Скован сам од неодустајања

НАШ ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР МИТРОВИЋ – АЦАРТ, МУЗИЧАР:

Упоран, чак и онда када би већина прилично истрајних одустала – тако себе описује Александар Митровић, Смедеревац који је одабрао да „служи музици“, али само квалитетној јер у супротном, како каже, нема сврхе стварати. О томе шта су му претходне године, од како је почео да крчи тај пут донеле, како је настао дует са Сашком Јанковић који ових недеља постаје све популарнији, али и о још много чему занимиљивом за ово издање „Наших новина“ говори Александар Митровић.  

Стицајем околности прошло је доста времена од како сте говорили за „Наше новине“, четири године – приличан период, шта се све, уопштено говорећи на професионалном плану променило од тада?

У лепом сећању држим тај разговор, иако ми је тешко да поверујем у то да је толико времена прошло. Много тога се десило. Тада сам био на почетку снимања првог албума, ЋirilMethod, који је продуцирао Марко Луис. Годину дана после тога сам објавио Studio Sessions – живи студијски ЕП. Сада сам, са продуцентом Петром Рудићем и мноштвом аутентичних сарадника, при крају рада на трећем издању, Homo Ludens (Човек који се игра) које припремамо већ око две године. Много се музике десило од тад, снимио сам и два видео спота. Мислим да сам  еволуирао по питању личног музичког израза, као и оријентације у музичком бизнису. Сада ме друге ствари инспиришу и моје првенствено поимање музике као инструменталисте – гитаристе је постало глобалније – превасходно као композитора и аранжера. Десила су се и два наступа на Нишвилу, наступ на дивном Концерту за Луиса и солистички концерт Ацарт пројекта у Дому Културе Студентски град. Написао сам многе рецензије албума, као и песме у које верујем. Дивна и неслућена музичка познанства су ме дотакла – било да су се догодила у музичком студију или на аеродромима и бензинским пумпама. Путеви музичара се често на тим местима и укрштају.

Да ли је пут музике, онакве какву сте Ви одабрали, а која нема за циљ да подилази укусима ширег аудиторијума већ да пре свега понуди једно сасвим посебно уживање, у међувремену постао тежи или лакши, да ли сте минуле године искористили за још нека експериментисања и може ли се рећи да је Александар Митровић дефинитивно и чврсто одредио курс којим ће убудуће ићи његово стваралаштво?

Чини ми се да је и једно и друго. Лакши, утолико што сам издавач пружа одређену логистичку потпору аутору – закаже термин гостовања на телевизији или у радијској емисији, објави дигитално издање албума, обавештава аутора када је повољан тренутак да се објави сингл или када је одређени конкурс на који би се аутор јавио како би добио евентуалну финансијску подршку за своје пројекте. Да буде јасно, музички пројекти су релативно скуп спорт (посебно ако подразумевају креирање било каквог видеа – спот или на нпр. снимање концерта) и умеју да представљају велики терет за аутора. Са тог становишта ми је сада лакше јер одређене институције препознају мој рад и у некој мери помогну. Више нисам сам стопроцентно оптерећен коштањем пројеката које замислим. Опет, паметно је да уметник што пре упозна златну спознају у стваралаштву – компромис.

С’ друге стране је теже. Јер, што више стварањем забраздите у било који смер, аутоматски сте предефинисани за фестивале одређеног жанра, или медије одређених жанровских апетита. Да појасним, ако свирате ритам и блуз нећете моћи да примиришете на фестивал који се ложи на алтернативу.  На самом почетку немате велику стваралачку историју па можете да се уденете којекуда. У почетку вам и онако дају мање стејџеве док се не изборите за ваше парче неба. По многим параметрима, чини се да је за музичаре широм планете никад теже пробити се. Иако су услови да у соби направите музички студио банално јефтини опет то свако и у сваком ћошку света има. Тиме је конкуренција и продукција музике апсурдно велика, а постојање било какве евалуације сведено на минимум. Квалитет је врло дискутабилна ставка у овом случају. Ово кажем и као музички критичар. Дакле, поред теоретске могућности да за вас свако сазна, остајете у запећку јер постоје милиони музичара који се срчано боре за ту исту ствар. Онда, сваке године се Јутјуб све строже и непријатељскије поставља према (музичким) ауторима тако да је понекад само ствар инцидента да неко путем тога исплива. Огроман део музичког колача односе тзв. јутјубери, инфлуенсери итд.

