Сасвим другачији али опет – одличан!

ЧЕТВРТИ РОМАН САШЕ ЕДИЈА ЂОРЂЕВИЋА:

Смедеревац, сада већ нашироко познат, пре неколико месеци објавио је роман „Доктор“. Тај рукопис је потпуно другачији од „Трилогије о слободи“ („Јаничар“, „Устаник“, „Четник“) али оно што се није променило јесте да овај писац успешно остаје на висини задатка, а то је можда и најтеже. И не само да је четвртим романом доказао да нема тога у чему се неће снаћи, већ је многе читаоце, „Доктором“ дефинитивно „купио“ за сва времена. О новим изазовима у стварању романа који највише личи на трилер причу из филмова, а који сажима најниже људске инстинкте и нагоне као и најузвишеније принципе, овога пута у новогодишњем интервјуу за читаоце „Наших новина“ говори Саша Еди Ђорђевић. 

Саша, пар месеци након што је „Доктор“ објављен, плануо је први тираж. Пред читаоцима је друго, као и четврто издање „Јаничара“ што само говори у прилог чињеници да добре књиге не губе на интересовању публике. Шта овога пута кажу читаоци?

Добре су, можда и много боље реакције него што сам очекивао на промену жанра. То је увек клизав терен, кад изађете из једног колосека на неки други. Допадљива прича о животу под Турцима и херојима који су се борили да будемо слободни, некако је лакша за пласман, него што је то прича о савременој Србији и криминалу, где нема тих јунака, реалних ликова, мада, у суштини сматрам да су ликови реални и у „Доктору“. Додуше, нису стварни људи, више су типски представљени као одређене класе.

Док пишеш историјске романе имаш и штит и пут који те води. Тек сада ми видимо какав још рукопис то може да нам пружи писац кога познајемо из другог угла и шта он све може када нема ограничења. Али, та „слобода“ да нема терета историјске тачности носи и одређене изазове, колико је било тешко?

Да, носи и празнину испод ногу. Кад се бавиш историјом мораш много да радиш, да истражујеш, учиш, луташ, направи се и понека грешка, опречне су информације и интерпретације, али опет имаш неку подлогу по којој ходаш, мало лево, мало десно, ту си између два зида који ти дају сигурност. Имаш причу која постоји од пре тебе и треба да водиш оно што желиш да прикажеш и поручиш. Кад радиш нешто што је „Доктор“, као потпуна имагинација, онда је проблематика сасвим другачија. Имаш сву слободу света али немаш грађу по којој ходаш. Лебдиш. И полако правиш мрежу која ће да те држи. С обзиром на моје искуство, ја сам лако правио ту мрежу јер знам о чему причам, знам какви су људи о којима причам, и како те ствари функционишу у свим тим преплетеним односима који се у роману јављају. Ја сам био задовољан замишљеним, још задовољнији учињеним и сад сам изузетно задовољан оним што добијам као награду за свој рад. Много сам мишљења чуо да је ово мој најбољи роман. Ствар је укуса, мени је сваки драг, драго ми је да држим ниво, још од „Јаничара“, преко „Устаника“ до „Четника“, чак помало и подижем лествицу. И чека ме тежак посао са „Уметником“.

Ово јесте сасвим другачији роман од трилогије, али си опет на свом терену. Као полицијски инспектор пре свега и види се да је ову књигу писао зналац. Колико је прича попут „Доктора“ фикција у нашој земљи? Ми наивно верујемо да се овакве ствари дешавају тамо негде и неком другом. Колико су детаљи из ове књиге и део стварности у Србији?

Пракса је на неким местима можда и гора него што сам је ја приказао у роману јер је он намењен широкој публици и доћи ће до разних људи који неке сцене могу да доживе веома тешко, па сам и о томе морао да водим рачуна мада сам наравно крими причу. А криминал је брутална ствар, о њему се не може писати бајковито. То је зло које је ту од како је човека. Како векови одмичу, са напретком друштва напредује и криминал, можда је некад неки корак чак и испред нас.

Роман „Доктор“ међу корицама сажима све могуће врсте емоција. То је прича о љубави, оданости, жртви, бесу, убиству, трговини људима, дрогом, утицајем, освети која чека свој тренутак деценијама… Нема тога што читалац неће доживети док буде читао, да ли је то била јасна намера од почетка или је рукопис „сам од себе“ текао?

Понекад имаш целу визију кад почнеш роман. Понекад ти фале делови мозаика које додајеш успут, али основна идеја коју сам имао је испоштована. Желео сам да прикажем различите људе, заиста различите судбине, опасности са којима многи од нас могу да се сретну. Многе ствари не изгледају тако бајно и сјајно како се понекад чине, у многим слојевима друштва има муља по којем извесни јако добро пливају. И  нисам сигуран да ћемо скоро да исперемо то блато.

Да ли си имао дилему око самог завршетка, с обзиром на професију којом се бавиш, ипак уместо законодавне, бираш поетску правду?

Да, то је по мени јако једноставна ствар. Закон је људска ствар, а правда је божанска. Свака прича око тога шта треба да победи је сувишна. Законе пишу људи покушавајући понекад да их прилагоде правди, а понекад себи или тренутним околностима у друштву или конкретно код нас, ставу неких „великих“ ка којима ми безуспешно деценијама стремимо. А правда је она која на крају сигурно закуца на врата. Пре или после. А то, нико није избегао, ма колико се другима чинило да није тако. На крају баладе, криминал се ипак не исплати.      

Шта ти је било најтеже? Да та прича буде што уверљивија, да поставиш границе…?

