ПОРОДИЦА ЂУРЂЕВИЋ ИЗ ОСИПАОНИЦЕ ЗАДОВОЉНА СЕЗОНОМ:
С обзиром на број домаћинстава у којима је заступљен, бостан је једна од најважнијих култура које се узгајају у смедеревском Поморављу, па је стога и значајно питање за произвођаче како им протиче сезона, да ли су задовољни родом, ценом, потражњом… Било је, током пролећа и раног лета неколико отежавајућих околности и временских неприлика које су оштетиле део усева, али већина је ипак добро прошла. То је случај и са газдинством породице Ђурђевић из Осипаонице.
Иако су, стицајем околности, широј јавности пре свега познати због младог Милета, изузетног музичара о чијим се успесима небројено пута писало и у нашем листу, Ђурђевићи из Осипаонице су, пре свега – пољопривредници. Од земље живе, а тај је хлеб, тежак и неизвестан.
„Није лако, али се наш отац толико труди да успева да изађе на крај. Мучи се већ годинама, наравно, ми смо ту да му помогнемо, колико можемо с обзиром на наше обавезе. Нас је троје, наше школе су захтевне, треба то све ускладити. На селу је све мање радне снаге, а мора да се ради и да се повећава површина која се брађује, на томе тата и ради сваке године. На крају се то исплати, али је веома тешко. Ми смо пољопривредно газдинство, од тога живимо. Три хектара лубеница имамо, јагоде на једном хектару и плус још мало осталог, другог воћа“ – прича нам Миле Ђурђевић, награђивани акордеониста, али овога пута пре свега у улози младог пољопривредника који са оцем Зораном по читаве дане и недеље током сезоне проводи на пожаревачкој пијаци. Како каже, ту им је одлично, имају сталне и увек задовољне купце, а то је можда и најважнија ствар уколико имате вагоне и тоне производа, као што је то случај са њиховим лубеницама.
„Осипаоница је чувена по лубеницама јер се бостан ту традиционално узгаја већ деценијама. За многе у селу ово је мало лошија година па је слабији род, страдао је део усева од града. Али нас је то заобишло, па јако добро иде сезона, што се тиче и квалитета и квантитета. На мало продајемо свакога дана у Пожервцу, нешто од тих количина се прода и на велико, боримо се, али најбитније је да људи препознају да су лубенице које нудимо заиста квалитетне, онакве какве ми једемо, такве продајемо и другима. То је најважније, кад знате шта и од кога купујете. Ми смо већ дуги низ година у Пожаревцу, прочуло се, препоручују нас, па имамо све више купаца. Ове године бостан је можда и најслађи до сада. Међутим, пут до тога није ни мало једноставан. Улагања су огромна, отац се сваке године задужује у банци, то су велике цифре, да би обезбедио све што је потребно за узгој. Људи мисле да је то лако, посадиш бостан, он никне, расте, ти га убереш и то је то, али већина не зна шта је све потребно у међувремену, а ту су огромни издаци. Такође, у јеку сезоне то је даноноћни рад, мора да буде укључено више чланова породице. Стицајем околности, у читавој овој ситуацији око пандемије, од фебруара сам код куће као и старија сестра па смо могли мало да помогнемо оцу, сада преко лета морамо да се укључимо од раног јутра. Дан почиње тако што одлазимо у Пожаревац, продајемо до мрака, враћамо се увече, припремамо лубенице за наредни дан и сутрадан све поново…“ – објашњава нам Миле Ђурђевић.
А тако ће, на срећу бити још извесно време јер док бостана више нема на неким усевима, Ђурђевићи су садили у етапама, па имају најраније и најкасније сорте. Већину тог узгоја чини већ опробана сорта, али се уједно сваке године проба и по нека нова. За купца, сам назив сорте не значи много, људи пре свега траже да је лубеница слатка, да је средње величине, да има танку кору и наравно, да је лепа на око. Таквих је у Осипаоници приличан број и ко је ових недеља туда прошао, уверио се још једном у то зашто се каже да је ово пре свега село бостанџија.
Овог лета „Бостанијаде“ нема па да своје производе по слаткоћи и тежини „измере“ Осипаоничани, али и житељи осталих села како смедеревског, тако и других крајева где се узгајају лубенице и диње. Међутим, здраве конкуренције има и без манифестације, што је како каже наш млади саговорник и нормално и пожељно:
„Ми смо једни другима и конкуренција, али и испомоћ. Све је то природно, без конкуренције немате циљ ни мотив, а са друге стране морамо да се помажемо међу собом. Људи причају о томе како иде продаја, дајемо савете једни другима, причамо о сортама, упоређујемо искуства, све у свему, лепа је то атмосфера у селу“.
Студије иду по плану, Миле је презадовљан
Миле Ђурђевић је овог пролећа завршио прву годину студија у Љубљани, тачније на тамошњој Академији за глазбу. „Одлично је прошло. Баш сам задовољан, како самим школовањем тако и условима које тамо имам, уопште читавом атмосфером и успехом који сам успео да постигнем. Свирам и тамо, освојио сам друго место на државном такмичењу. Такође често свирам у православној цркви у центру Љубљане тамо сам добродошао, чак и вежбам ту. О томе шта ћу након студија, још нисам донео никакве коначне одлуке. Видећемо…“ – каже Миле, а на питање како се једна уметничка душа снашла у трговини, тачније пијачној продаји бостана каже да то за њега није ништа ново јер то ради још од како је био основац: „Сада већ имам прилично искуства, мислим да се добро сналазим. Мени је циљ да помогнем породици. Уједно, на улици је занимљиво, међу људима, буде ту разних ствари и пријатних тренутака“.
