РЕСТАУРАЦИЈА И ТУРИСТИЧКА ПРЕЗЕНЕНТАЦИЈА СМЕДЕРЕВСКЕ ТВРЂАВЕ

 

ЧИТАОЦИ ПИШУ:

 

Да ли Смедерево може више?        

Смедеревска тврђава је доживела прва рушења 1439. године, затим 1454, 1456, 1459. године. Рушена је за време аустро-турских ратова у периоду 1683. до 1699. године и 1805. године од српске војске под командом Карађорђа. Сва ова рушења су везана за ратне операције и она су „минорна и скоро неприметна“. Главна, катастрофална рушења су извеле смедеревске општинске власти, када су приликом изградње пруге Смедерево – Велика Плана, донели 1886. године одлуку да се  „простор од вароши,  па све до другог  одбрамбеног зида ескарпа поравна, ров затрпа и да се ту подигне железничка станица“… Ни ранијих деценија није урађено много, а сада Градска управа треба да обезбеди континуитет прилива новчаних средстава из буџета, с тим да позиција буџета за Тврђаву буде приоритетна. То није лако, јер постоје друге, бројне потребе, али је неприхватљиво да се у Тврђаву улази кроз тоталну рушевину. Увек ће бити потребније и хитније ствари, које треба финансирати из буџета у односу на рестаурацију Тврђаве и то може тако ићи у недоглед…

 

Смедерево  је  познато по  Тврђави  и њеном  војном значају у средњовековној Србији, а данас у историјско – културолошком смислу, као водећа туристичка дестинација, када су у питању средњовековна утврђења на нашим просторима, на дунавским десним обалама. Налазећи се на ушћу реке Језаве (сада марине) у Дунав са чијих се зидина и кула пружа незабораван поглед на воде Дунава, Панонску низију и равничарски предео до Велике Мораве, са једне стране и побрђа, која се благо спуштају до зелених површина у Тврђави и око ње, на сваког посетиоца оставља пријатан  утисак.

Да би се њен значај валоризовао и стварно привукао стране и домаће туристе у знатно већем броју и био привлачан за дунавске крузере високог туризма, неопходно је да буде  рестаурирана и уређена са бројним садржајима, да би они пристајали, после близине Београда и Земуна (управо је у изградњи  велико    пристаниште за крузере) од само 60 километара растојања.  Без обзира што је Тврђава од значаја за град Смедерево, она је од прворазредног значаја за државу, укључујући и европску културну баштину. Од  петојунске  експлозије 1941. године, прошло је 77 година, а још смо далеко до потпуног завршетка грађевинских радова на обнови комплетног варошког и дунавског платна са кулама, угаоним турским кулама, варошки капијама итд, као и о трајном уређењу унутрашњости Тврђаве.

Тврђава је, хтели ми то или не, без обзира на њен изванредан значај у зони одговорности локалних власти, односно града Смедерева. Зато је било нереално очекивати да ће Република или, у оно време, Југославија показати неко веће интересовање и обезбедити велика новчана средства за њену рестаурацију, тим пре што ни Смедерево није овом проблему поклањано више пажње, вероватно због бројних комуналних и других проблема. Овом приликом нећемо говорити о унутрашњем уређењу Тврђаве и археолошким истраживањима, где су уложена знатна средства да би се дошло да данашњег уређеног простора, већ о рестаурацији (обнови кула и зидина).

Оснивање Завода за заштиту споменика културе у Смедереву 1975. године, у почетку као Одељења београдског Завода, било је  од круцијалног значаја за припрему техничке документације, надзора, учествовање на тендерима са одређеним пројектима за обезбеђење средстава за рестаурацију и археолошка истраживања. У току дугог временског периода од преко седам деценија, са мањим или већим временским прекидима у  зависности од расположивих новчаних средстава,  вршена су археолошка истраживања. Др Млађан Цуњак је у књизи „Смедеревска тврђава“ (Смедерево, 1998 и 2011))  детаљно описао смедеревску тврђаву и све археолошке радове хронолошким редом. Мали град је археолошки потпуно испитан до 1979. године. У великом граду су извршени археолошки радови у мањем обиму.

