Позориште може све!

НАШ ИНТЕРВЈУ >> АНИЦА ДОБРА, ГЛУМАЧКА ЗВЕЗДА РЕГИОНА

Смедеревци су на овогодишњим Нушићевим данима имали ретко задовољство да две вечери заредом у представама „Корешподенција“ Звездара театра и „Урнебесна трагедија“Атељеа 212, гледа на великој сцени Центра за културу једну од највећих глумачких звезда старе Југославије, а данашњег региона – Аницу Добру. За лик Милице Његован прве фестивалске вечери, проглашена је најбољом глумицом тог дана. Сутрадан је поново заблистала у улози Рајне у драми Душка Ковачевића.

Говорећи о улози Милице, која плени и публику и критику, о томе како је градила лик, Аница Добра између осталог каже:

Кључан мотив је процес, креација, рад… У годинама сам када само могу да прижељкујем некакве карактерне улоге, компликованије ликове. И, ако се појаве и буду мени понуђени, онда то схватам као привилегију.

Ваша Милица је борбена, кочоперна?

Па и каћиперна. Веселе је пријеми, балови, трачеви… Али добро јој стоји то – борбена. Ако је ова представа прича о друштву које се растаче, онда је Милица појединац који ће да превазиђе то друштво, то растакање. Радећи представу, говорили смо и о томе да је ово прича о породици која нестаје, па смо онда рекли да то може да буде и друштво које нестаје. И у том друштву ће се појавити један, увек се појави, појединац који може, има снаге и храбрости да сања. Е, то је она у целом том систему.
Други лик, улога Рајне у „Урнебесној трагедији“ Душана Ковачевића је сасвим другачија. За разлику од Милице, Рајна је, наизиглед, жртва система. Али, она, ипак на крају, иако долази из луднице, доноси преко потребан мир породици свог супруга…
Ако је Милица Његован борац, неко ко с обе ноге стоји на земљи, види у чему је, али се не предаје, онда је Рајна жртва система. Нису се све жене освестиле ни ослободиле. Неке јесу у 19. веку, а неке нису ни данас. Ето, две улоге јаких жена… Не по системским него по људским, суштинским мерилима, Рајна је остала нормална јер је отишла у лудницу. Видите, деведесетих, када је тај комад имао праизведбу, тема жене, њеног статуса, угрожености, уопште није имала одјек. Али, Душко је генијалан писац у чијим се реченицама и делима људи препознају. Генијалан и зато што је још тада перцепирао нешто што је постало тема 30 година касније, положај жене.

У том комаду они који су у лудници нормалнији су од оних који су као нормални, а ми данас?

Ко је данас нормалан – тај није нормалан.

Који вам је лик био захтевнији?

Знате, рад на сваком лику је процес, зависи од много елемената, текста, улоге редитеља, околности, тако да не могу да кажем који је захтевнији, посебно не данас када је велика привилегија радити у позоришту. „Корешподенција“ је епистоларна драма, а „Урнбесна трагедија“ је натуралистичка драма, што не значи да је једно више захтевно од другог, већ да сам ја имала срећу да у једној сезони имам два сјајна комада.

За Рајну је у овом другом сјајном комаду, породица најважнија, а за вас лично?
И ту је на делу свет који се распада и опет је појединац тај који опстаје јер гура живот даље. Рајна је отишла даље, не знамо где, али је отишла, а други су назадовали. Нема стајања у месту, или напредујемо или пропадамо.

Шта је још сада актуелно у вашој каријери? Пре доласка на „Нушићеве дане“ вратили сте се из Загреба?

Снимам серију „Црно-бели свет“ у Хрватској. Говори о осамдесетим годинама двадесетог века, Југословенству… Кажу да је најгледанија у историји. Причати позитивно о Југославији не сматра се пожељним, напротив, али ето, гледаност све говори.

Какав је ваш став о том периоду? Памтимо вас као велику звезду баш те бивше државе?

Без икакве политике, једноставно тај је период био солидан за живот, у сваком случају за обичног човека бољи од овог данас на целом ЈУ простору, иако су поступци осамдесетих довели до оног што се касније збивало и до овог данас. Глумачки, то је леп, озбиљан посао. Играм Београђанку која се удала у Загребу и кроз коју се, између осталог, преламају валери српског менталитета. Већ три сезоне се снима и изузетно је гледана серија.

Играли сте свуда по свету, дуго сте живели и радили у Немачкој. Каква је разлика између позоришта и глуме, тамо и овде?

Нема суштинске разлике, јер позориште иде куда га некакав ум однесе. Позориште може све, оно не може да функционише само ако нема глумаца и публике. И овде у Смедереву, комуникација са публиком била је фантастична и то је оно што нас носи….