После бајки, стижу песме, приче и роман!

АЛЕКСАНДРА ЉУБИСАВЉЕВИЋ НАЈАВЉУЈЕ:

Збирка стихова „Песма је створила свет“, недавно је штампана као трећенаграђена на конкурсу Дома културе у Ивањици, а промоција у Смедереву биће 26. септембра. Ово и још низ других новости, били су повод за разговор са Александром Љубисављевић, професором српског језика и књижевности и писцем који успешно „плови“ разним жанровима… 

Од првог разговора, који је читаоцима представио „Царство вилинског срца“, књигу бајки, иначе прву коју сте објавили, прошло је свега годину дана, али се за то време десило много тога… Има нових награда, књига, одакле почети?

Да, заиста, толико се тога издешавало! Било је промоција у Београду, Сремској Митровици, Новом Саду, затим су били „Мајски сусрети“ са огранцима Савеза књижевника у отаџбини и расејању, чији сам ја председник у Смедереву, била је позоришна представа у нашој школи, изведена на такмичењу ученика ветеринарске струке чему сте такође писали… Можда најважније јесте да сам недавно добила трећу награду за најлепшу љубавну песму на традиционалном конкурсу који организује ивањички Дом културе. Делимично ми је помогла и школа у којој радим, ТТПШ „Деспот Ђурађ“ на томе сам јако захвална, у јулу је изашла књига „Песма је створила свет“, промоција ће бити 26. септембра у 19 сати у нашој библиотеци, модератор ће бити Драгана Лазић. Нас две смо имале неколико пријатних сусрета и верујем да ће то бити пријатно вече. И уопште посматрано, заиста имам срећу да на овом путу стално срећем праве људе у правом тренутку…

Александра, откуд после књиге за малу, мало већу и велику децу, какве су поменуте бајке, сада, љубавна поезија?

Случајно. Ја иначе пишем поезију, додуше ређе љубавну, углавном су то мисаоне, духовне песме. Догодило се тако да сам ја учествовала на њиховом прошлогодишњем конкурсу када ми је Урош Ћурчић, уредник те едиције, а они иначе имају такав обичај, послао мејл са информацијом да је у току овогодишњи конкурс. Ја нисам планирала да учествујем, па сам послала у последњем тренутку, песму, а исто то ми се десило и са бајкама, које су касније награђене. Дакле, ја сам на брзину пронашла неке песме из студентских дана, био је „Белутак број два“, који се надовезао на „Белутак“ Васка Попе, песника кога обожавам. Написала сам своју верзију и ето баш та песма је привукла пажњу и донела ми трећу награду. Некад се зачудим, због бајки ме је јавност упознала као писца за децу, а ја, у ствари, много више пишем за одрасле, поезију, прозу, драмске текстове, афоризме. Али, кренуло је са бајкама, по томе ме препознају. Надам се да ћу ускоро објавити збирку прича, као и роман на коме радим, никако да стигнем да га довршим, били су напорни претходни месеци, много сам се посветила сређивању збирке песама.

Од како је света и века и певања, пева се о љубави. Колико је данас тешко писати песме о теми о  којој је све, наизглед бар, већ безброј пута узречено?

Ја мислим да је то најтеже. И то је посебно тешко када је у питању љубавна песма која се односи на однос између мушкарца и жене. Јер, ту је све написано већ врло близу, плашимо се да не упаднемо у патетику, слаткоречивост, оно што је већ излизано, сто пута изречено до сада. Ја на неки начин не зазирем, али опрезно прилазим томе, трудим се да пронађем свеж израз и да се емоција опише на неки нов, до сада неоткривен начин. Саму себе некад изненадим када успем да ишчепкркам неку реч. Избегавам риму. Више користим слободан стих јер ми се чини да нас риме, условљавајући нас, заправо воде ка том понаваљању. Чини ми се и да међу песницима има покушаја да се копирају наши стари песници и та њихова емоција, то је велика замка, наравно они су свима послужили као узор, али верујем да треба ићи даље и наћи неки свој израз. И тако, идем улицом, падне ми на памет нека реч, одмах морам да је запишем… Мора да буде песнк буде нарочто пажљив када пише о љубави или родољубљу, мислим да тек тога имамо све мање. Губи се некако та емоција, види се, види се и по ученицима, не доживљавају они то, они су зачуђени. Љубавна поезија може још увек код њих може да прође, фино реагују и девојчице, али и дечаци. Са родољубљем је већ мало теже.  

За годину дана, Ваш читав свет се променио. Ви дуго пишете, али то до скоро, никада није напуштало зидове вашег окружења. Сада је сасвим другачија прича. Какав је то осећај када се из потпуне повучености, одједном нађете свету у коме се о Вама пише, извештава, цитирају се образложења награда, оцене жирија…?

Да, ја читавог живота пишем, али је све то кренуло одједном, ваљда је дошао тренутак у ком је све то сазрело, да поделим своје речи и мисли са другима и то сам и урадила. Трудим се да задржим свој мали свет. Све то прија, награде дају ветар у леђа усмеравају нас на даље, дају вољу. Нема ту новчане сатисфакције, али желим да речи поделим са другима, да имам своје читаоце, срећна сам што то што носим у себи могу да поделим са другима. Мислим да је то заправо највећи успех, допрети до других, оставити трага. Не треба човек да дозволи себи да узлети.

