Огледају се поносне куле у Дунаву још увек

НЕНАДОКНАДИВИ СУ ГУБИЦИ ДЕЛА СМЕДЕРЕВСКЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ, АЛИ…

„Страдање културно историјског наслеђа Смедерева у Великом рату“ – тема је прошлонедељног предавања у смедеревском Музеју.

Предавање је одржала мр Снежана Цветковић, а предлог да се не ову тему говори потекао је од смедеревског Удружења потомака ратника од 1912. до 1918. Такође, председник Васо Бојичић је био иницијатор предавања којим је, пре две године, у Музеју обележен век од страдања и окупације Смедерева.
Та установа културе је 2014. организовала изложбу посвећену Великом рату, аутора Мирослава Лазића и Марка Стефановића. Том приликом је најављено да ће локални историчари наставити да истражују, а каталог који је тада штампан, следеће године прерашће у капиталну монографију на којој ради Мирослав Лазић, виши кустос и историчар. Уједно, он је из дигитализованих публикација национаних библиотека и архива у Чешкој, Немачкој и Аустрији, пронашао и низ фотографија потпуно непознатих нашој јавности, а један део је приказан и током овог предавања. Последице разарања се не би могле дочарати без увида у то какво је Смедерево било непосредно пред почетак рата. Према фотографијама из тог периода, стиче се утисак да је то историјски град на Дунаву, поносан на највећу равничарску тврђаву, Храм Светог Ђорђа, зграду Окружног начелства која је за ондашње прилике у Србији била репрезентативно здање. Било је око 7400 становника, у том, пре свега пољопривредном граду са изузетно развијеном трговином и виноградарством.
Вест о убиству Франца Фердинада, Смедеревци су сазнали на кеју, у праку поред Дунава, омиљеном месту у граду, о чему сведочи Милан Јовановић Стојимировић, који је то место описао као мало али отмено шеталиште на коме је влада строги бонтон. „На то, пуно шеталиште, као гром из ведра неба пала је вест да је неки Србин у Сарајеву убио аустријског престолонаследника Фрању Фердинанда. Брзо се пренела од уста до уста. Данас, уоште не могу да се сетим ни како је стигла, ни ко ју је донео међу ту светину, али је морала бити званична јер је одмах било наређено да се обустави свака песма, музика и сви скупови, а вечерње забаве и игранке су биле отказане и на свим странама су се видели ужурбани људи замишљених лица“ – пише Стојимировић. Такође, он је написао причу „Митровданска битка код Смедерева“ и друге приче објављене 1954. У време почетка Великог рата био је младић стар 16. година и његове белешке се сматрају веома веородстројним – казала је мр Снежана Цветковић.
Оно по чему је град тада, као и данас био најпрепознатљивији – тврђава, са 25 кула на десет хектара, до Првог светског рата је била у солидном стању. По паду Смедерева 1459. Турци су порушили Благовештењску цркву која се налазила унутар бедема и од материјала направили угаоне куле, барјактаре, али је остатак био у веома добром стању уочи рата. Која су то била најтежа страдања Смедерева у Првом светском рату? На почетку је то био Митровданмски бој 1914, а затим и 1915, 7. и 8. октобар када је немачка артиљерија готово 70 сати непрекидно бомбардовала Смедерево. Сва оштећењеа су углавном настала тада. Смедерево је окупирано 11. октобра 1915. Једна од фотографија која приказује страдање тврђаве, показује нам да је степениште у потпуности срушено, а бедеми велике палате су током напада продрмани из темеља и данас имају специфични нагиб. То је последица бомбародвања из Првог светског рата. Једна од ретких фотографија сведочи о кратеру на воденој кули која се налази на ушћу Језаве у Дунав. Њу су Турци градили, а на њој је доста украса са Благовештењеске цркве, розета, аркадних фризова који се данас могу ту видети. Посебан феномен у градњи смедеревске тврђаве било је коришћење античких и римских споменика. У Смедереву није било довољно каменолома, па су у темеље узидани споменици са античких локалитета Монс Ауреуса и Винцеје. Потреба за каменом је била огромна, тако да се ишло до оближњег Маргума и Виминацијума који је био главни град римске провинције Горње Мезије. У 15. веку је био солидно очуван и био је мајдан градитељског материјала за смедеревску тврђаву. Пренос је био врло мукотрпан посао, па је та клетва на проклетој Јерини делимично и због тога. Пошто је тврђава престоница средњевековне Србије, то је, осим за војне намене то требало да служи и као простор који ће људима који долазе у град, дати посебан естетески доживљај, а то је постгнуто тиме што су антички споменици уграђивани у бедеме тако да се виде и да остављају утисак на посетиоце – објашњава мр Цветковић.