Тврђава је рушена у дугом временском периоду. Према истраживању др Млађана Цуњака Смедеревска тврђава је доживела прва рушења 1439. године, затим 1454, 1456, 1459. године. Тврђава је рушена за време Аустро-турских ратова у периоду 1683. до 1699. године и 1805. године од српске војске под командом Карађорђа. Сва ова рушења су везана за ратне операције и она су „минорна и скоро неприметна“. Главна, катастрофална рушења су извеле смедеревске општинске власти, када су приликом изградње пруге Смедерево – Велика Плана, донели 1886. године одлуку да се  „простор од вароши,  па све до другог  одбрамбеног зида ескарпа поравна, ров затрпа и да се ту подигне железничка станица“. Такав вандалски чин је урађен и са стране језавског бедема. Тада је порушена и кула да којој је био натпис из 1867. године, када је кнез Михајло преузео кључеве Тврђаве од Турака. Вероватно да не постоји општинска или градска власт, која би се тако неодговорно односила према најзначајнијим  културно-историјском споменику свог града. Био је и план да се цела тврђава сруши, а да се на њеном простору подигну магацини и др. Године 1911. чак је и почело рушење, али је то на велику срећу заустављено. Рушење Тврђаве се даље наставило 1915, 1941. и 1944.  године, од непријатеља и савезника. Елаборат о конзерваторско-рестаураторским радовима, под руководством др Јована Нешковића, урађен је 1956. године и био је основ свих даљих активности.  Најзначајније радове, од капиталног значаја,  на рестаурацији Тврђаве финансирала је хидроелектрана “Ђердап“ ради  заштите Тврђаве од високих вода Дунава, као и од подземних вода приобаља града, шездесетих и осамдесетих                                                                                                                                                                                                                               година прошлог века. Тада је  делимично рестаурирано дунавско зидно платно и мали дунавски зид са шеталиштем. Мали град је обновљен у периоду од 1981 до 1985. Данас не можемо ни да помислимо на шта би личила Тврђава, а посебно Мали град да није 60-тих година прошлог века почела изградња хидро-енергетског и пловидбеног система „Ђердап“. Значајни радови су урађени   на рестаурацији Језавског бедема, са прекидима (због недостатка средстава) од 1986. до 2017. Сада је  готово завршен средствима Републике и града, сем стазе за стражаре на врху бедема. Један од првих грађевинских радова је била рестаурација крстасте куле са текстом и  обнова куле бр. 10 (угао језавског и варошког бедема), већим делом средствима општине  и Републике, почетком 60 – тих година прошлог века.

 

Међутим, када се ради о обезбеђењу средстава за рестаурацију зидина и кула и неком планском  приступу у решавању овог проблема, а реч је о дугом временском периоду, тадашње општинске, данас градске власти, нису показале довољно интересовања, већ су константно очекивали да ће неко други да обезбеди средства. Тешко је замисливо  да до сада нису могле за ових скоро 80 година обезбеде континуирано средства да се на рестаурацији далеко више уради.  Зашто се у она боља времена 60-тих, 70-тих и  80-тих година, индустрија града није ангажовала да помогне обнови зидина и кула Тврђаве. Зар грађевинско предузеће „Југово“ није могло да обнови неколико кула, а добијало је најповољније локације у граду. Зашто МКС,  није барем једну кулу обновио , а могао је када је директор био  Матковић, да направи стадион вредан две милијарди или и  друга бројна предузећа, која су успешно радила? Зашто трговинска организација „Дунав“ није учествовала у обнови града , када је добила локацију за робну кућу на тргу Бориса Кидрича (угао Карађорђеве, Ђушине и Кнез Михајлове) и трајно упропастила  трг и Ђушину улицу? Зашто се није енергичније интервенисало код републичких и савезних органа за доделу средстава, али је зато требало и Општина да обезбеди учешће, а она очигледно није била заинтересована. Приликом боравка Маршала Тита 1959. године организована је посета Тврђави, па га је требало замолити за помоћ,  да се обезбеде нека средства за обнову Тврђаве. То су била и времена када су кредити, по повољним условима могли да се добију.  Нажалост, мало, мало је  урађено…

