Витештво у средњевековној Србији – ништа мање вредно него у остатку Европе

1 min read

МАРКО АЛЕКСИЋ ОБЈАШЊAВА:

Везе између европских витеза и наших владара, чињеница да су српски краљеви имали легитимитет да витезима прогласе угледне стране племиће, само су неки од најинтересантнијих сегмената предавања Марка Алексића о витештву и средњевековној епохи, које дефинитивно сведочи о томе да смо слику удела сопствене нације у стварању неких од најважнијих европских тековина, у најмању руку веома потценили.

Занимљива трибина која је посвећена витештву одржана је у оквиру научно образовног програма Центра за културу чији је уредник, објашњавајући зашто баш ова тема, напоменуо да без обзира на то у ком смо контексту дошли до првих сазнања о витештву, остаје чињеница да је идеја витештва кроз векове интригантна, да плени човекову свест, провоцира и данас: Циљ је да се упознамо са детаљима и аспектима једне целовитије слике која нас информише о различитим аспектима феномена витештва, било да се ради о војничком, ратничком контексту, улози у средњевековном друштву или о етичкој компоненти која је јако важна за разумевање читаве идеје витештва. Говорећи о наоружању у српским земљама покушаћемо да превазиђемо стереотипе и мистификације и укажемо на то да је средњи век, када се ради о српској клултури, много другачији од онога што имамо на уму кроз поједностављене слике о „мрачном средњем веку“, јер се ради о моментима у којима је српска култура доживљавала процват – напоменуо је у уводу Марко Цветковић.
Марко Алексић је раније већ био његов гост, када је говорио о средњевековном мачу, а у међувремену је објавио књиге о Марку Краљевићу и „Српски витешки код“, први, озбиљнији покушај да се на ову тему направи научно утемељена прича.
Витештво је историјски, пре свега феномен средњег века, али је и много више од тога, то је обележје онога што се данас сматра еврпском културом која је постала глобална па је и сам појам витештва много шири. Подразумева врхунске вредности и има врхунски ауторитет у савременом друштву, казао је Алексић. Витештво је настало почетком 11. века на простору јужне Француске, у Прованси и Аквитанији, развијало се кроз идеју ратништва коју је усвојио слој племства које је имало моралну обавезу према цркви и мисији заштите нејаких. Кроз концепт „Христовог војника“, формиран је морални темељ витештва у идеолошко – моралном смислу, мада је порекло политичко. Створена је идеја ратника са моралним идентитетом. То је кључно за витеза. Према дефиницији, витез је коњаник у оклопу, што је било језгро средњевековне војске и елитног ратника и у друштвеном смислу, он припада најнижем војничком племству. И у средњевековној србији постоји исти такав слој, најпре су то били војници, а после властелинчићи који су служили владару за одбрану државе. Порекло ратника са моралним интегритетом заправо није у западној цивилизацији, већ је то идеја преузета са истока, кроз идеју светог ратника. Међу занимљивим, а мање познатим подацима јесте да је на овим просторима пронађено нешто што би указивало на поштовање концепта светог ратника много пре него што је витештво настало у Прованси, како смо споменули у 11. веку. Наиме, код нас је Свети Ђорђе очигледно био поштован на тај начин што се потврђује арехолоким налазом из околине Бара, печат је из друге половине 10 века и на њему Св. Ђорђе. Године 1096. су Крташи кренули из читаве Европе, они из јужне Француске су дошли у Србију и како говоре извори, били су на двору српског краља Константина Бодина. То нам говори о блиским односима између наше средине и првих витезова. Најстарије сведочанство о визетовима у овом делу Европе је такође из српске средине. У питању је податак из манастира из околине Сплита, из око 1080. када је један поглавар српског племена дошао у посету и каже да су у његовој пратњи били витези. Први познати витез у Србији, није био Србин, већ Италијан Франческо де Саломоне. У кадесрали у Тревизу, нађен је садржај натписа који је својевремено био на његовом гробу, а у коме се наводи да је прогрлашен за витеза 1304. од стране рашког краља, односно Стефана Милутина. Замислите, Франческо, припадник у том тренутку једне од водећих породица у Северној Италији, као најважнији догађај свог живота који ће ствити на споменик, ставља тај податак што говори о легитимности тог чина. То је оно што је јако важно, да је српски владар имао легитимитет да чланове водећих европских породица произведе у витешки чин. Витез може бити проглашен само од стране некога ко је такође витез, што значи да је и Милутин био витез, а вероватно је и друге своје племиће, домаће такође, проглашавао за витезе – истиче Алексић.
Епоха цара Душана, најбоље осликана на делима Паје Јовановића сведочи о развоју витештва које је тада чинила чувена гарда од 300 тешких оклопника, међу њима Војвода Прељуб, витез Палман, Ћесар Војхна, Деспот Оливер… Оно где српско витештво прекида традицију са европском јесте услед одлуке Кнеза Лазара који је пред Косовску битку, позивајући све да пођу у борбу, заправо поништио тај концепт по коме се борити за добробит земље и носити оружје, може само она одабрани, који представља скуп духовних и инетелктуаних вредности, елитног знања које је није било доступно свима. Од 14. века витештво постаје световно, следи пад ентузијазма и њиховог угледа, а витези постају политичко средство владара. Али и поред тога, када ми, данас о томе говоримо, готово увек на уму имамо најсветлије доба витештва и та слика се одржала вековима након што је идеал нестао, а витештво важи за једно од највећих прегнућа и достигнућа човека који је испред сопственог добра поставио много више циљеве.

Leave a Reply

Your email address will not be published.