Књига из времена кад су људи људи били

НОВА КЊИГА „ГРЕШНОГ ПРАВЕДНИКА МИЛОЈА“ СТЕВАНОВИЋА:

Милоје Стевановић који своје рукописе потписује као Грешни Милоје недавно је објавио нову књигу прича „Спомени, дужи од живота“. Дело отвара и затвара смедеревски књижевник и новинар, Милосав Славко Пешић који аутора пак назва грешним праведником…

Док поговор потписује професор доктор Драгољуб Петровић српски лингвиста, србиста, слависта и аутор неколико десетина истраживачких публикација, у пролог је, Милосав Славко Пешић уградио читаву своју причу о мајци своје мајке, о којој би се много тога могло посебно казати, а овде је, уз Милојеве редове „легла“ јер осим сећања на сегменте неких прохујалих времена носи сличну поруку као и „Спомени, дужи од живота“ да чак и онда када мислимо да од једноумља не може горе, склизнемо у – безумље. Оно што најновију књигу Милоја Стевановића чини значајном, осим изузетног приповедачког дара, пре свега је језик, стари, прави народни, забележен и тиме трајно сачуван јер ускоро ће на други свет и последњи који тим језиком зборе. Слова је мало, али много речи нам је Вук ускратио и изобиља свакојаког, што је видно из списа које исписа трудољубиви Милоје који је бисер међ Србљем свеколиким на безмерном труду да ископа речи давнашње, чисте, неистрошене без којих можемо замукнути навек зарад жеље да се буде отмен, модеран: говором, сред Србије, поглавито накарадним, исквареним енглеским понајпре. Српски језик којим аутор пише милује, мази, исијава. Свеж језик баш због архаичности мами, изазива. Лично га доживљавам као веома ретку посластицу. Нема разлога да такав осећај мимоиђе читаоца. Милоје своје књиге озбиљно, критички и аналитички пише с историјском или бар људском мером стварности и језиком предака. Исписао је документаристичку, сочним језиком предака стотинак исповести које су истините, реалистичне и спадају у ванвременску прозу – каже Милосав Славко Пешић у прологу.
Шест здравица које ће вас сасвим ораслопожити, умешане су, како и живот налаже, на смену – чаша жучи иште чашу меда, па се између стихова весеља, провлаче низови тешких животних, али опет, увек охрабрујућих прича чији јунаци, ма колико тешко бреме добили, терет ипак изнесу на плећима, јер како и сами верују, Бог ти не даје више од онога што не можеш да поднесеш. А ако ти нешто и одузме, право је, јер Бог даје – Бог узима. Милојеви јунаци су простодушни људи из народа, нису вични универитетским, већ животним наукама. Не води их теорија, већ здрав разум који се руководи непогрешивом логиком и ништа мање избрушеним осећајем за морал. С тим вредностима, људи су се некада рађали и умирали. Иако су Милојеви ликови завичајем у срцу Србије ходили не тако давно, чини се да време које у његових четрдесетак прича живи, било неко прадавно… А то је само време од пре неколико деценија, када су још људи још увек били – људи. Свакавих ту догодовштина, судбина, терета и нарави има. Ко не зна шта је прочевље и зашто је оно најдрагоценије, сазнаће. И како иде кад се нешто ради вришко, шта је гобеља, а шта ждрака или ђубруша, какво је оно што је изанђало и како се осећа онај коме је зорт, у каквој су вези меит и мјешаја, а какв је музувиран, напакарет или човек ништак. Чућете како фијуче коса док падају откоси, замахује срп којим треба пререзати пупчану врпцу новорођенога који је „шака јада“, али од њега ипак „испадне човек“, и здравице и нарикања, неуморни камен млина, тихи јад девојке удате на превару и оца који грми од бола и беса. Чућете живот који се изнова рађа и побеђује, а од тога ништа важнијег нема.