Са свим овим у вези је и дигитална дистрибуција музике која вам олакшава да неко коме се свиди Ваша песма њу и купи и имате од тога проценат. Али, то су сразмерно мале зараде. На пример, музика коју стварам се може наћи на свакој дигиталној платформи за слушање и преузимање (Spotify, Deezer, Apple Music…), па опет као и 95 процената музичара на свету највише егзистирам од наступања. У неко прошло време, музички студији са квалитетном опремом су били баснословно скупи тако да су их углавном поседовале музичке куће. У ове институције се врло тешко упливавало јер је подразумевало да гајите барем неку нијансу квалитета или аутентичности. На страну ко је и којим аршинима то мерио. Али, ако и када вас етикета узме под своје и плати изнајмљивање скупог студија да бисте снимили албум врло ће се потрудити да вас уновчи. Тако да ћете, и поред велике суме коју вам кућа узима, опет имати довољно за себе од турнеја, плоча итд.

Одговор на последњи део питања је да никако не бих волео да чврсто закуцам курс кретања као ексер у даску. У одређеним периодима ме нека жанровска струја више понесе и возим се на њој, али док је год мог шарања и тражења у музици биће и мене. Волео бих да ми сваки албум не личи на претходни што сам, за сада, успевао. Чак, откривам све више путања којима бих ишао.

У жижу јавности у последње време пре свега сте доспели због композиције „Ој врбо“. Нама, Смедеревцима је прича око свега тога посебно занимљива, али за почетак, морам да Вас питам, како настане песма попут те, откуд та „архаична“ доза, откуд призвук севдалинки или наше лирске поезије у једном модерном музичком изразу?

Поред џеза, хард-рока, блуза и свега што сам свирао на последњих 2.000 наступа, увек ме је привлачио извор. Први албум, Одјеци, сам снимио у форми дуа гитара као средњошколац у студију Радија Смедерево, давне 2001. Неколико година уназад сам се навукао на севдалинке и судар култура као феномен који се одражава и на музику. Слушао сам те ствари до сагоревања и пожелео да се опробам у томе да покушам да урадим такву песму. Онакву какву би певао Заим, Химзо или Сафет. Дуго је трајало – посебно рад на стилски одговарајућем тексту и аранжману који сам желео да буде модеран, џези и груверски. Ој врбо је резултат свега тога, тј. мог опредељења да останем жанровски немиран и несврстан. Ту, неминовно, постоји и велика љубав ка Шантићу, Дучићу, Дису чије сам стихове и естетику силним ишчитавањем прилепио за себе и то ми је несвесно помогло да остварим тај архаични моменат у тексту.

Како је дошло до сарадње са Сашком, како сте се „уклопили“, каква су прва искуства – шта каже публика, а шта критичари и да ли је „Врба“ у овом тренутку можда „рецепт“ како спојити и квалитет и прођу код слушалаца?

Ви знате да смо обоје из Смедерева. Познајемо се од раног детињства, наступали смо у истим бендовима, свирали незаборавне концерте у тадашњем Дому културе и дочеке нових година на смедеревском тргу, итд. Касније су нам се у Београду повремено прожимале каријере и често смо заједно наступали на неким престижним местима. Ја сам тада био клупски all-around гитариста и свирао сам годинама у по 4-5 бендова перманентно. Сашка је врло брзо постала тражена као изузетан вокални солиста. Без обзира на све поменуто, Сашку сам изабрао за дует због капацитета да разуме и донесе танану емоцију текста и отпева соул на балкански начин. У глави сам чуо њену боју гласа док сам писао Врбу. 

Квалитет мора да постоји јер ме другачије не ради да компонујем музику. Једноставно ми је досадно да примењујем дежурна решења. Зато некад музичарима буде напорно и презахтевно док креирамо деонице аранжмана. Али, зато, кад све легне, осетимо велико задовољство што смо створили нешто смислено, а несвакидашње. Сама прођа је флуидна категорија. Тешко је и означити пресек скупова у ком лежи квалитет, а не лежи баналност. И то подручје је померљиво. Танка је и климава та граница. Сами слушаоци знају да буду и локална категорија па публика на фестивалу у Норвешкој зна да откида на музику која у Турској слови за најобичнију музику за весеља, тј. народски примењену музику. Верујем да је цео свет потенцијална публика квалитетне и искрене музике!

На друштвеним мрежама често објављујете фотографије које сведоче о некој радној атмосфери, о композицијама у настанку, претпостављам да се и сада ради пуном паром, на чему ? И какав је план за неку скорију будућност?

