НАШ ИНТЕРВЈУ: СЛАВИЦА ЂУКИЋ ДЕЈАНОВИЋ, МИНИСТАР БЕЗ ПОРТФЕЉА, ЗАДУЖЕНА ЗА ДЕМОГРАФИЈУ И СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ:

На очувању породице треба да ради читаво друштво

 

Породица је данас суочена са бројним препрекама и изазовима. Из тог разлога сматрам да је неопходно да сви заједно радимо на очувању породице, као незамењивог дела друштва. Један од националних приоритета је боља демографска слика Србије и у том смислу чинимо велике напоре, али и локалне самоуправе би у том правцу могле да дају велики допринос, каже, у разговору за за Наше новине у оквиру пројекта „Најважнији посао је – да нас буде више“, министарка Славица Ђукић Дејановић.

 

 

Ова година је, када је о државној политици реч, посвећена промоцији родитељства и мерама за повећање наталитета. Колико је у 2018. у те сврхе издвојено средстава и каквим су програмима та средства намењена? 

Један од националних приоритета је боља демографска слика Србије и у том смислу чинимо велике напоре. Влада Републике Србије је у овој години усвојила нову Стратегију подстицања рађања и уз измене и допуне Закона о финансијској подршци породици са децом креирала оквир за унапређење популационе политике у земљи. Буџет Кабинета је увећан четири пута у односу на претходну годину и ове године смо 61 јединици локалне самоуправе путем Јавног позива доделили 500 милиона динара. Највише средстава, око 300 милиона динара, опредељено је за адаптацију и санацију објеката предшколских установа и игралишта, чиме ћемо омогућити да се прошире капацитети, смање листе чекања и да преко 1.800 малишана добије додатно место у вртићима широм наше земље. Средства су такође намењена и за: набавку механизације и опреме за започињање сопственог посла за младе брачне парове; запошљавање жена у репродуктивном добу, посебно младих мајки са пољопривредних газдинстава; набавку ултразвучних апарата за здравствене установе и возила за потребе њихових патронажних служби; изградњу кућа и станова за младе брачне парове, као и оснивање односно оснаживање саветовалишта за труднице, репродуктивно здравље, школе родитељства и саветовалишта за младе.

Знамо да често обилазите различита места у Србији, на основу Вашег искустава и досадашње праксе, које се локалне самоуправе могу издвојити као пример и које мере се у тим градовима и општинама спроводе као подршка наталитету?

Са својим сарадницима сам у свакодневном обиласку општина широм Србије. За нешто више од две године, колико обављам овај посао, готово да нема општине у којој нисмо били и успоставили успешну сарадњу. Примера добре праксе свакако има и пронаталитетне мере се разликују од општине до општине. Тако у Голупцу свим незапосленим мајкама које добију 3. дете општина уплаћује по 25.000 динара месечно 15 година, град Нови Сад породицама са више деце одобрава попусте на комуналне рачуне, Прибој, рецимо, има одмаралиште на мору и сваке године деца летују по бенефицираним ценама. Велики број општина издваја значајна средства за различите мере популационе политике, од изградње нових вртића и нових игралишта, финансијске помоћи незапосленим и самохраним мајкама, финансирања четвртог покушаја вантелесне оплодње, до доделе поклон пакета, беби опреме и колица, бесплатног превоза за децу школског узраста, субвенционисања приватних вртића из општинског буџета и многих других мера.

Колико сте упознати са ситуацијом у Смедереву, када је реч о подршци наталитету и које би, евентуално ваше препоруке локалној самоуправи биле – на који начин могу додатно да подрже повећање наталитета?

У Смедереву се на 1000 људи роди само 8 беба, а умре 14 људи. Само у прошлој години број становника је смањен за око 1.000 људи, као последица негативног природног прираштаја. Искрено се надам да ће оздрављење Железаре у многоме допринети побољшању демографске слике и смањењу миграција како у Смедереву тако и читавом Подунавском округу.  Не сумњам да ће вредно руководство знати да искористи овај привредни потенцијал.