 

Смедеревска тврђава је кандидат за листу културне баштине при oрганизацији УНЕСКО. Ако се настави оваквим темпом, тешко је и замислити када се може очекивати завршетак  рестаурације Тврђаве. Градска управа  треба да заузме јасан став како даље наставити са обновом. Мора се обезбедити континуитет свакогодишњег прилива новчаних средстава из буџета, с тим да позиција буџета за Тврђаву буде приоритетна. То није лако, јер постоје друге, бројне потребе, али је неприхватљиво да се у Тврђаву улази кроз тоталну рушевину. Увек ће бити потребније и хитније ствари, које треба финансирати из буџета у односу на рестаурацију Тврђаве и то може тако ићи у недоглед.

 

У новије време, сваке године Заводу за заштиту споменика културе од 2012. године, системски додељивала по два милиона. Ово су минимална средства, али указују на  прави и реални правац како треба, на локалном нивоу, дугорочно приступити обезбеђивању средстава (али далко већих) за рестаурацију. У дневној штампи је било да је санација језавског платна у дужини од 15 метара коштала је 7,5 милиона. Од тога Министарство културе је дала 6,8, а град 1,7 милиона. Какав би био однос да је град обезбедио на пр. 15 милиона. Колико би дало Министарство? Сигурно знатно више. Санација криве куле се врши највећим делом републичким средствима. Ако варошки бедем (зид, платно), који сада изгледа ужасно,  има приоритет у односу на измештање станице и колосека, као и на неке друге инфраструктурне објекте, онда му и у буџетској расподели треба дати приоритет,  и издвојити годишњим буџетским планом, знатно више средстава.   Тада би се добило више средстава од Републике, а можда и из фондова Европске уније. Процена завода за заштиту споменика културе из Смедерева је да би варошки бедем коштао пет милиона евра. Новчана средства се могу обезбедити донаторским активностима,  учешћем предузећа, установа и других привредних субјеката, кредитима итд, па би се временски рок завршетка варошког бедема, скратио и интензивирао.   Чудно је како је   председник Општине 2007. године дао налог „Ђердапу“ да направи бетонски зид испред Тврђаве, ради  заштите Смедерева од високих вода Дунава. Овај бетонски мали мастодонт,  дугачак око 80 метара, саграђен  и  изолован од  система одбране и вероватно никада неће служити тој намени, налази се у непосредној   близини трасе, некада,  малог турског зида  са зупцима, који је повезивао све три турске куле.  Уместо малог мастодонта, са тим средствима требало је почети рестаурирање   турског зидића, који би истовремено штитио град од високих вода  Дунава.

 

Илија Греговић, дипл. инж. грађевинарства, почетком 70-тих година прошлог века имао је грађевинску фирму и хтео је супругом арх. Миленом Зидарић да почне са рестаурацијом „барјак куле“, али то је пропало, јер нису наишли на разумевање градских власти (требало је урадити пројекат рестаурације и низ других предрадњи)

 

Буџет града Смедерева  годишње износи око  4,5 милијарди  динара. Поставља се  логично питање, да ли је стварно буџет толико  преоптерећен, да се константно у току више година не могу обезбедити знатно већа средства, него што се сада чини. Када би се сваком кориснику буџета средства умањила за 0.75%, то би годишње били 33,75 милиона и са тим средствима, за период од 10 година много би се урадило. Рестаурација Тврђаве је ишла врло споро. Обнова језавског бедема (без Малог града) са три куле,  започела је 1986. године, а радовима је у почетку руководила Даница Николић, архитекта Завода за заштиту споменика културе из Смедерева. Радови су  трајали све до 2017. године, дакле   32 године са бројним прекидима. Лако је закључити да би обнова  варошког и дунавског бедема  у дужини од преко 1000 метара са 16 кула  (од којих је две требало сазидати од темеља) трајала знатно преко 100 година.  Не разумем, зашто Град не узме кредит о 100 милиона и потпуно обнови улазни део у Тврђаву. Сада се прича о ИПА фондовима Европске уније дакле о бесплатним средствима, без намере да и град обезбеди нека значајнија средства.

