ДР ПЕТАР ВАСИЋ, ПРВИ СРПСКИ ДЕМОГРАФ У РАЗГОВОРУ ЗА „НАШЕ НОВИНЕ“:

Пад наталитета је проблем од пре сто година, потребне су мере које заиста имају ефекта

Нестајање нације није проблем „од јуче“.  То је процес који у нашем случају траје 100 година, а да ли су нове мере популационе политике за које се држава залаже добре или не, показаће само време – сматра др Петар Васић.

 

Проблем ниског природног прираштаја, или такозване „беле куге“ последњих месеци доспео је у жижу јавности. На жалост, иако је чињеница да су социлози и демографи настојали да одавно укажу на аларламнтно стање, већих реакција није било. Сада је питање колико се вишедеценијска штета, која се можда најсликовитије огледа у податку да Србија сваке године изгуби осредњи град (35 000 становника мање из године у годину), може поправити и наравно, чиме. У било којој друштвеној сфери, па и у демографској проблематици, нема решења преко ноћи, баш као што ни такво стање није настало за пар година. Напротив, упркос нашим заблудама, оно што сада имамо на делу, резултат је бројних, различитих друштвених промена које су почеле пре пола века, што потврђује и др Петар Васић, доцент на Географском факултету у Београду.

Централна Србија се са феноменом недовољног рађања суочава још од 1956. а Војводина од 1955. године. Сам појам недовољног рађања, заправо, значи да свака жена током свог живота у просеку роди мање од двоје деце чиме се не обезбеђије ни проста замена генерација. Дакле, већ више од 60 година се у Србији не одвија биолошка замена генерација, што је од почетка 1990-их резултирало и отвореном депопулацијом, односно опадањем броја становника. По питању рађања, релативни показатељи фертилитета су наредних деценија показивали готово линеарно смањивање. Међутим, сам обим, или укупни број рађања је током друге половине 1970-их и прве половине 1980-их био нешто већи него што је то био случај крајем 1960-их, тзв. ехо генерација. То ипак није значило рехабилитацију рађања, већ су бројчано велике „baby boom“ генерације рођене у годинама након Другог светског рата ушле у репродуктивни период, али релативни показатељи фертилитета настављају свој пад до данашњих дана – објашњава Васић. Иако поглед на табелу виталних догађаја у Смедереву јасно указује на то да је негативни природни прираштај (више умрлих него рођених) почео крајем деведесетих, требало би избећи замку закључка да су удари попут велике економске кризе, ратови и санкције преломно утицали на наталитет. Са научног становишта, све што се по питању ниског наталитета дешава, само је логичан наставак много ранијих негативних трендова:

Постоје бројна демографска истраживања која управо оповргавају тврдњу и на научно утемељен начин доказују да је заблуда да негативни демографски трендови у Србији започињу кризних 1990-их. Они су започели већ са генерацијама рођеним након Првог светског рата. Проблем је заправо стар већ 100 година. Са друге стране, прве деценије 21. века не представљају никакву прекретницу, нити демографски трендови 2000-их постају „негативнији“ него што су то били у деценији која је претходила. 2000-те године у демографском смислу једноставно представљају природан наставак онога што се дешавало 1990-их, 1980-их и раније, напомиње наш саговорник.

Васић, иначе Смедеревац, стицајем околности уједно је и први дипломирани демограф у Србији. До сада се, питањима у вези са популационом политиком бавио кроз више од 30 што самосталних, што научних радова писаних у коауторству. Између осталог, у једном од тих истраживања је, одлагање рађања првог детета за све каснији период живота, препознао као важан узрок смањеног фертилитета. Тачније, он сматра да је та појава једна од најбитнијих карактеристика феномена недовољног рађања. Како наводи, услед одлагања рађања, биолошки потенцијал жене слаби, па често није могуће остварити жељени број деце јер је од друге половине тридесетих (што је и сасвим природно) већ знатно оштећен репродуктивни систем жене и мушкарца. Природни потенцијал за рађање је највиши у 22. години старости жене (преко 98%), након чега са сваком додатном годином старости све брже и брже опада, да би око 40. године старости износио свега 22%. Поред медицинских и здравствених постоје и многе друге последице одлагања рађања које су од значаја за цело друштво, али и за функционисање виталних система једне државе. Са друге стране, узроци одлагања рађања су многобројни, од економских до социо-психолошких. Субјективна граница одраслости се данас померила дубоко у 30-те године старости, вредносни ставови „младих“ постају измењени са нарастајућим индивидуализмом, а продужено школовање и висока незапосленост младих додатно доприноси одлагању брака и родитељства.

