Свака се судбина може поправити, само се не треба плашити

НАШ ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН МИЛЕНКОВИЋ, НОВИНАР, ПУБЛИЦИСТА И ЈАПАНОЛОГ:

Када вам у редакцију дође саговорник попут Миленковића, новинара са вишедеценијским искуством, који је између осталог, дугогодишњи новинар Танјуга, а потом и један од уредника у тој агенцији, такође и директор „Просвете“, тешко је одлучити одакле уопште почети разговор. Овога пута пак, у први план је стављено оно чему је наш саговорник био најоданији током своје каријере и што га је, у широј јавности учинилио препознатљивим – љубав према Јапану, древној култури, традицији и наслеђу те земље. Једна тако сложена цивилизација у филозофији свакодневног живота сажима бројне науке, а неизоставни део те културе јесте и кигаку, који бисмо могли представити као врсту хороскопа, али реч је заправо о много комплекснијем умећу, односно учењу о животној енергији, објашњава нам овај јапанолог који се у последње време труди да нам бројне, занимљиве чланке и разноразне прогнозе приближи кроз посебна Кигаку изадња …

Ваша биографија је изврсна и (пре)пуна, али оно што је на Вашем животном путу константа, ма шта радили, била је приврженост Јапану. Шта је ту „старије“, односно, како почиње та љубав да ли сте прво почели да студирате тај језик па сте упознајући детаљније ту културу имали жељу да јој се посветите још више или се прво догодило да сте прво ту цивилизацију доживели као нешто што Вас привлачи па затим и одлучили да то студирате?

Има једна чврста веза, у време када сам ја био гимназијалац Куросава је почео да добија награде, „Рашомон“, „Седам самураја“, сви ти чувени филмови су били из тог доба. То је био један потпуни преокрет прво у смислу погледа на Јапан о коме нико није размишљао, после свега што је било након Другог светског рата. У време док је сниман „Рашомон“ они су били под америчком окупацијом. И баш ту где је моја ташта живела и где сам ја доста времена провео, био је амерички пункт за спаљивање јапанских филмова који су сматрани националистичким. За филм „Љубав испод планине Фуџи“ рекли су да може да се снима, али под условом да се нигде не види планина Фуџи, зато што је она један од симбола Јапана и то су сматрали националистичким. Они су ишли толико далеко, одједном се појави прича из доба самураја, која нема те „спорне“ елементе, већ је прича о људима и то је филм који је преломио читаву светску културу, настали су термини рашомонијада или код нас улични жаргон рашомонци, како се каже за воајере. Нову уметност дакле донео је Јапан и ја сам се заинтересовао за то. Такође, интересантно је и то да у броју четири, у улици Пролетерских бригада где сам ја становао, била је јапанска амбасада, а до ње Иво Андрић. Свакога дана сам ту пролазио, гледао фотографије и текстове о Јапану. Тада сам чуо и да је направљен први српско – јапански речник, настао на машини за куцање па провучен кроз шапирограф у 100 примерака, успео сам да сам добијем један комад. Било је много тих утицаја, а кад хоћу да се шалим, ја кажем да сам ја из родног Великог Градишта, које је једно од најисточнијих места код нас, само наставио да идем право, до Јапана.

Све то практично значи да сте део првих „посада“ које су посредовале између наше две земље, то је морала бити озбиљна мисија… Како Ви данас гледате на све то, те прве кораке упознавања Срба и Јапанаца и где видите своју улогу?

Први је свакако био наш предавач, иначе ожењен Јапанком. Док нам је предавао ми смо били одушевљени тим потпуно новим прилазом јапанској култури и људима, како са његове стране, тако и када је реч о његовој супрузи, а и тада смо први пут видели Јапанку изблиза. Бавити се нечим за шта нико не зна, било је невероватна привилегија али и велики задатак. Ја када сам тамо отишао, нисам тражио шта нам је различито, већ по чему смо слични. И питали су ме увек у чему ја видим те сличности, па, има их, има. Ми смо као и они имали јак средњи век, потом смо били изоловани јер су нас Турци окупирали, а они су на крају 16. века сами одлучили да се потпуно изолују јер су осетили опасност од колонизације. Тако „учаурени“ живели су тако што нико није смео да изађе нити уђе у земљу, осим три холандска брода годишње. На тај начин су сачували народне обичаје, стваралаштво и традицију и у 19. веку инспирисали импресионисте, а под утицајем њихове уметности Ван Гог, који је пре тога стварао само угљеним штапићима, почео је да употребљава јарке боје. Такође, ратничка смо нација и ми и они, имали смо исти економски раст после Другог светског рата и то је трајало до шездесет и неке године.