Међу тим призорима, свакако је била и скулптура грчке богиње Весте, односно римске Хестије, висока два метра, за коју је била направљена и посебна ниша, и то на првој кули на улазу у двор деспота Ђурђа. Веста је била симбол огњишта и породичног живота, а осим ње, било је и скулптура са мотивима римских надгробних споменика са људским представама. Међутим, скулптуре су биле мета аустроугарских и немачких окупатора. Плански су важђене из бедема, складиштене и однете из Смедерева. Траг о томе где су завршиле не постоји. Кула на којој је била та ниша и Веста, названа је Јернинином јер је средњевековни човек, у римској богињи препознао деспотицу Јерину. Тако се зове и дан данас, иако више нема ни скулпуре ни нише. Наиме, догодио се један пропуст у послератној конзервацији када је та ниша грешком зазидана. У дневничким белешкама, помиње се да се назире ниша, види део одоре богиње, међутим, ми, видиљивих трагова више немамо. Била је, 1900. године, у смедеревској тврђави једна чувена екипа археолога која је у „Старинару“ објавила рад баш о античким споменицима уграђеним у тврђаву. Након рата, те скулптуре су те извађене скулптуре постале трајни губитак наше баштине и ненадокнадива штета. Писаних трагова о овом чину је врло мало. Тврђава је коришћена за потребе окупатора за борбе планиране на југу и Солунском фронту. Било је много муниције, Велики град је био испресецан шинама којима се превозио материјал од Дубровачке капије, која се налазила на улазу у град, а која је порушена у Првом светском рату. Трајно је изгубљен натпис из времена када је последњи турски диздар напустио град и предао кључеве 1867. Кнезу Михајлу – напомиње Снежана Цветковић.
Градња Саборног храма Светог Герогија, почела је 1850. Завршен је четири године касније, за шта је било потребно много труда имајући на уму незгодан, мочварни терен крај Петријевског потока. Општина је, у свеопштем налету романтизма који је обнављао сјај средњевековне Србије, поставила изричит захтев да црква мора да подсећа на Манасију. Смедеревски храм тако јесте рађен по узору на Манасију, али има своје особености, и данас је то једна од најлепших српских цркава из 19. века. Оштећења на храму су настала 1915, у октобру. Оштећен је звоник, мање кубе је порушено, оштећени су сводови, унутрашњост цркве… То се види и на једној од разгледница коју су окупатори штампали. И то је један од феномена, да су се поносили разарањима које су починили. Неповратно је изгубљен дрвени иконостас са иконама Замфира Димитријевића. Служба се више није могла обављати ту, већ у храму Успења Пресвете Богородице. Постоји једна књига, „Српска црква у Великом рату“ Радмиле Радић и Момчила Исића, који су објавили податке из Архива Југославије где се каже да је извештавајући о штети на овој цркви за време рата и окупације, свештеник из Смедерева забележио: „Непријатељ, када је ушао у варош дотерао је кола и аутомобиле пред цркву. Товарио и односио. Тако је разграбио сву имовину црквену која се брижљиво спремала и прибирала од много година“. Процењујући да је однети инвентар цркве у Смедереву износио 500 000 динара без трошкова око поравке црквених зграда, овај светеник је истакао да је непријатељ однео осам црквених звона у тежини 4000 килограма, да је упропастио сат у вредности од 4000 динара и цео иконостас, наводећи и сав остали богослужбени инвентар, практично све што је унутра било, свештеничке одоре, крстове, путире… По завршетку рата, основан је Фонд Светог великомученика Георгија, на чијем челу је било Коло српских сестара Смедерева, које су организовале обнову и о томе постоји један скроман натпис, одакле сазнајемо да је свечано освећење обављено на Ђурђевдан 1923. Бон на име ратне штете је такође наплаћен и од тог новца је црква осликана 1935. Тада је урађен и мермерни иконостас.
И Гмназија је имала оштећења. Уништена је школска библиотека и вредан архивски материјал који би нам данас много говорио о раду школе. Читав центар Смедерева био је, тог октобра у рушевинама. Нестао је још један знак препознавања ове вароши. Чувени хотел „Лав“, био је грађен 1870. Подигао га је имућни трговац, Раша Здравковић у класицистичком стилу. Биле су постављене скулптуре лавова на улазу у хотел, који се налазио наспрам пристаништа и чувеног парка, а на углу деспота Ђурђа и Немањине. У хотелу су одседали најугледнији гости, од краља Милана до Краљице Драге и Александра Обреновића. Ту се окупљао уметнички свет, Ђура Јакшић, сликар Влахо Буковац, вајар Петар Убавкић. Ту су трговци одседали, склапали важне послове. Хотел је имао билијар и клавир, ту су се одржавале игранке. Све у свему, било је то стециште културног и отменог пословног света тог времена. Након гранатирања, оштећења су била таква да је морао бити порушен из темеља. Још један ненадокнадив губитак. Вила династије Обреновић у краљевом винограду је такође претрпела оштећења. Становништво је било преполовљено. У граду је остало заробљено много муниције. У више наврата се апеловао да се измести јер представља велику опасност. Међутим остала је, чекајући нову коб и још један силан ударац у вековима дугом постојању тврђаве…

Leave a Reply

Your email address will not be published.