Из набрајања онога што је у плану закључује се да „имате проблем“. Наиме, обећали сте најзахтевнијој публици наставак „Царства вилинског срца“, а како ствари стоје нећете скоро бити у прилици да то обећање испуните?

Ја већ имам идеје за неколико прича. Рад са децом је инспиративан, али захтевно је и много времена одузима. Радила сам око песама, припремила сам приче, то је већ урађено, евентуално је остало да се још мало дотера. Ја сам уживала пишући бајке и дружећи се са децом, а та књига ми је дала шансу да обиђем све наше школе. У школи „Димитрије Давидовић“ сам била у свим одељењима трећег разреда у јуну, зато што су бајке ушле у програм „Читалачке значке“ за четврти разред. Иако то није био обичај у осталим школама, тамо сам се дружила са свим трећацима, библиотекарка Марија Младеновић је то тако организовала. И њој дугујем захвалност, заиста ми је пријало све то, провела сам диван дан тамо. Имам, дакле, много идеја и за други део бајки, али тренутно све стоји, не може се све одједанпут.

Ето, и то је занимљива ствар. Наћи се на списку за Читалачку значку после прве књиге, а знамо ко се све обично још налази ту, све најпознатија имена књижевности за децу – није мала ствар.

Није, а ја једва чекам да видим шта су у своје читалачке дневнике писали школарци о тој књизи, какви су им утисци… Све то што се догодило стварно је велика ствар и велики разлог за задовољство, бајке су дошле као награда, песме такође, а ево ових дана, добила сам награду за сатиричну причу на „Нушићијади“ у Ивањици, моја прича „Марвелова 2019. година“ је била трећа, заиста сам задовољна. Иначе волим да пишем сатиричне приче. Јако ми се допада та цела манифестација. Прошле године је моја прича „Форензика“ ушла у ужи избор, и у жирију је био Петар Арбутина, а ове године, посебно сам почаствована наградом јер је Тамара Крстић била селектор, она је уредник емисије „Код два бела голуба“ и члан жирија за НИН – ову награду.  Заиста, кад све сумирам, имам много разлога за задовољство. 

Даљи планови СКОР-а у Смедереву?

Ми смо одлучили да будемо мало активнији и успевамо у томе. Верујем да ћемо до почетка фестивала ступити и у контакт са организаорима Смедеревске песничке јесени, надам се сарадњи. Савез књижевника у отаџбини и расејању ускоро издаје годишњи зборник „Сазвежђа“ са радовима наших чланова, има ту разних жанрова и аутора из Смедерева. У септембру би требало да буде промоција у Новом Саду. Такође, моја је идеја да се у априлу, за дан СКОР-а, направи књижевни матине, песнички маратон такмичарског карактера, да позовемо песнике из нашег града, региона и шире, одаберемо три награђена рада и наравно, да се дружимо – каже Александра Љубисављевић.

Реч, пре свега

На питање каква то поезија очекује читаове књиге „Песма је створила свет“, ауторка објашњава:

Љубавна, мисаона, духовна, поезија, подељена у циклусе. У уводној песми, „Легенда о стварању света“ доносим своју идеју о томе, јер кад кажем песма, ја мислим реч, верујем да она има највећу моћ. Одана сам речима, наш свет се гради помоћу речи, она може да буде лек и смртоносно оружје. Збирка поручује да је песма створила четири елемента природе и да је она пети, она која носи Божију љубав. Задовљна сам веома. Мислим да ћу успети публици да пренесем поруку због чега је све значајна песма.

Песма је створила свет

(Легенда о стварању света)

Првог дана је обликовала
Небо
Да би на њему птицом била
По њему се крилила
И би небо распевано
У оку свемира

Другог дана
Земљу
Да би по њој ход ходила
Укруг по бескрају, без престанка
И би земља
Прстен у свемиру

Трећег дана
Воду
Да би у њој шкољком се родила
Заједно са њом текла, тајне шапутала
И би вода
Кап бисера

Четвртог дана сатворила
Човека и жену
Тебе и мене
Да би о нама певала
И бисмо ми
У љубави песмом спојени

Петог дана
Лице детета са песмом у очима
Чедо нежне мелодије
И би новорођенче
Из утробе наше среће

Шестог дана
Дом
И на небу, и на земљи, и у води, свуда
И би дом наш
Ватром огрејан
Испуњен песмом творитељицом

Седмог дана се песма није одмарала
Светом се разлила
Окупала све четири стране
И у небо винула
И би песма над песмама

И догоди се то да је песма
Створила свет
У далекој далекој прошлости

Свет твој и мој

Тако бар каже легенда
О стварању света

Белутак број два

Додирнуо ме прстима

Од Попиног белутка

Нежно и нестварно

Топлим дахом свевремена

Додир његове руке

Злепио се за моје тело

Остао је ожиљак

У облику дланова

 

И нека ми неко

После каже

Како је камен хладан

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *