Кривица није твоја! Зауставимо насиље над женама!

1 min read

ДЕСЕТОГ ДЕЦЕМБРА ЗАВРШЕНА КАМПАЊА ПРОТИВ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА – „16 ДАНА АКТИВИЗМА“:

Са бројним стереотипима у нашем друштву, па и онима да за насиље може да постоји повод или оправдање као и да то што се дешава међу нечија четири зида ту треба и да остане, деценију и по, између осталих, бори се Удружење Фемина из Смедеревске Паланке. Ова година им је донела бројне изазове и промене у раду али се једно није променило – и даље су ту за сваку жену којој је потребна помоћ.

Од сваког 25. новембра, траје глобална кампања „16 дана активизма против насиља над женама“. Почиње Међународним даном борбе против насиља над женама и завршава се 10. децембра, Међународним даном људских права, а једно од основних, свакако је право на живот без насиља. Међу 1700 различитих организација у свету које се, у том периоду године посебно активирају како би пренеле најважније поруке, јесте и око 20 женских организација из невладиног сектора које се у Србији боре за исту ствар.  Ове године, неки од слогана и уједно речи охрабрења за жртве, али и читаво друштво које треба да реагује уколико зна да неко трпи насиље, били су: „За насиље нема оправдања, зауставимо га заједно“, „Кривица није твоја“, „Насиље није приватна ствар“…

Петнаестогодишње искуство у раду са женама које трпе насиље у породици има и Удружење „Фемина“ из Смедеревске Паланке, једино у Подунавском округу које се бави овим видом друштвеног активизма, а препознатљиво је по СОС телефону, а раније и услугама бесплатне правне помоћи за жртве насиља, а сада само правним информацијама.СОС телефон, као својеврсан, незамењив ослонац и специфичан начин подршке на путу изласка из насиља, ни током ванредног стања, забране кретања и свих оних најстрожих мера, није прекидао рад, али су неке измене, с обзиром на потпуно промењене околности биле неопходне:

Чињеница је да су од почетка пандемије многе ствари биле скрајнуте јер је корона тема која је свуда у првом плану, али што се тиче нас, женских организација, ми смо за жене биле ту читаво време. Нашле смо неки начин да одржимо сервис. Тако је и „Фемина“ приликом проглашења ванредне ситуације морала да одлучи шта даље у новим условима, у просторије се није могло ући, полицијски час се баш поклапао са нашим радним временом… Једино логично, било је да пређемо на мобилни телефон, нисмо желеле да престанемо са радом после 15 година. Ми смо информацију да нас уместо на фиксни, жене могу добити на мобилни телефон, огласиле путем медија и друштвених мрежа, тиме смо им послале поруку да смо још увек ту. У свакој прилици смо наглашавале да могу да пишу СМС-ом, Вајбером или Фејсбук порукама, како год имају могућности, јер на жалост нисмо могле да им обезбедимо бесплатан позив. Када знамо да је много тога било паралисано месецима, то што смо успеле да одржимо СОС телефон, свакако је велики успех, омогућиле смо женама да допру до нас – каже Ана Стојановић, заступница Удружења Фемина.

Изолација, не само да је још више отежала ионако мучну свакодневицу женама које трпе насиље – насилници су тих недеља били непрекидно код куће, на снази је била забрана кретања, уз алкохол, свеопшту нервозу и реално тешку и неизвесну ситуацију на свим, па и економском пољу, већ су се многе породице суочиле са још израженијим нарушавањем међуљудских односа. У таквим околностима, насиље ескалира, а чланице „Фемине“ сусе у неколико наврата бориле и са посебно тешким причама: „Имали смо ситуацију да је једна наша колегеница имала такве случајеве.Једна јој се девојчица обратила и казала да њен отац маму два дана држи затворену. Наравно, пријавили смо случај полицији и реаговано је одмах“ – објашњава Ана Стојановић.

У свему томе, за време док су многе институције биле практично недоступне, једна од малобројних, добрих ствари била је управо та што су полиција и суд, бар према искуствима из Смедеревске Паланке, заиста настојали да свој део посла одраде како треба. „И током ванредног стања судови су поступали по хитним предметима у које се убраја и насиље у породици, одлучивање о привременим мерама, кршење хитних мера. Мало је ситуација била карактеристична у Смедеревској Паланци јер је нама, за време ванредног стања, опао број пријављених случајева насиља у породици, то је необично у односу на остатак Србије где је забележен повећан број позива и то не полицији, већ невладиним организацијама. Полиција је у неким ситуацијама када нису акутни случајеви насиља имала тежак посао, било је веома незгодно одлучити шта даље, изрећи хитне мере удаљења из стана у току ванредне ситуације ако друга страна нема могућност да буде измештена. Имали смо и карактеристичну ситуацију да су и муж и жена били позитивни на корона вирус. Десило се насиље, нит можете њега да водите у притвор, да се не меша са осталима, нит може да остане са женом. Решавало се много тога у ходу. Тамо где је било екстремног насиља, жене нису желеле да трпе, напротив, имали смо непријатне ситуације када су им, због кретања током полицијског часа, поднете прекршајне пријаве јер су биле на путу од куће до полиције да пријаве насиље. Наравно, нису на крају кажњене, записник сведочи због чега су прекршиле меру јер су поступале у крајњој нужди, али ето, и то се догодило у два случаја. Ово је једна несвакидашња ситуација, институције су морале да се прилагоде свему, проблем је био што нису биле доступне жртвама, центри за социјални рад су малтене били затворени, нису радили са странкама, жртве нису знале ни да ли смеју да покрећу било какве поступке јер нису знале да ли ће институције реаговати, зато су се обраћали невладиним организацијама за информације више него полицији. Али, по тим случајевима се ипак поступа, странке су заштићене, са становишта искуства из Смедеревске Паланке могу да кажем да су и полиција и тужилаштво адекватно реаговали читаво време“– прича, за „Наше новине“,Ана Јевтић, адвокаткиња из Удружења „Фемина“.

Након што је укинута ванредна ситуација догодило се следеће: уместо пређашњих, у просеку 14 случајева за две недеље, СОС телефону „Фемине“ пријављивано је и по више од 20 случајева за исти период. То иде у прилог тезама да ћемо реалне последице свега што се ове године дешавало тек сагледати у наредном периоду. На жалост, није у тим околностима било израженије само насиље над женама, већ је генерално, тога било међу свим генерацијама, на релацији – деца родитељи и посебно поражавајуће, бар у овој средини примећено, било је насиља над старијима од стране најмлађих укућана – њихових унука. То су породице са више генерација где људи раде тако што су ангажовани на привременим и повременим пословима. Када ни тога нема, лоша економска ситуација неретко води у сукоб.

Ова ситуација јесте сваком од нас наметнула бриге и страхове, у мањој или већој мери. Верујем да ће се последице на психичко здравље људи осетити касније, та све присутнија анксиозност може да прерасте у ко зна шта све. Нисам стручњакиња у тој области, али то је моје мишљење. А насиље над старијима је било посебан проблем и актуелно је и даље, било да је реч о занемаривању, економском искоришћавању, физичком насиљу, механизам је исти. Старији су због својих година и здравствених стања немоћнији, а то користе млађи укућани – напомиње Ана Стојановић.

Након престанка ванредног стања ми имамо огроман пораст тужби за развод брака. Ја мислим да се то скоро тако није десило. Велики број жена подноси захтеве за развод, многе су ванбрачне заједнице у том времену прекинуте и уследило је решавање питања родитељског права. Скривени сукоби су избили на површину, али су жене после тога одлучно предузеле кораке – каже Ана Јевтић.

По усвајању најважнијег правног акта у овој области, Закона о спречавању насиља у породици од чије се примене очекивало заиста много, стручњаци су објашњавали да искуства других земаља, где је заживео сличан принцип, говоре да је првих година, по правилу, број случајева био велики, јер наслиници још увек не схватају озбиљно последице. На питање да ли је, после три године, већ требало да наступи наредна етапа и да ли строже казне имају ефекта, наше саговорнице се слажу у оцени да закони јесу у великој мери мењани на боље, да се на овом питању озбиљно радило, али да и даље „нешто шкрипи“ – најкраће речено, и најбољи закон на папиру не значи много ако се не примењује у реалном животу:

Имплементација закона је непотпуна и незадовољавајућа мишљење је женских организација које се баве проблемом насиља над женама. С друге стране, ако говоримо о томе шта је сада другачије у односу на период пре тог Закона, добро је то што су жене одлучније да пријаве насиље, то је такође промена и то врло очигледна. Док су се раније јављале да би долазиле и причале о томе шта им се дешава али се само на томе завршавало, сада су много одлучније, траже правне информације како би знале каква је процедура – каже Ана Стојановић, док адвокаткиња Јевтић додаје: „У односу на прошлу годину, имамо мањи број случајева, али смо очекивали да ће то, сада већ бити много мањи број. Можда би то ове године заиста и било другачије да није пандемије, управо због тих екстремних услова о којима смо причали. Ми сада имамо смањен број фемицида у односу на прошлу годину, али је опет та бројка од 22  жене, до 16. новембра, и даље велика“. 

Ове године, због неповољне епидемиолошке ситуације изостале су, широм Србије неке од акција којима се обележава „16 дана активизма“. „Фемина“ је, управо због тога у фокус ставила медијско и обраћање на друштвеним мрежама, а „Дан отворених врата“, намењен млађој популацији, округли сто или неки други јавни догађај попут њега, морали су бити изостављени. Планове за даље сада је незахвално правити, али оно на чему ће сигурно настојати да раде, то су радионице са женама из руралних средина, којима су често интернет медији сасвим недоступни па немају много могућности да чују шта је то заправо насиље у породици, како се најчешће манифестује, које механизме користи насилник да успостави контролу над жртвом, која су законска права оних који трпе и насиље, коме и како да се обрате. Те радионице су се показале јако успешним и жене, иако то није циљ оваквих сусрета, ипак имају потребу да поделе сопствена искуства и неретко се потом и одлучују да окончају насиље. Оно што остаје као прва и уједно најважнија подршка коју „Фемина“ пружа, свакако је СОС телефон на чију сврху је подсетила наша саговорница.