Сматрате ли да би можда, ефектније било да постоји читав сет мера које ће бити исте у целој земљи, тренутно, много тога зависи од одлука градова и општина, а оне нису увек у складу са афирмацијом родитељства (треба ли донети одлуку колико минимално мора да износи новчана помоћ коју градови исплаћују трудницама и породиљама, обавезно умањење цене вртића за друго и свако наредно дете и слично…)

На нивоу читаве државе донете су мере пронаталитетне политике, али су наше сугестије да јединице локалних самоуправе због тога не умање, него чак прошире давања на њиховим територијама. Знате, локална самоуправа је тај друштвени чинилац који најбоље може да препозна потребе родитеља у њиховим срединама и, у оквирима својих овлашћења, да активира механизме којима се те потребе могу да задовоље на најбољи могући начин. Са друге стране, не можете ни градове и општине оптеретити једнаким наметима, јер нису сви у истом положају. Интересантно је колико је Србија мала, а колико су културолошке разлике велике. Нпр. просечна жена на Врачару прво дете рађа са 32 године, а жена на на југу Србије први пут одлази у породилиште са 23 године. Из тог разлога поред пронаталитетних мера које постоје на националном нивоу градови и општине би требало да размисле како на најбољи начин да стимулишу младе особе да постану родитељи, јер они најбоље познају менталитет својих суграђана.

Нови Закон о подршци породици најављиван је као мера подстицања рађања. Међутим, у реалном животу је већ показао извесне и то озбљине недостатке, међу којима се посебно издваја повећање прага за исплату породиљског на 18 месеци везаног стажа што је у Србији посебно тешко остварити. И сами сте, такође, у више наврата изјавили да ћете настојати да додатним одлукама буде дефинисано који је минимум који породиља може да прима током одсуства. Шта даље?

 

Прошле недеље формирали смо Радну групу за дневно праћење примене Закона о финансијској подршци породици са децом која ће на основу анализе ефеката примене Закона и финансијских могућности државе направити предлог мера које ће ићи у корист породицама ради подизања стандарда деце. У раду Радне групе учествују представници релевантних институција, а јавност ће редовно бити информисана о нашим активностима. Морам да вам кажем и да финансијска давања за популациону политику никада нису била већа. Никада раније није био већи обухват жена, односно породица, које су добиле финансијску подршку, посебно када узмемо у обзир дужину периода на који се односе поједине одредбе Закона. Сада родитељи за треће и четврто дете у породици добијају 12, односно 18 хиљада динара месечно 10 година, за разлику од претходног законског решења када су знатно мања примање добијали на период од 2 године. Такође мора да се зна да постоји разлика између социјалне и популационе политике, која не прави разлику у социјалном статусу у породици.

Има категорија које су тим законом и на добитку, можете ли, нашим читаоцима да објасните које су то мере из Закона о финансијској продршци породици које су повољније по труднице и породиље у односу на раније?

Апсолутно се слажем са вама, јер је велики број жена, по први пут стекао могућност остваривања права на накнаде у периоду по рођењу детета. Реч је о женама које самостално обављају делатност, власнице су пољопривредног газдинства, пољопривредне осигуранице или су радно ангажоване по основу привремених и повремених послова, уговора о делу, ауторских уговора или су у тренутку рођења детета незапослене и нису оствариле право на новчану накнаду по основу незапослености. Све ове жене до сада нису имале право на накнаду, а сада су у потпуности изједначене у правима са женама које су у сталном радном односу. Закон предвиђа и смањење потребне документације и директну исплату за ова права на рачун корисника, а не на рачун послодавца како је раније био случај, јер су се корисници суочавали са честим кашњењима приликом исплата и били условљени вољом и тренутним финансијским стањем послодавца. Немојте заборавити да су овим Законом и знатно увећана финансијска давања по основу рођења детета. Тако се сада за прворођено дете уместо 38.000 исплаћују 100 хиљада динара једнократно, а за друго дете 2 године по 10 хиљада динара месечно. Највећа и најзначајнија новина је да ће убудуће родитељи за треће и четврто дете добијати у наредних 10 година по 12 односно 18 хиљада динара месечно. Ово је свакако велики корак напред и то на најбољи начин осликава нашу спремност у решавању демографских проблема земље.