 

Заврешетак рестаурације варошког зида или барем улазне капије са две куле,  уважавајући постојеће инфра-структурне, комуналне и друге градске проблеме,  у великој мери зависи од Градске управе  (обезбеђење средстава, што је до сада било симболично).  До сада је Завода за заштиту споменика културе не само, припремао пројектну документацију, вршио надзор и др, већ и обезбеђивао финансијска средстава али то није довољно. Озбиљнији радовии на обнови Тврђаве зависе, пре свега од градских власти, али и од осталих градских фактора и сваког грађанина, колико смо спремни да се мало уздржимо, да више не улазимо у Тврђаву кроз непријатне  осамдесетогодишње рушевине.  Можда би требало консултовати и грађане Смедерева  преко Месних заједница и сл. шта мисле о идеји да се за један временски период приоритетно издвајају договорена средства за рестаурацију Тврђаве. Наравно да је лако све ово  написати, али је далеко теже ово, макар и делимично реализовати, али ипак, на срећу, у највећој  мери ово све зависи од нас самих. Путем  бројних савремених  средстава  информисања и лобирања, требало би анимирати ширу јавност о нужности да се Смедеревска тврђава  обнови и у правом светлу презентира јавности и  посетиоцима, с обзиром на њен престони карактер и велику улогу у историје Србије и Смедерева.

 

Не верујем да ће европски тур оператери довести крузере и високи туризам у Смедерево (поред новог пристана у Земуну, Београда, обновљене голубачке Тврђаве,  Ђердапа), преко развалина зидова и кула приликом уласка у Тврђаву, који мирују и тихују већ  скоро 80 година; све остало је празна прича, без обзира колико је  до сада урађено, углавном туђим парама. Градска управа мора да  да приоритет обнови Тврђаве и да обезбеди потребна средства да у 2020. години почну радови на рестаурацији улазног дела са две куле и зидног платна дугачког 80 метара према граду.

 

Апсолутно сам убеђен, да је Драган Марковић – Палма водио Смедерево у три узастопна мандата, да би  рестаурација (обнова) Тврђаве била успешно завршена и тако постала, стварно, основа развоја туризма нашег града.

 

Чедомир В. Домазет,

 

 

 

 

 

 

 

 

:

 

Да ли Смедерево може више?        

Смедеревска тврђава је доживела прва рушења 1439. године, затим 1454, 1456, 1459. године. Рушена је за време аустро-турских ратова у периоду 1683. до 1699. године и 1805. године од српске војске под командом Карађорђа. Сва ова рушења су везана за ратне операције и она су „минорна и скоро неприметна“. Главна, катастрофална рушења су извеле смедеревске општинске власти, када су приликом изградње пруге Смедерево – Велика Плана, донели 1886. године одлуку да се  „простор од вароши,  па све до другог  одбрамбеног зида ескарпа поравна, ров затрпа и да се ту подигне железничка станица“… Ни ранијих деценија није урађено много, а сада Градска управа треба да обезбеди континуитет прилива новчаних средстава из буџета, с тим да позиција буџета за Тврђаву буде приоритетна. То није лако, јер постоје друге, бројне потребе, али је неприхватљиво да се у Тврђаву улази кроз тоталну рушевину. Увек ће бити потребније и хитније ствари, које треба финансирати из буџета у односу на рестаурацију Тврђаве и то може тако ићи у недоглед…

 

Смедерево  је  познато по  Тврђави  и њеном  војном значају у средњовековној Србији, а данас у историјско – културолошком смислу, као водећа туристичка дестинација, када су у питању средњовековна утврђења на нашим просторима, на дунавским десним обалама. Налазећи се на ушћу реке Језаве (сада марине) у Дунав са чијих се зидина и кула пружа незабораван поглед на воде Дунава, Панонску низију и равничарски предео до Велике Мораве, са једне стране и побрђа, која се благо спуштају до зелених површина у Тврђави и око ње, на сваког посетиоца оставља пријатан  утисак.

