БЕШЕ НЕКАД НА УЛАЗУ У ВЕЛИКИ ГРАД…

Главна капија смедеревске тврђаве – пролаз у средњи век

Управо због тога што се у будућности много рачуна на туризам и тај преломни, први утисак који би монументална грађевина могла да остави на посетиоце, било је размишљања о томе да се, сада, када је завршена обнова Језавског бедема, размотри опција да се наредне инвестиције у тврђаву определе за обнову Главне капије.

Више од једног века, генерације Смедереваца улазе у један средњевековни град, а да при том уопште и немају тај осећај. Била је ту стотинама година и подразумева се да ју је сваки утврђени град имао, али је нама данас ипак тешко да замислимо – Велики град тврђаве имао је Главну капију и улаз другачији од онога што данас можемо да видимо.
И већ на први поглед постаје јасно колико, целокупан утисак о српској престоници „губи на тежини“ без тог тако кључног детаља проласка кроз посебне двери који улазак у сваки историјски простор чини нарочитим доживљајем. Недостаје нам осећај иницијације – рекло би се научним, а свакодневним језиком – немате осећај да сте крочили на тло неког важног места. Управо због тога што се у будућности много рачуна на туризам и тај преломни, први утисак који би монументална грађевина могла да остави на посетиоце, било је размишљања о томе да се, сада, када је завршена обнова Језавског бедема, размотри опција да се наредне инвестиције у тврђаву определе за обнову Главне капије. То је најавило и руководство локалне самоуправе које последњих месеци и иначе планира и ради на иницијативама као што је подизање споменика Деспоту Ђурђу и уопште, већим издвајањима за тврђаву која ће постати адут и када се пруга измести са улаза. Отуда идеја да се, осим споменика оснивачу града, обнови и сам улаз како би тај део комплекса постао сасвим друга, а наравно неупоредиво лепша прича.
Наравно да су све озбиљне иницијативе које би водиле реконструкцији Смедеревског града, тачније варошког бедема добродошле и то два разлога. Као прво, обнављајући један од најважнијих средњевековних споменика показујемо вољу и способност да наставимо тамо где су претходне генерације стале са обновом. Обнова зидина има и симболичан значај, јер показује да као друштво можемо да поставимо приоритете и будућим генерацијама оставимо Смедеревски град у бољем стању него што смо га ми затекли. Наше колеге из Регионалног завода на овом послу предано раде већ деценијама и не сумњам да би и овај посао могли добро да ураде. Други разлог лежи у чињеници да, враћајући или барем приближавајући се оригиналном изгледу Смедеревског града чинимо његов свеукупни изглед лепшим и заокруженијим, а осим тога унапређујемо културно – туристички потенцијал, што неће бити од малог значаја за град Смедерево, каже Мирослав Лазић, виши кустос, историчар у смедеревском Музеју, иначе аутор бројних пројеката у вези са прошлошћу смедеревске тврђаве.
Смедеревци, сасвим оправдано, за све што више не постоји у граду, сматрају да је пострадало у експлозији муниције 1941. године па тако верују и да је некадашњи улаз у град (о коме не знају много али претпостављају да је морао постојати), срушен тог 5. јуна. То јесте тако, али само донекле: Главна капија јесте пострадала у великој експлозији муниције и другог ратног материјала 5. јуна 1941. године, али је девастација варошког бедема и нарочито зоне око главне капије започела много раније. Прва штета читавом овом потезу учињена је приликом стављања у функцију железничке пруге Смедерево – Велика Плана, која је пуштена у употребу 1886. године. Међутим, рушењу је нарочито допринео Први светски рат. Убрзо након слома одбране Смедерева у октобру 1915. године, немачке окупационе власти су започеле један процес девастације који је кулминацију имао поменутог 5. јуна 1941. године. Дакле, крајем 1915. или почетком 1916. године, неумитне потребе немачке ратне машинерије на Балкану диктирале су проширење железничких капацитета у Смедереву, преко кога је транспортован највећи део ратног материјала за потребе ратовања на Солунском фронту. Тада су Немци, користећи радну снагу ратних заробљеника (Руси, Французи, Срби, Италијани и други), у потпуности порушили нижи спољни бедем испред варошког бедема, као и нижу вишеугаону кулу која је чувала главну градску капију. Рушењем ове куле нестао је и значајан споменик, сећање на 1867. годину када је представник кнеза Михаила III Обреновића примио кључеве града од тадашњег турског заповедника. Наиме, на овој кули у знак сећања на коначан одлазак Турака био је постављен лучни натпис о томе како је кнез Михаило „покајао 1459. годину“, тачније искупио годину коначне предаје града Турцима. Осим тога, овом приликом Немци су на варошком бедему, код тзв. Дубровачке капије начинили једну велику брешу, која и данас постоји, како би спровели железничку пругу унутар Тврђаве – напомиње Лазић.
Стицајем околности фотографија на којој би се видели детаљи капије не постоје, па би свака реконструкција почивала на цртежима и скицама. Чувени Феликс Каниц оставља нам и на ову тему неке трагове. Посебно је драгоцена Споменица из 1930/32. поводом обележавања 500-годишњице зидања Смедеревског града у којој је Пера Поповић дао приказ главне капије. Поповић пише:
Смедеревска главна капија која се налази на бедему ка вароши, и по положају је без сумње била главна. На жалост, она нам није очувана у првобитном стању јер јој је отвор са спољне стране президан, но судећи по другим, у овоме граду очуваним капијама, отвор је био полукружан, али мало шиљат. Преправка је била само у томе што је споља њен полукружни лук замењен храстовим гредама. Ова је капија, као главна, била декоративно и стилски изведена, што се констатује по полукружној ниши изнад отвора. Ниша је плитка и изведена са два упада, који образују спољни лук од опека и унутрашњи од камена и леже на хоризонталном профилисаном каменом венцу. Но овај лепи стилски мотив није некада био овако сух и обичан, него је по остацима на њему био и врло декоративан. Његов камени лук је био омалтерисан и на њему је био насликан један крупан орнамент чији се полихромни остаци и данас виде. Сама пак површина нише била је омалтерисана и фреско сликана. Вероватно је ту био светац заштитник града и деспота, још се виде трагови неке зелене, црвене и плаве боје.
У даљем тексту Поповић наводи да су и конструкције и форме и профили византијског стила, што доказује велико знање мајстора ове капије. У сваком случају података има довољно за обнову по узору на претходну и оригинална архитектонска решења. Све друго била би неумесна и неуспела имитација.
Такође, било би идеално да се у наредним деценијама и сам простор Великог града уреди по узору на сличне грађевине Старог континента. Тамо, пролазак кроз капију означава крај 21. и почетак света средњег века.