МАЈА ИЛИЋ МИТРОВИЋ, ЗАПОСЛЕНА МАМА ТРОЈЕ ДЕЦЕ

Покушајте, па шта буде, нека ће се врата отворити!

То је порука коју Павлова, Мијатова и Недина мама шаље свим неодлучним родитељима који би желели проширење породице али страхују од тога хоће ли успети да одговоре бројним изазовима. Маја и њен супруг Милош иначе живе у Водњу, а о томе како изгледа њихова свакоднецица, како се усклађују обавезе, шта је највећи терет када сте запослена мама троје деце, она говори за ово издање „Наших новина“. 

Често се каже да живот не можемо планирати и да су околности те које кроје нашу будућност, па да почнемо од тога какве су околности довеле до тога да данас будете мама троје деце, да ли је то одувек био план или се једноставно тако догодило?

Супруг и ја смо заједно од 2000,у браку од 2007. године. Имали смо на почетку неких проблема, моја прва трудноћа се окончала спонтаним побачајем након чега сам ја била потпуно деморалисана, питала се да ли ћу уопште моћи да имам деце. Када сам сазнала да две године након што се родио Павле очекујемо близанце, сматрала сам да ми је на неки начин заправо враћено оно што сам изгубила први пут… Нисам особа која превише воли да планира па је све ишло својим током. Уосталом, многе битне ствари не зависе од нас. Тако се то десило, нико у мојој породици није имао близанце, а ја сам их родила у 34. верујући да сам у „касним годинама“ за тако нешто. Павле је тада имао две и по године. Ми смо њега одлично припремили за то, није био љубоморан јер смо га убедили да је он тако добар да је добио две бебе одједном.

Шта се од тог тренутка мења у животу породице, како су изгледали ти први месецу и шта је вама тада био највећи проблем?

Имали смо ту срећу да су нам помагале и свекрва и моја мама. Ја сам онда ове мале остављала њима, а Павле и ја смо грабили сваки слободан тренутак за нас. Да се не осети запостављеним. Оно што било прилично шокантно искуство, нарочито у оном прелазном периоду када се очекује исплата од Завода, моја је плата каснила око четири месеца. Сећам се да смо морали и да подигнемо неки мањи кредит да премостимо тај најгори период када имате најмање, а највише вам треба. Јер, првих годину дана је нама, месечно, само за дохрану и пелене било потребно најмање 200 евра. Имали смо родитељски додатак за друго и треће дете, 24 месеца је трајало породиљско, а оно што ме је веома пријатно изненадило је што смо те 2012. од градаза близанце добили 110 000 динара. То нам је било драгоцено, све смо морали да купимо ново, близаначка колица, још један креветац, опрему. Родитељски додатак је био две године за једно дете шест, за друго девет хиљада. Када су они са годину дана кренули у вртић имали су повластице. Односно, за прво смо плаћали пуну цену, за друго је цена била умањена 30%, а за треће 50%. Никада кодн нас као на пример у Београду вртић за треће дете није био бесплатан. И не само то. Након оних проблема са наплаћивањем вртића, протеста родитеља због висине учешћа у економској цени, плаћали смо линеарно засвако дете исто. Тако смо уместо 9 000 дошли до 12 000. Цена јесте смањена, али су укинуте повластице за вишечлане породице па је испало скупље.Сада се враћам у та времена када видим и чујем да је закон измењен, подигнут праг за исплату пуног износа плате на 18 месеци стража за мајке… Стварно сматрам да то није у реду, јер тада вам треба највише. Мислим, не може све да се планира, деси се да тај услов није могуће испунити, имате младих мајки које нису радиле толико дуго, па шта треба сад, да прекине трудноћу, да би одрадила 18 месеци и имала право на пуну надокнаду? Стварно жалосно.

Да ли је у контексту приче о повећању наталитета и услова које тражи свака савремена породица живот на селу отежевајући?

Ја нисам најподеснији саговорник, јер ја сам рођена у Водњу, много волим живот на селу.Близу смо града, а деца одрастају у некој здравој средини, они су стално напољу, њихова свакодневица је сасвим другачија од онога што раде њихови вршњаци. Они не играју видео игрице, већ на пример иду са дедом у шуму. А ми их доводимо у град за све што треба, на разне активности, часове енглеског и слично. Ми би за тај новац колико одвајамо за путне трошкове могли да изнајмимо стан, како смо скоро рачунали супруг и ја. Ја сам дошла на посао, па ћу се вратити, па ћемо поподне на енглески, па ћемо укључити и неки спорт…

Заправо може се рећи да уколико и јесте проблем живот на селу, ваша деца то не осећају јер сте се ви потрудили да буде тако?