Да би се њен значај валоризовао и стварно привукао стране и домаће туристе у знатно већем броју и био привлачан за дунавске крузере високог туризма, неопходно је да буде  рестаурирана и уређена са бројним садржајима, да би они пристајали, после близине Београда и Земуна (управо је у изградњи  велико    пристаниште за крузере) од само 60 километара растојања.  Без обзира што је Тврђава од значаја за град Смедерево, она је од прворазредног значаја за државу, укључујући и европску културну баштину. Од  петојунске  експлозије 1941. године, прошло је 77 година, а још смо далеко до потпуног завршетка грађевинских радова на обнови комплетног варошког и дунавског платна са кулама, угаоним турским кулама, варошки капијама итд, као и о трајном уређењу унутрашњости Тврђаве.

Тврђава је, хтели ми то или не, без обзира на њен изванредан значај у зони одговорности локалних власти, односно града Смедерева. Зато је било нереално очекивати да ће Република или, у оно време, Југославија показати неко веће интересовање и обезбедити велика новчана средства за њену рестаурацију, тим пре што ни Смедерево није овом проблему поклањано више пажње, вероватно због бројних комуналних и других проблема. Овом приликом нећемо говорити о унутрашњем уређењу Тврђаве и археолошким истраживањима, где су уложена знатна средства да би се дошло да данашњег уређеног простора, већ о рестаурацији (обнови кула и зидина).

Оснивање Завода за заштиту споменика културе у Смедереву 1975. године, у почетку као Одељења београдског Завода, било је  од круцијалног значаја за припрему техничке документације, надзора, учествовање на тендерима са одређеним пројектима за обезбеђење средстава за рестаурацију и археолошка истраживања. У току дугог временског периода од преко седам деценија, са мањим или већим временским прекидима у  зависности од расположивих новчаних средстава,  вршена су археолошка истраживања. Др Млађан Цуњак је у књизи „Смедеревска тврђава“ (Смедерево, 1998 и 2011))  детаљно описао смедеревску тврђаву и све археолошке радове хронолошким редом. Мали град је археолошки потпуно испитан до 1979. године. У великом граду су извршени археолошки радови у мањем обиму.

Тврђава је рушена у дугом временском периоду. Према истраживању др Млађана Цуњака Смедеревска тврђава је доживела прва рушења 1439. године, затим 1454, 1456, 1459. године. Тврђава је рушена за време Аустро-турских ратова у периоду 1683. до 1699. године и 1805. године од српске војске под командом Карађорђа. Сва ова рушења су везана за ратне операције и она су „минорна и скоро неприметна“. Главна, катастрофална рушења су извеле смедеревске општинске власти, када су приликом изградње пруге Смедерево – Велика Плана, донели 1886. године одлуку да се  „простор од вароши,  па све до другог  одбрамбеног зида ескарпа поравна, ров затрпа и да се ту подигне железничка станица“. Такав вандалски чин је урађен и са стране језавског бедема. Тада је порушена и кула да којој је био натпис из 1867. године, када је кнез Михајло преузео кључеве Тврђаве од Турака. Вероватно да не постоји општинска или градска власт, која би се тако неодговорно односила према најзначајнијим  културно-историјском споменику свог града. Био је и план да се цела тврђава сруши, а да се на њеном простору подигну магацини и др. Године 1911. чак је и почело рушење, али је то на велику срећу заустављено. Рушење Тврђаве се даље наставило 1915, 1941. и 1944.  године, од непријатеља и савезника. Елаборат о конзерваторско-рестаураторским радовима, под руководством др Јована Нешковића, урађен је 1956. године и био је основ свих даљих активности.  Најзначајније радове, од капиталног значаја,  на рестаурацији Тврђаве финансирала је хидроелектрана “Ђердап“ ради  заштите Тврђаве од високих вода Дунава, као и од подземних вода приобаља града, шездесетих и осамдесетих                                                                                                                                                                                                                               година прошлог века. Тада је  делимично рестаурирано дунавско зидно платно и мали дунавски зид са шеталиштем. Мали град је обновљен у периоду од 1981 до 1985. Данас не можемо ни да помислимо на шта би личила Тврђава, а посебно Мали град да није 60-тих година прошлог века почела изградња хидро-енергетског и пловидбеног система „Ђердап“. Значајни радови су урађени   на рестаурацији Језавског бедема, са прекидима (због недостатка средстава) од 1986. до 2017. Сада је  готово завршен средствима Републике и града, сем стазе за стражаре на врху бедема. Један од првих грађевинских радова је била рестаурација крстасте куле са текстом и  обнова куле бр. 10 (угао језавског и варошког бедема), већим делом средствима општине  и Републике, почетком 60 – тих година прошлог века.