Уз све поменуто, испоставља се и да степен образовања утиче на фертилитет, с тим што се, Србија, по том питању не разликује много од остатка Европе – што је виши ниво образовања, то је нижи ниво рађања. У Србији је, једино међу женама без школске спреме бележена проширена репродукција. Реч је пак о сложеном питању које захтева посебну анализу, али оно што је извесна математика с друге стране јесте да, не рачунајући жене без образовања које сада и иначе чине мали део репродуктивног становништва, жене у нашој земљи у просеку рађају између 1,2 и 1,7 деце што је далеко испод нивоа простог обнављања становништва које износи 2,1. О увећању (проширеној репродукцији) да и не говоримо. Такође, Васић је уочио још једну појаву. Међу женама са средњом школом, које су уједно и најбројнија популација, опада фертилитет. Напомињући да би за комплетан одговор на питање зашто је то тако, било потребно много више од новинског чланка, Васић додаје да међу поставкама најзначајнијих теорија које разматрају механизме дуготрајног опадања фертилитета у развијеним државама, налазимо нужне предуслове без којих дуготрајан пад фертилитета није могућ. Међутим, управо су државе бивше СФРЈ, а међу њима и Србија, примери да је дутрајно опадање фертилитета могуће чак и када ти предуслови нису испуњени: Слична је ствар и са женама са средњом стручном спремом које по узору на припаднике виших социјалних слојева формирају своје ставове и норме, а између осталог и ставове и норме о браку и рађању, без претходних предуслова за формирање таквих ставова и норми. Другим речима, јаз између жеља и могућности је код ових жена већи него код било које друге образовне категорије.

Др Петар Васић је, настојећи да што целовитије реконструише друштвене околности и однос државе према популационој политици, такође упоређивао на који начин се та политика водила пре, а како после 2002. године. Како каже, суштинска разлика је у томе што се до почетка 21. века популациона политика имплицитно спроводила под окриљем шире постављених мера социјалне политике, што је проверен рецепт за неуспех. Ове мере су биле веома скромно постављене, а истовремено и недовољно видљиве као подстицај рађања ширег обухвата јер су биле резервисане само за материјално угрожене породице. То је, наравно, као једини ефекат имало мултипликацију сиромаштва у маргиналним социјалним групама. Период након 2002. године карактерише експлицитно спровођење мера популационе политике које није ограничено само на материјално угрожене породице. Са друге стране, о ефектима бисмо могли само да спекулишемо јер нису спровођена истраживања са циљем евалуације спровођених мера.

Упоређујући даље и прилике код нас и у иностранству, Васић у истраживањима наводи да „Србија, релативно посматрано, издваја за родитељски додатак више него било која земља ЕУ“ и да „компаративна анализа износа надокнаде у постотку од зараде и дужине породиљског и одсуства ради неге детета међу европским земљама показује да овај систем у Србији спада међу дарежљивије у Европи“. На питање шта таква оцена у ствари значи, одговара да су те две поменуте мере окосница политике према рађању у Србији, док у неким другим европским земљама постоји читав систем различитих мера у те сврхе. Истовремено, закључује да високи (новчани) износи намењени за ове две мере, неће дати значајан резултат уколико нису део других, широко постављених мера:

Другим речима, без обзира што су износи давања за родитељски додатак и породиљско одсуство у Србији релативно високи у односу на просечну зараду, укупан износ давања представља свега 0,7% републичког буџета док је просек за земље ЕУ приближно 2,5%, односно три и по пута више него у Србији.

С обзиром на бројне полемике које су изазване усвајањем и применом Закона о финансијској помоћи породици који, породиљама „подиже праг“ за право на пун износ у висини месечне зараде са 12 на 18 месеци стажа пре породиљског боловања или одсуства због неге детета, често се може чути питање да ли је повећање родитељских додатака, које је такође део нових мера државе, заправо омогућено смањивањем ранијих права трудницама и породиљама. Тачније, да ли ће већ поменута „дарежљивост“ заправо бити мања него раније? Васић сматра да неће јер ће, како подсећа, само за рађање првог детета сада потенцијално бити издвојено чак 17 милона евра више него у претходној верзији закона: Томе треба додати и остале надокнаде које ће засигурно повећати укупан износ издвајања. Што се тиче критеријума остваривања права, они су заправо олакшани чиме ће покривеност накнадом за време породиљског одсуства бити повећана. Са друге стране, начин обрачуна висине накнаде је промењен те ће због тога потенцијална просечна висина накнаде бити нижа него у претходној верзији закона, али је сигурно да ће већи број жена успети да оствари право на ову накнаду. Очигледно је да је законодавац желео једино да повећа покривеност становништва овом мером, али у оквиру истог укупног износа издвајања. Демографски ефекти оваквог потеза могу бити двојаки, и позитивни и негативни, а време ће већ показати – закључује наш саговорник.