„Хвала Смедерево, прву званичну награду добила сам од вас“

НАШ ИНТЕРВЈУ: ОЛИВЕРА КАТАРИНА, СВЕТСКА, А НАША!

Пред Оливером Катарином, морате као Салвадор Дали да паднете на колена и да признате да је најбоља. Не зато што она то тражи, шта више, тиха је и смерна, већ зато што ви то осећате, јер знате, просто да је најлепша, наталентованија и најбоља…

Признајте ! Без обзира да ли сте рођени ратних четрдесетих и њен сте исписник, или сте дете ратника или поратника – мора, да сте бар мало, били заљубљени у тај тајанстевни осмех, у те црне очи, у ту мистику њене песме и душе… У Оливеру Катарину.

Сада има 80 година (рођена је 5. марта 1940. године у Београду, као Оливера Петровић. Катарина јој је уметничко презиме, које је сама себи наденула по мајчином имену. Била је најталентованија глумица и певачица Југославије, једна од најлепших жена света. Певала је у париској Олимпији 72 дана заредом почетком седамдесетих година прошлог века. Једном је певала на отварању, а други пут на затварању  Канског фестивала; Тада је Салвадор Дали, пао на колена, у знак  обожавања „Најлепше и најинтригантије жене коју сам видео у животу“  – како је рекао један од највећих сликара света.

Наше новине:  Играли сте  у филму Грофица од Албе, у којој дочаравете лик највеће Гојине љубави, а били сте муза Салвадарора Далија. Како сте то доживели, колико то мења особу, где је крај „Орканским висовима“?

Оливера Катарина: Ништа то мене није превише дотицало. Знала сам колико вредим, али никада нисам полетела, никада нисам помислила „Свет је мој“ – не, ја сам увек само желела да свима њима покажем колико вредимо, ми, Србија, тада Југославија, овај наш простор где  се рађају најталентованији и најбољи људи на свету. Неко ми је једном рекао: „Иди тамо, покажи им да смо најлепши, најпаметнији, најталентованији и најбољи и врати се!“ Тако сам и урадила, одлазила сам и увек се враћала. Знате, тамо је хладно, у души и срцу, најбољи и најлепши свет живи овде… Па, погледајте вечерас, како сте блиставих очију и срца, тај сјај који видим у вашим очима, то искрено спајање наших душа и енергија, то могу да нађем само овде и нигде другде. Зато ми је савако наше Смедерево увек било важније од Кана или Париза! Нисам ја оданде! Ја сам наша…

Наше новине: Играли сте у више од 10 наших и 20 светских филмова. Сарађивали сте са светским  редитељима, као што су Пралини, Волтер Кнауф… Каква су Вам искуства?

Оливера Катарина:  Да, да… Играла сам свуда у свету, сви су ме волели, само не овде… Овде сам засеметала свима. Завршила сам академију, али ме глумци никада нису прихватили, издала сам бројне плоче, али су певачи увек говорили да сам глумица. Имала сам светску каријеру, али су сви говорили да је то због лепоте, а када су неки коначно установили да сам лепа, сви су срекли, то је зато што доборо глуми и пева… Никада нисам прихваћена овде у Србији, код колега и званичника. Публика ме је увек обожавала. Увек сам добијала награде публике, а никада жирија. Не знам да ли ми верујете, али ово је прва награда званичног жирија у нашој земљи коју сам икада добила!

Наше новине: Да ли то разлог и због чега Оливера Катарина није могла даље од шест или седам почетничких улога у позоришту? Шта се догодило, зашто?

Оливера Катарина: Нису ми дали да се остварим у позоришту, а ја сам тако волела сцену и тај живи контакт са публиком, ја сам себе одувек сматрала позоришном глумицом, још од кад сам први пут стала на сцену у представи атељеа 212 „Тамо нема жена“ и „Коштана“. Нису ме волели овде, ни на филму, ни на телевизији, ни у музици, а посебно не у позоришту. Мене није волела Мира Ступица, то је већ позната ствар и о томе сам причала много у прошлости, не желим да се враћам на лоше ствари, али ја сам многима сметала, не само на филму и музици, већ и и позоришту.

Наше новине: Награда на „Нушићевим данима“ додељује се за житовтно дело, али је настала пре свега као награда за глулмце – комичаре. Оно што је највећа ироинија, ви сте последњу, делом комичарску улогу, одиграли на крају кариајере и то у филму „Чарлстон за Огњенку“…?