Да, баш тако. Имамо два аута, мењамо се, иде са њима по потреби супруг или ја. Органиузујемо се некако, доведемо у град, па их сачекамо, прошетамо… знате, ми смо у Водњу прошле године имали организоване часове енглеског за децу. Ове године остали родитељи су махом били незаинтересовани. Генерално, ми смо као људи неажурни, незаинтересовани, имам утисак да смо вољни пре да само критикујемо него да конкретно нешто урадимо да нам буде боље. За све што желимо, морамо сами да се боримо, неће то нико други уместо нас. Колико знам, сада је у првом разреду у Водњу троје, крајем осадмесетих било нас је по 30–оро у одељењу. Следеће године, када Неда и Мијат крену у први разред биће их седморо. Стицајем околности наш круг пријатеља чине породице са више деце, али све и да ми имамо по петоро то је премало спрам тога што имамо много младих који не оснивају породице. 

То је динамичан живот, испуњен разним, претежно радним обавезама, колико сте пута били у ситуацији да помислите да пропуштате велики део живота своје деце?

Овај посао ми омогућава да доста путујем. Ја бих рекла да су се Павле, Мијат и Неда навикли. Значи, њихова мама иде на пут често, некада је нема и по више дана, зависи. Настојим наравно да им то надоместим кад се вратим, ја не радим викендом што је једна предност, значи потпуно сам њихова тада. Друго, они много пажње, времена и љубави добијају од бака и дека па мислим да не губе ништа. Није им ништа ускраћено са те стране. Генерално, ми овде живимо много спорије него рецимо у Београду и имамо више времена за децу. Супруг помаже, наравно, када може јер он има нешто дуже радно време и при том ради суботом.То значи да је недеља дан када смо сви на окупу.И не знам како би било да сам ја код куће, да немам посао, али сматрам да и њима треба мало одушка од нас. Јако сам задовољна, мислим да смо одрадили добар посао што тиче њиховог васпитања, скромни су, играју се као ми некада. Ја купим скупу играчку да их наградим, они се играју два дана и више је ни не погледају, док се најбоље играју тако што сами нешто праве и смишљају игре.Зар то није најлепше?

Шта је најтеже када сте мајка троје деце, да ли то усклађивање обавеза, обезбеђивање новца…?

Организација, на начин да сви буду задовољни, да имам времена за себе, за супруга, да имамо своја интересовања и будемо са децом, то је највећи изазов. Што се тиче финансија, нама увек фали нешто, то је тако нормално у животу, али смо прилично ситуирани. Васпитани су тако да не траже много, захвални су на ономе што добију. Шта би родитељима више деце нам помогло – то су свакако олакшице попут бесплатних уџбеника, или бесплатан вртић. Верујем да нам је потребан неки закон који ће женама са троје деце омогућити моћи да иду у пензију са 15 година стажа, то би све заиста значило породицама, без обзира колико имају. Да будемо растерећенији, да им можда приуштимо нешто друго, родитељ треба да детету пружи шансу да истражи своја интересовања и открије у чему је најбољи. Ево још конкретног примера проблема: Наши рођаци имају троје деце, с тим што је треће мало, не може у Вртић у Водњугде иду деца од четири године, а мајка се враћа на посао са породиљског. Нема где да упише дете у вртић у граду. Свекар и свекрва су стари, свекар уз то и тешко болестан, не могу да им помогну. Зар не би њено треће дете требало да буде приоритет за упис у вртић? А видите, та жена би чак родила и четврто да јој се обезбеди пензија. Значи има и оних које би се потпуно посветиледеци, али се такве мајке морају подржати посебно.

Шта бисте на крају ви поручили свим оним неодлучним родитељима који желе више деце али се не усуђују на то?

Ја сам у почетку брака била стално оптерећена тиме када како немамо ово или оно, немамо где да живимо, немамо решено стамбено питање. Да би ми другарица која је тада већ имала двоје деце рекла дапрво морам нешто да урадим, јер никада неће све да склопи, увек ће нешто да недостаје:„Ти прво уради тај највећи корак, а онда ће те живот натерати да нађеш начина, после гледајкако ћеш даље“, казала ми је. И тако смо и урадили. Чим се прво дете роди, плашимо се свега јер не знамо ништа, онда са другим иду размишљања какав ћемо однос сада остварити… Али све дође на своје, верујем да би тако било и да смо се одлучили за још једно дете, неможемо ми да испројектујемо свој живот до детаља, све се решава успут. Искрено,мислим да је онима који имају једно дете теже него нама са троје. Ми смо некако опуштенији, они су стално стегнути, увек стрепе, превише оптерећују своје дете. Ја заиста верујем да се они уморе исто колико и ми који имамо више, не сматрам да је њима лакше него нама. Порука је да је лакше имати више деце. Покушајте, па шта буде, нека ће се нова врата и путеви сигурно отворити.