Ви сте и председник удружења српско – јапанског пријатељства, и како објашњавате ту везу која постоји међу нашим народима? Већина нас не зна ни за шта од свега тога што сте побројали, а опет осећамо неку блискост са далеким народом Јапана, зашто?

Ја сам чак у „Студенту“ писао текст „Кум Јова из Кјота“, јер сам у Јапану видео и фотографисао човека који је невероватно сличан пријатељу мог оца, том Јови, аласу из Острова. Знате, ми смо имали иста искуства у односу са остатком света, та одбаченост коју смо искусили, свет се чудио и нама и њима, са тим сличним искуствима ми смо слични, али код нас је изражена индивидуалност, а код њих и даље преданост групи. Јапанци се много брзо прилагоде нашем начину живота, покушавају чак неки тако и да живе, али не заврши се баш увек добро по њих. Једна девојка је добила отказ. Дошла је у Србију, видела како се код нас у једној аутомеханичарској радњи сви окупљају, једу и пију заједно док оправљају ауто, вратила се у Јапан, на посао однела пиће и храну и шеф јој је дао отказ. Јапанац врло брзо може да постане као Србин, а има и доста Срба који су постали Јапанци.

Прича о хороскопу је резултат тог Вашег свеобухватног изучавања јапанске културе, али како све то почиње?

Ми смо до 19. века веома велику важност придавали традицији, она је утицала на наш живот, реч је о хришћанским, али и веровањима која датирају из периода пре тога. Истовремено, Јапанци не само да су до данас сачували традицију већ су наставили да буду везани за њу. На пример, у Јапану и даље пословице живе у свакодневном говору. Цртани филмови или стрипови не могу да се разумеју без познавања тих изрека и пословица. Њихови професори или политичари када говоре, обавезно их употребљавају, а код нас је то скоро нестало. Астрологија је део те приче о чувању традиције. И за одржавање Олимпијаде у Токију, која је после отказана, на пример, одабран је био датум који када саберете бројеве, добијете осам, који се код њих пише са две црте и иде у бесконачност, што значи бесконачно напредовање. Погледајте мало и Кинезе и они страшно воле број осам, воле да га имају на телефону и слично. Они су Олимпијаду имали 2008. и то је почела 8. августа, односно 8.8.  То је била одлука државног савета који је заседао. И била је супер успешна и они су имали након тога страшан скок у економији. Дакле, астрологију треба поштовати као што поштујете нека веровања која су проверена генерацијама. Наши људи нису завршавали архитектуру, али су куће увек традиционално биле окренуте југу, прозори такође, док је север био затворен, ту није било ничега осим мокрих чворова. Сада се куће праве окренуте улици, а не у зависности од стране света. То нам уништава традицију. Кигаку је у ствари систем који почива на табели у којој се људи деле у знаке, не по добу године у ком су рођени, већ по самој години. Тако, свако има свој број и слагања са другима јер су поређани као нека наелектрисања између елемената као што су ватра, вода, дрво, метал. Они који су кућица до кућице једни другима доносе срећу, или се не слажу, уколико су удаљени, али тада између њих може бити трећа особа као посредник, знак који се слаже и са једним и са другим. Они буквално и спортске, управљачке, пословне тимове, или распоред седења на свадбама, формирају тако да једни до других седе они који се слажу, да буде сигурно да људи неће да се посвађају. Тако да кад примените ту астрологију, ви олакшавате себи живот. Како сам се ја нашао у свему томе – па, Јапанци имају неке ствари које другима не говоре. Прву књигу о јапанском хороскопу сам написао ја. Нико други у свету. Значи, Американци који много пишу, Енглези или Пољаци који такође имају добре јапанологе, нико не пише о хороскопу, а ја сам почео тако што је моја жена када је дошла, упознала наше две комшинице, особе потпуно супротног карактера, рођене сестре. Једна је стално седела код куће, а друга је стално скитала. Моја жена је казала да ће ова која не излази често ускоро да се уда и оде, никада више неће да се врати родитељима, а да ће њена сестра остати уз родитеље до краја њихових живота. Рекао сам јој да то није тачно и да је све сасвим супротно. Преокрет је дошао за нешто више од годину дана. Она која је стално била код куће се удала за кошаркашког тренера, отпутовала прво на Блиски Исток, па у Америку, а друга је и дан данас у том стану, родитеља више нема, али је она на истом месту. Тада је постојао двонедељник „Политикин свет“ и замолили су ме да напишем нешто интересантно, лако. И ја напишем причу о стварној личности, то је моја свастика која се удала за једног Аустралијанца против воље родитеља и супротно од онога што је саветовано хороскопом, који је иначе био и аргумент њених родитеља зашто су против. Она је стварно доживела тешку животну причу, иако је он био јако обазрив према њој и изродили су троје деце. Али, једно дете је остало инвалид, муж је преминуо у педесетој години, она жели да се врати у Јапан али не може, једна веома лоша судбина. И после моје приче о томе, почела су да стижу писма читалаца у џаковима, људи су хтели да чују нешто о својој судбини. Уредник је предложио да напишемо књигу о томе.