То је апсолут мог живота. Не знам другачије. И бирам да нећу другачије. Музика је хронична болест. Тј. удружене болести – посао, хоби и љубав, па се тешко лечи. Пробао сам да имам хобије али не иде. Најдаље сам отишао до слушања плоча што и није баш далеко. Не идем у изласке јер ми је излазак сопствена свирка. Прошле године сам имао рекордних 228 наступа и у таквој ситуацији не може да се роди потреба да изађете негде, осим у шетњу поред реке или у биоскоп. Евентуално на промоцију албума колеге…

План ми је да ускоро завршим албум. Тренутно дописујем песме, аранжирам и снимамо. Доста је људи у процесу па зато иде спорије него кад снимате албум у формацији трија, на пример. Али, баш сам желео такав албум – садржајан и жанровски распојасан, и са доста гостију и сарадника. Имам предивне и посвећене колеге који емитују дечију радост када се приступа новој песми а, са друге стране, гаје висок ниво професионализма и свирања. Због тога је такав рад управо хедонистички моменат иако је редован случај да после целог дана проведеног у студију одлазим право на свирку. Дакле, план је да албум буде објављен на јесен као и моја нова књига поезије. Претходну сам објавио за Народну библиотеку Смедерево давне 2009. и сада су се стекле околности да нови рукопис, Индиго тишине, званично обелоданим.

Чини ми се да сам нешто слично питала прошли пут, али морам поново, после свега и чињенице да су године вероватно донеле неко ново искуство – како човек ипак одлучи да не одустане? И онда када је баш тешко и када вероватно непрестано сам себе пита у чему је сврха, како ипак и где пронађе снагу и настави даље да ради бранећи тиме оно у шта верује па макар био и међу малобројнима?

Вероватно сам тако скован, а и однегован. У мојој породици одустајање није постојало на листи опција. Тако да сам вероватно сразмерно касно сазнао за ту могућност, а тада ми се није исплатило да се мењам. Врло сам захвалан за тај концепт неодустајања. Ако бих морао да наведем само једну особину потребну за успех у било којој области живота потписао бих да је то – упорност! Носим у себи неописиву упорност која се некад граничи са малоумношћу. Назвао бих је задртошћу воље, не карактера. И сто пута паднем, посустанем, разбијем се на делове, али Смедеревац у мени скупи зрневље ината са пода и: Хајдемо опет! Ту принципијелност сам задржао и по питању одлуке да се не играм са пороцима. Све мислим – ако би ми се то свидело као што волим комплет лепињу, не би изашло да добро.

Иначе, само за мали број ствари сам толико преупоран. За оне за које мислим да су ми животно, емотивно и пословно важне. За велики проценат ствари у животу сам апсолутно незаинтересован лик. Изабрао сам да служим само ономе што сам изабрао!

А снагу о којој говорите, човек мора да научи да налази у себи. На крају, једино себе имамо целог живота па треба настојати да тог себе негујемо и поштујемо. Нема друге особе. Те, које ће нам удахњивати органску снагу. То не значи да помоћ на путу није драгоцена. Да није пресудна, јер некад јесте. Говорим о томе да ће човек бити у толико мање несрећан колико његова вертикала буде освешћена и солидна. Снага спава и у самоподсећању на добра дела које смо учинили, ма колико та дела мајушна била. У истрајности ка циљевима и жељама. У свим сопственим врлинама. Када паднеш, подигни себе као што би посусталог пролазника и настави даље.

Има ли наде за добру музику? 

„Веровања сам да је свако време имало и има и одличну музику. Али, није било увек подједнако лоше музике. Наравно, избор је могућ и сада га је лакше направити него икад. Избор је на један клик од вас. Мада, ствар је индивидуална и то је огледало у које најчешће не желимо погледати већ је лакше окривити неки спољни фактор. Шта ћемо са тим да и уз могућност да се не слуша ђубре оно се ипак свесно бира!? То је, пре свега, индивидиалан пораз, а онај друштвени је само последица акумулирања доследности индивудиалних пораза. У овом случају је музика делић Zeitgeist-a, тј. духа времена. Комадић слагалице. Својевољно слушање одређене музике собом носи читав спектар интелектуалних, моралних, духовних и осталих одлука. Када Музици недостаје Музика склон сам да је зовем – Звука. Звуку посматрам као анемични покушај да досегне Музику – најбожанскији домет човечанства“ – каже Митровић.