Хвала Нушићу што је постојао и што и даље постоји

ОДРЖАН 35. ФЕСТИВАЛ НУШИЋЕВИ ДАНИ:

Од 1990. године, посебном свечаношћу, на сваке Нушићеве дане, тачка се до наредног сусрета ставља уручивањем награде за животно дело глумцу комичару. Ове године, 29. лауреат је, Александар Берчек одлуком жирија који су чиниле Љиљана Стјепановић и Радмила Живковић драмске уметнице, Миљана Кравић чланица Градског већа и Зоран Максимовић театролог. Нушићеву награду заслужио је, како се наводи, јер је тај глумац и редитељ суверени владалац сценом, познат по аутентичном тумачењу улога и инвентивности, лакоћи трансформације и особеном сценском шарму. Одиграо је око 40 улога у позоришту и на телевизији и више од 50 на филму, а велику наклоност публике стекао је пре свега остварењима у комичним ролама.
Давно је то било, можда не и баш тако давно, средином прошлог века, имао сам око 11 година. Тада су у школи биле разне секције, драмске међу њима. И ми који смо се ту нешто батргали углавном, добро смо се сналазили за то што смо знали у позоришту. Тада је један драгоцени човек, наставник Радовић, иначе отац Душка Радовића, режирао „Власт“. Не сећам се кога сам тачно играо, да ли је то био Арса, Тоза, Милоје, али знам да је неко од њих пао са оних столица доле… Тиме се објашњава како онај који оде горе, на власт више не види ништа. На академији је било обавезно да играмо Нушића, па затим и у позоришту и тако сам ја дотерао до „Народног посланика“. И то пре него што сам посланик и постао у Народној скупштини. И сам са режирао „Народног посланика“ у Приштини 1990. и покупили смо силне награде, мислим да је то била добра представа. И ето, стигао сам до Нушићевих дана и Нушићеве награде. Много вам се захваљујем, дирнули сте ме пуно, жири је диван, паметан, зна шта ради – завршио је Берчек обраћање у шаљивом тону.
Награда за најбоље глумачко остварење на 35. фестивалу, по оцени глумца Горана Јевтића, редитељке Снежане Тришић и драмског писца Тање Шљивар, припада Борису Исаковићу који је у представи „Под жрвењем“ Југословенског драмског позоришта играо Стевана Савића и Тодора Ивковића. Изузетном глумачком вештином, прецизношћу, осећањем за меру и раскошним емоционалним нијансирањем, градећи два лика, Борис Исаковић се потврђује као један од најбољих српских глумаца. Носећи моралну дилему током читаве представе, да ли је боље бити гладан и сачувати интегритет, или се повиновати општем друштвеном распаду зарад егзистенције, Борис импонује талентом, мишљењем, дубином и снагом емоција које буде емпатију о томе шта човек јесте и шта би могао бити – наводи се у образложењу.
Мало је позоришта која нису имала Нушића на репертоару, као и редитеља који нису имали задатак да дочарају неки његов комад, али је, ове године по први пут додељена специјална награда за колективну глумачку игру и савремено редитељско тумачење Нушића и то представи „Жалујоча дружина“ у режији Игора Вука Торбице у продукцији словенског филмског гледалишча из Цеља и Прешерновог гледалишча из Крања. Кроз изузетно дисциплиновану и посвећену, надахнуту колективну игру, као и њено садејство са редитељским концептом и изузетним сценографским решењем у представи се истражује и утврђује потенцијал савремености Нушићевог дела и ван његовог матичног говорног подручја. Жири је такође, био мишљења да се од свих у фестивалском делу, нарочито издвојила представа „Корешподенција“ Звездара театра по тексту Борисава Пекића и у режији Горчина Стојановића, која је уједно проглашена и победничком на овогодишњим Нушићевим данима.
У име жирија честитам Организационом одбору ове манифестације који је приредио позоришни празник у Смедереву. У једној одличној селекцији, имали смо тежак задатак да одаберемо најбољу представу. На циркуској позорници наше историје, где појединац губи у односу на добробит фирме, где је важно да су кумови на различитим странама те је један увек на власти и штити другог, где конце вуку господари сенке, врти се точак историје као и живота у вечитом понављању. Врхунски домети Пекићевог текста, Михизове драматизације, Стојановићеве режије са изванредном глумачком игром три генерације чине „Корешподенцију“ изузетним позоришним догађајем – казао је Јевтић. Објашњавајући зашто је сентиментално везан за Смедерево, чију је тврђаву више пута посећивао али је она увек остајала непознаница због тога што су му, у различитим добима пажњу скретале девојчице или девојке па ју је сагледао тек недавно снимајући „Немањиће“, Горчин Стојановић захвалио Звездара театру, управнику Душку Ковачевићу и пре свега глумцима, сетивши се још једне ствари: Пре 21 године, наше прво путовање са новом представом ван Београда било је управо овде. Био сам са једним сомборским Нушићем. Али, тада је Јагош Марковић био бољи, а исти је комад био у питању – Госпођа министарка. Ипак, ево ме овде после свега тога…
А ту је поново био и Јагош Марковић. И то као двоструки добитник. Наиме, њему је додељена награда за ревитализацију драмских класика на сцени, али је уједно и његова „Ожалошћена породица“ по мишљењу и гласовима смедеревске публике била најбоља на овим Нушићевим данима. Забораве се награде и критике, само је публика вечна, позориште и Нушић. Хвала колегама без којих не бисмо постојали ни режија ни ја, а највише хвала Нушићу што је постојао, још увек постоји и постојаће – завршио је Марковић.