Ништа ми није било посебно тешко, сам себе сам водио кроз ту причу и ја сам имао утисак да гледам филм, замишљао сам те сцене које се у роману тако живописно дате, консултовао сам се са људима са којима је требало. Добио сам коментаре да се види да је књигу писао неко ко се јако добро разуме и ко се за то припремио јер би се свако други оклизнуо на неким детаљима. Писање ми је било велико задовољство, имао сам велику подршку у кући, моја девојка Јована је од почетка навијала за то и сматрала да ће ово бити најбољи роман, на крају је, на обострано задовољство урадила корице, тако да је ово била породична мануфактура.

Како реагују колеге? И колико је с друге стране опасно написати овако нешто? Можда се неко препозна, иако то није била намера…

Није опасно. Бар се ја не секирам много за опасност, радим у полицији 15 година, сваког дана ти је глава у некој опасности. Ја не знам шта људи раде, конкретно. Неко можда и може да се препозна, али мислим да такви не читају књиге. Нисам искористио ни један лик нити догађај из своје каријере нити случај на коме сам ја радио или моје колеге. Комплетна прича је стручна машта. Ја врло добро знам о чему пишем и онда ми је лако да направим причу која нема утемељење у догађајима који су стварни. Једино што је реално то су имена и презимена неколико ликова, драгих пријатеља којима сам желео да посветим те ликове и учиним да кроз тај роман живе и после нас. То сам радио и пре.

Ти си се усудио да нам браниоце закона пре свега представиш као људе, они праве грешке, или су пре свега родитељи па понекад регују онако како ми то не очекујемо јер ми полицију ипак доживљавамо као људе најисправније у моралном смислу…

Али знамо и много примера који нам говоре супротно. Али уопште чиме год да се људи баве, ништа није црно или бело. Све је мање или више сиво, односно комбинација црне или беле од 1% до 99%. Све је сиво. И сви су сиви, неко је ближи белом, неко црном, некад животне околности човека наведу да оно, за шта је некада рекао да никада не би урадио, буде управо први најбољи, чак и ако није једини избор. Људи који бране закон се баве тешким и захтевним послом, није им лако, сукобљавају се свакодневно на разним нивоима са свакаквим људима и у свему томе треба издржати и наћи неку меру. Испоштовати закон, а закон није увек близак правди и често постоје дилеме шта радити и како, а плаћени сте да закон спроводите и поштујете апсолутно. Тешка је то служба. Није лако, 100% прецизно, како параграфи налажу радити тај посао. То људи често не знају и упиру прстом у полицију док се њима нешто не деси. Онда знају да траже ствари чији су до јуче били велики противници.

Књига би могла да буде одлично едукативно штиво, јер, између осталог, описује и како од једне баналне ствари, девојка може да уништи сопствени и живот ближњих и како се лако постаје жртва. Да ли си размишљао о томе, да се посветиш друштвеном ангажману на ту тему?

Јесам и са великим задовољством сам са ћерком Саром и девојком Јованом учествовао у кампањи против насиља у породици, а опет некако највише против насиља над женама. Трајало је два месеца, била ми је част. Имали смо и трибину на сајму, овај роман је случајно постао део те приче. Када сам почео да га пишем пре неку годину и када смо га објавили нисмо ни знали шта ће да се деси, ушли смо у ту кампању, мада његова примарна прича није насиље над женама већ прича о насиљу уопште и страхотама које могу да се десе било коме. Насиље јесте страшна ствар, али као и правда онда је божанска ствар. У својој основи је човек животиња. Што мање контролише порив за насиљем то је ближи животињи. Мислим да је дужност савременог друштва да оне који су сличнији животињама или преваспита или склони довољно далеко да никога не могу да угрозе.

Шта сада? Ми смо и раније констатовали да си презаузет човек, а од тада се догодило још много тога… Како ли успеваш тек сада да будеш свуда? А има те на разним местима.

Већ две године сам део клуба екстремних спортова Фамилија из Београда који се бави рентирањем опреме и оружја за снимање филмова, има и екипу која зна шта треба да се ради, како да се носи та опрема, а да изгледа како треба. Снимамо филмове, серије, спотове, стране и домаће, имамо око 20 – ак пројеката, серија „Пет“, „Пси лају ветар носи“, „Група“, „Шифра деспот“, „Државни службеник“, у филму смо „Јужни ветар“ а биће ме и истоименој серији, као и у неким филмова који треба да се појаве. То је један јако занимљив и напоран свет, али све у свему, сва искуства која носим су позитивна и драго ми је што сам игром случаја постао и део тога.

Пети роман? Како ће изгеладти „Уметник“?

„Уметник“ је прича која се одавно крчка. Требало је да буде рок метал опера коју је бенд „Патриас“ спремио пре пар година, али нисмо могли да нађемо довољно озбиљне сараднике да ту причу дигнемо на сцену и уместо да то буде прво опера па роман, биће прво роман па Боже здравља и опера. Унвиерзална анти ратна прича о страдању у ратним временима оних који у рату баш и не би желели да се нађу, али немају избора, ономе што се у рату људима дешава и како се они са тим носе кад се заврши. Мислим да ће бити сјајна прича.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Next Post

СРЕЋНА НОВА 2020!

ЧЕТВРТИ РОМАН САШЕ ЕДИЈА ЂОРЂЕВИЋА: Смедеревац, сада већ нашироко познат, пре неколико месеци објавио је роман „Доктор“. Тај рукопис је потпуно другачији од „Трилогије о слободи“ („Јаничар“, „Устаник“, „Четник“) али оно што се није променило јесте да овај писац успешно остаје на висини задатка, а то је можда и најтеже. […]

Lajkujte nas !