Шта је то што овај хороскоп одваја од осталих, евидентно је да кигаку добрим делом почива на науци…?

Да, тако се и зове, ово „ки“ је животна енергија, аикидо на пример значи усаглашавање животне енергије, а ки-гаку, је од ки и гаку што значи учење, дакле то је учење о животној енергији. Астролози су се код њих бавили много статистиком. Из свих области су месечно стизали подаци о разним догађајима, убиствима, венчањима и слично и онда су, упоређујући, схватили да се нека годишта слажу, а нека не, нашли су шта је позитивно и шта негативно али и како то може да се поправи. А имате мало и друге мудрости у свему томе, зависи како Ви лично доживите то што Вам астрологија препоручује, ту ништа није потпуно црно и све можете преокренути у своју корист. Ако се човек позитивно према томе постави може да лепо комуницира са хороскопом, али ако почне да га се плаши, то је оно што не ваља. То је и моја порука читаоцима.          

Шта Вас све чека у Кигаку издањима?

Реч је о публикацији која ће Вам пре свега привући пажњу разноврсним, а одлично „упакованим садржајем“ који ћете, највероватније, први пут прочитати „у једном даху“ али ћете јој се касније изнова враћати. Примера ради, након новогодишњег издања у коме су приказане прогнозе за читаву 2020, сада је актуелан летњи хороскоп у коме су, између осталог, предвиђања за све знаке по јапанском хороскопу, кинески али и прича о томе постоји ли српски хороскоп, затим календар срећних дана, савети за боравак на плажи као и предлог како да пропутујете дуж Дунава у Србији са освртом на то која места треба посетити, а међу којима је и Смедерево. 

Како је било бити новинар у времену кад се сваког дана правио Билтен за Тита…

Мене је новинарство буквално купило – парама. Како сам почео да пишем? У Градишту су биле прве „Аласке вечери“ и ко се маскирао није плаћао улаз, уз то су биле и неке награде, а ја са имао фикс идеју да не плаћам ништа, баш сам волео да не плаћам ништа. Отишао код теча Драгета који је био столар, покупио неко радно одело од његових радника, пустио браду од неколико дана, ставио шешир и отишао на Аласке вечери. Објаве у једном тренутку да такмичење почиње и да се сви маскирани попуну на позорницу, Мија Алексић је био шеф жирија и кад сам се појавио казао је: „Дајте, склоните овог Циганина па да почнемо“. Кад су му рекли да сам ја маскирани студент, он друге после није ни гледао. Ја сам добио пут у Русију, са мном је ишао један човек који је ту карту добио пошто је извучен његов број улазнице, а његов синовац је био уредник у „Студенту“ и када ме је мало боље упознао, казао ми је да напишем 30 редова за сатиричну страну. И ја напишем. Прође неколико дана, одем у „Студент“ да узмем примераке новина, они кажу да може, и успут ме питају шта сам ја то писао.  Тражили су ми одмах број рачуна да уплате хонорар. Тада се све плаћало. Ја сам се питао да ли је могуће. Од тога сам две недеље плаћао пиће, мезе, свашта. И тада сам редовно почео да пишем и схватио да је новинарство добар посао, радиш оно што ти се свиђа и зарађујеш паре. Нудили су ми потом разна радна места у неким фирмама, ја сам одбијао јер сам желео да будем слободан, да радим шта ја хоћу, а тада је новинарство могло да се ради тако. Новинари су били слободни и цењени. У Танјугу је била јако велика одговорност, све комуникације у држави су ишле преко нас, ми смо знали све пре Тита и руководилаца. Ми смо због тога били стварно самоуверени и доприносили смо општој ствари, али је и та општа ствар нас ценила. Мени је жао што новинарство више није то, али ми смо  живели у земљи која је давала шансу.