У последње време се често говори о томе колико су озбиљне размере демографских проблема у Србији, али да ли смо ми као нација уопште заиста свесни колико је ситуација алармантна? Јер, прогнозе су, за наредна пола века прилично упозоравајуће…  

Демографи већ дуго упозоравају на проблем пада наталитета који ће се још више продубити, ако се нешто одмах не предузме. Ова Влада је препознала величину проблема и одлучила да са решавањем мора почети одмах. Резултати прогноза указују да ће у периоду до 2041. године становништво и даље демографски старити. Неминовно ће доћи до смањивања учешћа радно способног становништва, од 15 до 64 година, у укупној популацији, удео старије популације преко 65 године ће се повећати, као и просечна старост. Примера ради, данас је просечна старост становништва Србије 43 године, а пре 50 година били смо за 10 година млађи, односно просечан становник био је стар 33 године. Бројеви и прогнозе представљају аларм, али морам да кажем да је одлука државе да предузме одлучне акције кроз добро организовану и осмишљену популациону политику једина реална основа за очекивање да план високог фертилитета буде остварена. Мерна једница за успех у демографији је деценија, тако да ово заиста није политичко питање, али јесте питање будућности. Зато је важно да постоји и воља свакога од нас. Знате, ако мере популационе политике не буду подржане од читавог друштва, оне ће остати списак лепих жеља. Навешћу вам пример Данске у којој је направљен изванредан корак – они су променили садржај најпопуларнијих телевизијских серија тако што у свакој серији срећна породица има троје деце. Један од разлога популарности турских серија је то што се у њима негује култ породице, међугенерацијске солидарности и слоге. Демографска будућност Србије је питање свих нас – без обзира да ли смо се одлучили да имамо породицу или не. Можемо имати најбоље резултате у сфери привредног раста и модерних технологија, али ако не будемо имали деце све је то узалудно.

 

Акција „Пријатељ породице“ има за циљ да афирмише увећање породице захваљујући подршци привредног сектора. Да ли сте задовољни првим резултатима и како уопште, у земљи у којој се родитељство или најава трудничког кажњавају отказима, мотивисати привреднике и послодавце да не само да породиљама не ускрате право на рад, већ и да их додатно подрже?

 

Један о важних фактора који утичу на доношење одлуке о проширењу породице је могућност усклађивања рада и родитељства. Креирање пријатног пословног окружења и изградња поверења између запослених и послодаваца кључно је за њихове међусобне односе и делује подједнако стимулативно за обе стране. Брига о породицама запослених ствара задовољне и продуктивне раднике који бележе најбоље резултате у процесу рада, што уједно доноси профит и бољи имиџ за послодавца. Признање ,,Пријатељ породице” је и осмишљено да стимулише оне послодавце који на пријатељски начин прилазе родитељима и пружају им могућност да ускладе рад и родитељство. Једна од кључних ствари у бољем пословању сваког предузећа јесте могућност да родитељи подједнако одговорно испуњавају улогу запосленог и улогу родитеља. Послодавци би требало да буду најзадовољнији када запошљавају родитеље, јер су они најбољи радници који имају највећи степен одговорности за рад. Признање ,,Пријатељ породице” ће се додељивати једном годишње, према методологији која представља комбинацију најразвијенијих светских методологија у овој области прилагођено, наравно, конкретним циљевима, пословном и законодавном оквиру наше земље. Прве добитнике очекујемо до краја ове године.

 

Као особа која није само политичар већ и лекар и има дугогодишње искуство у раду са људима, како бисте Ви одговорили на питање шта су, осим економских прилика, данас разлози за кризу породице и родитељства?

 

Истина је да је породица данас сучена са бројним препрекама: сиромаштво, насиље, отуђеност, бракови без деце, самохране мајке, очеви са децом без супруга… Неусклађеност обавеза на послу и родитељских обавеза је један од терета који пада на породицу, a затим и психолошка цена родитељства која је поприлично висока. Терет је на мајкама које су сада образоване и имају тежњу ка професионалним остварењима, а кад се врате кући чека их све оно што је традиционалну мајку чекало: да брине о образовању детета, о његовом здрављу, о болесном члану породице, да пере, пегла и тако даље. Јединице локалних самоуправа би у том правцу могле да дају велики допринос попут: организовања одвођења деце у школу, подизања капацитета обданишта, али и сервисних активности (сервиса за прање, пеглање…). Из тог разлога сматрам да је неопходно да сви заједно радимо на очувању породице, као незамењивог дела друштва, јер је породица остала оаза наше радости, среће, наше уточиште и место одакле црпимо енергију за све наше животне подухвате.