ПРИЛИКА ДА СЕ ПРИКАЖЕ НАЈЛЕПШЕ ШТО СЕЛО ИМА, АЛИ И СКЛОПЕ ПОСЛОВИ:

Сеоска дворишта – огледало вредних жена смедеревског краја
Од како се, последњих година широм Србије вратило велико интересовање за све етно садржаје, тако је и програм Сеоска дворишта у Великом граду постао и један од најатрактивнијих.


Да то није само фраза, сведоче небројени призори до последњег центиметра испуњених простора предвиђених за штандове. Свако се, наравно труди да привуче што више посетилаца и приреди што занимљивије садржаје. Тако се изложбе разликују онолико колико се разликује и производња по нашим селима, а зна се већ, моравски је крај углавном повртарски, шумадијски воћарски… Ипак, оно што је заједничко готово свим учесницима јесте да окосницу свега виђеног и приређеног чине – жене. Оне су, како признају и овом приликом наши домаћини, те које све покрећу, умеју, желе, стигну. Па и да за овакву прилику приреде „триста чуда“, иако у сваком сеоском домаћинству с јесени има посла преко главе.
Јесте истина да су жене те које предњаче, у свему. Испоставило се да најбоље саме оргнизујемо догађаје и припремимо све што треба. Овде излажемо све и свашта, има ту и предмета и хране из прошлости, некадашњег живота на селу. Ми смо те које иначе настојимо да се нешто дешава по селима. Хоћемо да покажемо да није село, као што се мисли, пусто, без неких дешавања, запостављено. За ову Смедеревску јесен донеле смо старинска пецива, проју, онако како се давно спремала, затим проју са зељем, купусару, савијаче… Па грођже, дуње, јабуке, оно чега највише има у нашем крају – прича нам Јованка Тодоровић из Ландола, чланица Удружења Ландолка.
Неизоставно су ту и ручни радови, вежене постељине, хеклерај, плетиво… На питање ради ли се то још увек у нашим селима или је то само за посебне поводе и изложбе, Ландолке кажу да још увек има жена које се тиме баве. Задовољне су учешћем, и то првим на Смедеревској јесени, јер је „Ландолка“ тек недавно основана.
Било је гужве ових дана, баш, баш… Долазе људи, разгледају углавном гледају стара оруђа, ралице и слично, али богами и колаче. И купују их. Атмосфера је одлична, дружимо се међусобом, пијемо кафу, помажемо једни другима, ривалства међу селима нема и не би га било ни да је овај програм такмичарског карактера. Ми смо овде ипак нове, сад учимо од других како да следеће године направимо још боље представљање, да се боље организујемо“ – каже Снежана Којић из Удружења „Ландолка“. Кад се заврши највећа градска манифестација, чека их повратак уобичајеним, небројеним обавезама, али како додају, важно је само то да је ова јесен заиста берићетна: Јесен у Ландолу је радна, задовољни смо, воће је добро прошло, нама је то најважније јер смо ми воћарски крај, кукуруз и јечам такође је добро родио, мимоишле су нас непогоде. Последње три године су биле градобитне за све, али овога пута је добра година – кажу Ландолке.
Недалеко од њих, са много више искуства су Сараорчанке – може се с правом рећи нашироко познате по својим умећима и вештинама јер су, осим код куће, занат пекле широм Србије, где су, на разним туристичким и гастрономским манифестацијама и награђиване.
И овога пута много тога нудимо. Морам да похвалим нашу Месну заједницу и председника Света, млад је човек, има воље и енергије, затим „Зелену башту“ која је наш спонозор, има ту још других мањих произвођача који су нам помогли да ово све изгледа баш овако. Наше Удружење жена Свети Трифун током лета учествује на преко 20 манифестација. Наравно, ово нам је посебно важно. Истакла бих старинске колаче, то се некако највише тражи, можда зато што се то скоро нигде више не прави. Ми смо већ увелико баке, а кажемо да смо то училе од наших бака, па сада и ми настојимо да нашим унуцима пренесемо све то. Јер, ипак то некога занима, као што и овде можемо да видимо. Долазе људи стално, првог дана, када смо имали фолклор, није могло да се приђе, а и после тога је било доста света – напомиње Гордана Станојевић најстарија чланица Удружења Свети Трифун из Сараораца.
Како кажу, труде се да нас нигде не обрукају и да ако је могуће буду или најбоље или међу најбољима. И често им то успева, али су изазови пред удружењем бројни:
Ми имамо много позива да гостујемо на манифестацијама, ваљда се прочуло… Помажу нам из локалне самоуправе и наш председник Месне заједнице се стварно труди, добијамо средства за превоз углавном, али неретко и саме финансирамо део учешћа. У више наврата смо покушавали да подмладимо удружење, то није лако, млађе жене данас имају и друге обавезе, одлазе на посао, брину о својим породицама. Уз то, много их је отишло у иностранство. Ове се године и мало више деце родило него ранијих, можда се нешто мења на боље. Има и младих који одлучују да се баве пољопривредом. Ето, Гордана и ја имамо ту срећу да су деца и унуци са нама, имају своје, друге послове, али то је ретко да су на окупу са старијима. За сада, немају много времена да се баве традицијом. Можда ће се то променити – додаје Јелена Обрадовић из Удружења Свети Трифун.