Оливера Катарина:  Да, да, то је врло интересантно, ја сам последњу понуду за улогу на филму добила још  2005. године од Уроша Стојановића који је био сјајан млади редитељ, врло талентован и који је на жалост  умро пре неколико година у Америци!  Он ме је последњи звао да играм на филму!

Наше новине: И он је, први и последњи, ето, препозанто ваш комичаркси таленат?

Оливера Катарина:  Да… Он је први хтео да лик те старе вештице, врачаре у „Чарлстону за Огњенку“ играм помало каламбурски, помало тужно-весело, трагично-смешно, како смо то коментарисали на сету, на снимању, у овој вашој прелепој тврђави, која ми је остала у прелепом сећању. Били су то лепи дани снимања у Смедереву. Знате, шта, Смедерево ми је баш, у најбољем и најлепшем сећању. Ви ме нисте заборавили. Последњи филм и прва званична награда жирија у Србији, овде у Смедереву. Баш вас волим и баш уживам у овом прелепом граду!

Наше новине: Никада нисте престајали да певате. Последњи концерт одржали сте 2018. године у београдском Дому синдиката. Хоћете ли поново на сцену?

Оливера Катарина: Хоћу да певам, видите да могу да певам. Имала сам срећу да ми није „пукао“ глас. Није пропао, јер ја нисам била кафански лик, ноћна птица, нисам ишла по кафанама да ми пропадне глас од дима и  буке. Ево, певам и данас исто као и пре 50 година. Планирам концерте. Волим ову нашу публику и она воли мене, много се волимо међусобно. Певаћу још ја, спремам концерт и зваћу вас Смедеревце да ми будете гости. Певаћу овде, одмах после Београда, ако ме позовете и будете добри домаћини, као вечерас… ма, као увек!

Оливера, „фам фатал“ светског филма

Дебитовала је на филму „Добра коб“ из 1964. године. Играла је у десетак домаћих и двадесетак иностраних филмова. За филм „Гоја“ награђена је на филмским фестивалима у Москви и Венецији, a њена најпознатија улога је у филму „Скупљачи перја“ (1967) Александра Саше Петровића, који је награђен на филмском фестивалу у Кану. Овај фестивал је затворила концертом где су поред ње певале и Нана Мускури и Дајан Ворвик. Глумила је у филмовима Пурише Ђорђевића, Миће Поповића, Соје Јовановић, Ђорђа Кадијевића… Код иностраних режисера играла је у филмовима Ђанфранка Паролинија, Алберта Латуаде, Мајкла Армстронга, Конрада Вулфа… Оливера Катарина је остала запамћена и као „једина жена пред којом је клечао Салвадор Дали“ након њеног концерта у Паризу, будући да је био одушевљен њеном лепотом и гласом.

Године 1984. снима свој последњи ЛП пре одласка у потпуну изолацију и мрак. После више од две деценије, 2005. године сарађује са Марином Абрамовић на перформансу Балкан Епик. Пар година после тј.2008. је заиграла и на великом платну у филму Уроша Стојановића – Чарлстон за Огњенку. Исте године одржава велики солистички концерт у Сава Центру.

Незаборавни су њени снимци изворних народних песама: „Алај ми је вечерас по вољи“, „А што ти је мила кћери“, „Ђелем, ђелем“, „Верка калуђерка“, „Нишка бања“, „Црвена јабука“, „Ево банке, цигане мој“… Певала је шансоне и поп музику: „У име љубави“, „Љубав (седим у једном париском локалу)“, „Причај ми о љубави“, „Буди мој“, „Никад не заборави дане наше љубави“, „Није то, људи, истина“, „Шошана“… Аутор је збирке песама Бели бадњаци и заступљена је у Антологији песама o Косову. Написала је мемоарску прозу под називом Аристократско стопало. Одржала је 11. маја 2018. концерт у Београду у некадашњој дворани Дома синдиката Поводом педесетогодишњице филма “Скупљачи перја”, а Оливера је 2017. посетила Кански фестивал и отпевала своју познату песму “Ђелем,ђелем”.

Хоћу да певам, видите да могу да певам. Имала сам срећу да ми није „пукао“ глас. Није пропао, јер ја нисам била кафански лик, ноћна птица, нисам ишла по кафанама да ми пропадне глас од дима и  буке. Ево, певам и данас исто као и пре 50 година.