула, и свој 104. рођендан прославила у нашем граду окружена многобројном породицом јер је Цула, мајка четворо деце, бака за њих седморо, прабака за једанаесторо и чукунбака најмлађем члану фамилије.

На свет је дошла у освит Великог рата, тек свега пар дана након атентата у Сарајеву. Оца, никада није упознала јер је погинуо два месеца пошто се родила, на Мачковом камену. То ју је на неки начин учинило сирочем јер се мајка потом преудала оставивши њу и сестру породици покојног мужа…

Тежак је то био живот. Удала се „на време“, са 20 година. И врло брзо остала удовица. Брак је трајао тек пет година. Но, ипак довољоно да се роде два сина и две ћерке. Много се радило, од мрака до мрака, сећа се Цула, али како верује, управо ту јој је и одржало виталност:

Кад ме неко пита, како сам доживела толике године, не знам, шта да кажем… И ја се сама чудим.Радила сам читавог живота, било је тешко, али вредело је. Остала сам сама и морала да слушам мог свекра, а он је био, онако… опасан човек. Био је строг, живело се ко да смо у војсци, све је морало да буде на време, тачно се знало кад шта иде и тако… Каже неко, умире се од рада, ја мислим да од рада нико није умро. Уселу се живело,било је много другачије него сада, није имало струје, све је било тешко. Најважнија ствар је да суми деца била много добра, како бих ја као удовица, другачије могла. Били су вредни, послушни. Постали су људи и то ми је најдраже. Није то било лако, четири мала детета, свекар и свекрва стари, огромно домаћинство, земља, много је морало да се ради. Сада је све другачије. Живот су ми продужила моја деца. Ето, сада мене пази моја ћерка, ја сам навикла да радим, стално. Сад кад устанем, све спремно, чека ме на готово – прича нам бака Цула.

Има, у Јаворкином погледу нечег необјашњиво топлог, искреног, познатог, нечега што вас наводи на помисао да сте је сигурно негде већ срели – а то је пре свега због начина на који гледа људе око себе, па и нас, новинаре који смо дошли да јој честитамо рођендан, потпуне странце, према којима се она понашала тако благо и отворено. Могла нам је испричати ко зна још колико занимљивих ствари из 104 године дугог живота, али слабије чује. И за неверицу је да је то њен једини здравствени проблем:

Недавно је била болесна, на кратко само, сада се већ опоравила и поново може да, када пожели, уради сама по кући нешто. Знате, она и у овим годинама може сама да спреми ручак, опере судове… Шалимо се често, кад седнемо да кафенишемо са мамом, а има нас и неколико „у годинама“, знате ли ко први устаје да опере шољице? Па она, наравно! – прича нам Славка Даншин, њена ћерка, иначе и сама на прагу осме деценије живота која, откако јој је преминуо супруг, највише времена проводи са мајком. Њих две нам такође објашњавају да су по свему судећи, у породоци „гени за дуговечност“ и да је било и других чланова фамилије који су дочекали девету деценију.