Међутим, када се ради о обезбеђењу средстава за рестаурацију зидина и кула и неком планском  приступу у решавању овог проблема, а реч је о дугом временском периоду, тадашње општинске, данас градске власти, нису показале довољно интересовања, већ су константно очекивали да ће неко други да обезбеди средства. Тешко је замисливо  да до сада нису могле за ових скоро 80 година обезбеде континуирано средства да се на рестаурацији далеко више уради.  Зашто се у она боља времена 60-тих, 70-тих и  80-тих година, индустрија града није ангажовала да помогне обнови зидина и кула Тврђаве. Зар грађевинско предузеће „Југово“ није могло да обнови неколико кула, а добијало је најповољније локације у граду. Зашто МКС,  није барем једну кулу обновио , а могао је када је директор био  Матковић, да направи стадион вредан две милијарди или и  друга бројна предузећа, која су успешно радила? Зашто трговинска организација „Дунав“ није учествовала у обнови града , када је добила локацију за робну кућу на тргу Бориса Кидрича (угао Карађорђеве, Ђушине и Кнез Михајлове) и трајно упропастила  трг и Ђушину улицу? Зашто се није енергичније интервенисало код републичких и савезних органа за доделу средстава, али је зато требало и Општина да обезбеди учешће, а она очигледно није била заинтересована. Приликом боравка Маршала Тита 1959. године организована је посета Тврђави, па га је требало замолити за помоћ,  да се обезбеде нека средства за обнову Тврђаве. То су била и времена када су кредити, по повољним условима могли да се добију.  Нажалост, мало, мало је  урађено…

Сmедеревска тврђава је кандидат за листу културне баштине при oрганизацији УНЕСКО. Ако се настави оваквим темпом, тешко је и замислити када се може очекивати завршетак  рестаурације Тврђаве. Градска управа  треба да заузме јасан став како даље наставити са обновом. Мора се обезбедити континуитет свакогодишњег прилива новчаних средстава из буџета, с тим да позиција буџета за Тврђаву буде приоритетна. То није лако, јер постоје друге, бројне потребе, али је неприхватљиво да се у Тврђаву улази кроз тоталну рушевину. Увек ће бити потребније и хитније ствари, које треба финансирати из буџета у односу на рестаурацију Тврђаве и то може тако ићи у недоглед.

У новије време, сваке године Заводу за заштиту споменика културе од 2012. године, системски додељивала по два милиона. Ово су минимална средства, али указују на  прави и реални правац како треба, на локалном нивоу, дугорочно приступити обезбеђивању средстава (али далко већих) за рестаурацију. У дневној штампи је било да је санација језавског платна у дужини од 15 метара коштала је 7,5 милиона. Од тога Министарство културе је дала 6,8, а град 1,7 милиона. Какав би био однос да је град обезбедио на пр. 15 милиона. Колико би дало Министарство? Сигурно знатно више. Санација криве куле се врши највећим делом републичким средствима. Ако варошки бедем (зид, платно), који сада изгледа ужасно,  има приоритет у односу на измештање станице и колосека, као и на неке друге инфраструктурне објекте, онда му и у буџетској расподели треба дати приоритет,  и издвојити годишњим буџетским планом, знатно више средстава.   Тада би се добило више средстава од Републике, а можда и из фондова Европске уније. Процена завода за заштиту споменика културе из Смедерева је да би варошки бедем коштао пет милиона евра. Новчана средства се могу обезбедити донаторским активностима,  учешћем предузећа, установа и других привредних субјеката, кредитима итд, па би се временски рок завршетка варошког бедема, скратио и интензивирао.   Чудно је како је   председник Општине 2007. године дао налог „Ђердапу“ да направи бетонски зид испред Тврђаве, ради  заштите Смедерева од високих вода Дунава. Овај бетонски мали мастодонт,  дугачак око 80 метара, саграђен  и  изолован од  система одбране и вероватно никада неће служити тој намени, налази се у непосредној   близини трасе, некада,  малог турског зида  са зупцима, који је повезивао све три турске куле.  Уместо малог мастодонта, са тим средствима требало је почети рестаурирање   турског зидића, који би истовремено штитио град од високих вода  Дунава.