То је сервис потпуно другачији од онога што женама жртвама насиља пружају државне институције. То је јасно, коме се пријављују и ко је надлежан, знамо да су ту главне институције, али СОС телефони су ту за жене од првог момента: да она се повери некоме, тај позив може да буде и анониман, може само желети да подели искуство и да не уради ништа више. Али је СОС ту за и све истале фазе и животне ситуације. Ми смо ту пре самог процеса пријављивања насиља, затим када је жена у процесу, остајемо као емоционална подршка јер излазак из насиља зна да траје,има одређену динамику која је често непријатна; постоје разне околности које жена може лакше да превазиђе позивом, али кључна је та емоционална подршка. Жене са нама разговарају о свим својим искуствима, то је могућност да се „вентилирају“, односно да ослобађају свих тих негативних емоционалних набоја преживљеног насиља али и  о проблемима са којима се жене понекад сусрећу у институцијама. И када заврши процес, и изађе из насиља, не мора да значи да је она и у емотивном смислу завршила са тим, ми остајемо и даље ту, уз њу. То неће добити ни у једној другој институцији. Такође, доласком или јављањем на СОСтелефон, клијенткиње имају прилику да причају једну исту причу више пута,што може да помогне да „среди мисли“, у смислу да њихови искази пред институцијама има јаснију структуру.

Дакле, ми не дајемо савете, већ информације. Ми не можемо некоме говорити шта да уради са својим животом, ми смо ту да им укажемо на могућности како да се изборе на право на живот без насиља. То је оно што сугеришемо, да свако има право на живот без насиља, а за све остало, сама жена мора да дође до тога јер само она зна шта је најббоље за њу. Тај излазак из насиља није једноставан. Али свакако један од наших слогана увек остаје да кривица и одговорност за насиље никада нису на жртвама већ на насилницима“ – закључује Ана Стојановић из Удружења „Фемина“.

Насиље над другим се тиче се свакод од нас!

Објашњавајући да је, током ванредне ситуације било посебно тешко организовати рад јер „Фемина“ иначе ради од 17 до 20 сати (управо у време забране кретања) као и да се у нашем друштву иначе наилази на отпор, Ана Стојановић из „Фемине“ се сетила каква је пракса током сличних забрана била у неким другим земљама: У Француској је, на пример, то било организовано на другачији начин, тамо сте на касама у супермактерима имали контакт телефоне за подршку, а ви овде кад бисте питали у некој продавници да окачите број на касу, то би било немогуће. То је она чувена реченица: „Није моја ствар, зашто нас мешате у то“. Ми смо лепиле плакате на бандере или у близини продавница. Треба у овом друштву много шира подршка и разумевање феномена насиља у породици, да се схвати је то друштвени проблем, а не проблем једне породици. Е, кад се то буде променило, неће бити проблем да ставимо наш број телефона било где…“

Разматрано више од 166 000 случајева

Према објави Министарства правде,од примене Закона о спречавању насиља у породици, односно током три године, разматрано је више од 166 000 случајева. Групе за координацију исарадњуизрадилесу 51.823 индивидуална плана заштите и подршке жртвама. Јавни тужиоци су поднели 61.249 предлога за продужење хитних мера заштите, док су судови усвојили 60.055 тих предлога. Ако се зна да и даље, највећи број жена не пријављује насиље, колико га заиста има међу зидовима које оне деле са својим насилницима, није могуће ни претпоставити…

Нема статистике фемицида

„У 2020. години у Србији су од стране партнера или другог члана породице убијене најмање 22 жене, а у још пет случајева постоји сумња да се ради о фемициду. Седам жена убијено је ножем, пет секиром, три пиштољем, три су пребијене до смрти, једна је убијена аутоматском пушком, једна активирањем бомбе, док су две жене убијене на друге начине (поливањем бензином и паљењем, и тупим предметом). Најмање 30 особа је остало без мајке, од тога 11 су малолетна деца. Током претходне деценије у Србији су партнери и други мушки чланови породице убили најмање 330 жена. Наглашавамо „најмање“ јер је ова статистика забележена на основу медијских извештаја, а не знамо колико случајева није доспело у медије. Нема ни информација о томе колико жена је преминуло од последица дугогодишњег трпљења насиља. Ни после деценије рада на овом пољу није могуће утврдити распрострањеност проблема са којим се суочавамо. Нарочито забрињавају случајеви у којима није могуће утврдити прецизан узрок смрти, где се истраге воде месецима (што је најочигледније на примеру убијене Јелене Марјановић), а понекад никада и не заврше. Не смемо дозволити да насилници шетају слободно и да злочини према женама прођу некажњено. Реагујте пре него што буде касно! Стоп убијању жена! – Аутономни женски центар и Жене у црном из Београда

Leave a Reply

Your email address will not be published.