Илија Греговић, дипл. инж. грађевинарства, почетком 70-тих година прошлог века имао је грађевинску фирму и хтео је супругом арх. Миленом Зидарић да почне са рестаурацијом „барјак куле“, али то је пропало, јер нису наишли на разумевање градских власти (требало је урадити пројекат рестаурације и низ других предрадњи)

Буџет града Смедерева  годишње износи око  4,5 милијарди  динара. Поставља се  логично питање, да ли је стварно буџет толико  преоптерећен, да се константно у току више година не могу обезбедити знатно већа средства, него што се сада чини. Када би се сваком кориснику буџета средства умањила за 0.75%, то би годишње били 33,75 милиона и са тим средствима, за период од 10 година много би се урадило. Рестаурација Тврђаве је ишла врло споро. Обнова језавског бедема (без Малог града) са три куле,  започела је 1986. године, а радовима је у почетку руководила Даница Николић, архитекта Завода за заштиту споменика културе из Смедерева. Радови су  трајали све до 2017. године, дакле   32 године са бројним прекидима. Лако је закључити да би обнова  варошког и дунавског бедема  у дужини од преко 1000 метара са 16 кула  (од којих је две требало сазидати од темеља) трајала знатно преко 100 година.  Не разумем, зашто Град не узме кредит о 100 милиона и потпуно обнови улазни део у Тврђаву. Сада се прича о ИПА фондовима Европске уније дакле о бесплатним средствима, без намере да и град обезбеди нека значајнија средства.

Заврешетак рестаурације варошког зида или барем улазне капије са две куле,  уважавајући постојеће инфра-структурне, комуналне и друге градске проблеме,  у великој мери зависи од Градске управе  (обезбеђење средстава, што је до сада било симболично).  До сада је Завода за заштиту споменика културе не само, припремао пројектну документацију, вршио надзор и др, већ и обезбеђивао финансијска средстава али то није довољно. Озбиљнији радовии на обнови Тврђаве зависе, пре свега од градских власти, али и од осталих градских фактора и сваког грађанина, колико смо спремни да се мало уздржимо, да више не улазимо у Тврђаву кроз непријатне  осамдесетогодишње рушевине.  Можда би требало консултовати и грађане Смедерева  преко Месних заједница и сл. шта мисле о идеји да се за један временски период приоритетно издвајају договорена средства за рестаурацију Тврђаве. Наравно да је лако све ово  написати, али је далеко теже ово, макар и делимично реализовати, али ипак, на срећу, у највећој  мери ово све зависи од нас самих. Путем  бројних савремених  средстава  информисања и лобирања, требало би анимирати ширу јавност о нужности да се Смедеревска тврђава  обнови и у правом светлу презентира јавности и  посетиоцима, с обзиром на њен престони карактер и велику улогу у историје Србије и Смедерева.

Не верујем да ће европски тур оператери довести крузере и високи туризам у Смедерево (поред новог пристана у Земуну, Београда, обновљене голубачке Тврђаве,  Ђердапа), преко развалина зидова и кула приликом уласка у Тврђаву, који мирују и тихују већ  скоро 80 година; све остало је празна прича, без обзира колико је  до сада урађено, углавном туђим парама. Градска управа мора да  да приоритет обнови Тврђаве и да обезбеди потребна средства да у 2020. години почну радови на рестаурацији улазног дела са две куле и зидног платна дугачког 80 метара према граду.

Апсолутно сам убеђен, да је Драган Марковић – Палма водио Смедерево у три узастопна мандата, да би  рестаурација (обнова) Тврђаве била успешно завршена и тако постала, стварно, основа развоја туризма нашег града.

 

Чедомир В. Домазет,

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *