НАШ ИНТЕРВУ: ХОЗЕ ФЕРЕРАС, ЈЕДАН ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СВЕТСКИХ ИЗВОЂАЧА ЈУЖНОАМЕРИЧКЕ И МЕКСИКАНСКЕ МУЗИКЕ

Био сам посебан и другачији, то ми је донело успех!

Како је Душан постао Хозе, откуд љубав према латино звуку и култури, који га је животни пут нанео и заувек оставио на обалама немачког града Травемунда, а који су га то стихови повели у путовања по целом свету, колико је за његову каријеру значајна подршка особе као што је Анита Букса и откуд, уопште у Смедереву, то су, само неке од овом приликом испричаних прича током разговора са Хозеом Ферерасом.  

Хозе Ферерас је име иза кога стоји вишедеценијска каријера, многи вероватно ни не знају да се иза тог гласа крије „наше горе лист“, родом из Куле код Новог Сада. Како је све то почело, откуд код Вас уопште љубав према таквој врсти музике?

Мој музички живот је почео у недакашњој Југославији. Ових дана се приказује филм „Тома“, ја сам радио у исто време када и Тома Здравковић. Тома оде у Зрењанин, ја у Ниш и обрнуто, јако добро смо се познавали тих давних времена, он је велика музичка личност. Наравно, он је имао свој репертоар, а ја свој, познати репертоар јужноамеричких и мексиканских песама. Иначе, моја прича је почела тако што је моја мама веома добро певала и страшно је волела ту музику. Једнога дана се појавио велики хит у Југославији, „Халиско“, певао га је Луис Алберто Дел Парана са његовим Лос Парагвајасима, он је био јунак своје државе због постигнућа у музици. Гостовао је много по Југославији и Румунији. Тај његов „Халиско“ се мени много свидео и ја сам га баш фино научио, без обзира што тада још нисам знао шпански, али имам осећај за тај језик. Научио сам то да певам и са тиме почео. Имао сам много лепих успомена из тог времена. Једног дана, када сам већ имао више хитова, отишао сам у иностранство, тачније на север Немачке. И ту сам и даље.   

Зашто баш Немачка? Од свих могућих дестинација, зашто баш та?

Па, тих година сви познати музичари из Југославије су тежили да иду у Немачку, разлог је помало баналан. Поента је била да се оде тамо, зараде паре за неки фин, нов, ауто и ехо озвучење. Многи су отишли, вратили се и онда се мало „дували“ кад то купе. Ја сам отишао на годину дана и остао до данас. Најпре сам добио уговор на годину дана, а онда и десетогодишњи уговор за наступе. У том ноћном клубу где сам певао био је интернационални програм, гостовале су највеће звезде, ја сам тако имао прилике да упознам  Жозефин Бејкер, Софију Лорен и замислите, баш Луиса Алберта од чијег је „Халиска“ све почело у мојој каријери. Ја сам већ тада знао „Малагењу“, отпевао сам је и њему и замолио да ми каже да ли то ваља. Одговорио ми је да ту песму обавезно задржим у свом репертоару јер ће ми она отворити врата светског успеха. И био је у праву. У хотелу „Маритим“ били су многи познати, свима сам певао „Малагењу“ јер сви воле те песме, а мало је извођача који то раде. Тако се догодило да су ме два млада продуцента чула, понудили су одмах да снимимио то у студију. Дакле, некадашњи Полиграм, односно Универзал мјузик је то зграбио, одмах смо затим отишли у Лондон на снимање спота. Али, ја још увек нисам имао прикладно уметничко име. Преци моје мајке су живели у Аргентини, знали смо да је мој покојни деда имао нешто везе са Ферарасима. Испоставило се да ипак треба тражити у Бразилу. Хозе Ферејрас је било име које смо смели да узмемо, тако се звао један возач формуле из Бразила који је преминуо.   

Која је тајна „Малагење“, каква је то песма, о чему је? 

То је девојка са Малаге, а песма је о томе како се један Мексиканац заљубио у ту девојку са Малаге. Дакле, у питању је љубав. Песма је стара скоро 100 година, али сам добио дозволу од мексичких институција да је изводим. Прича о љубави увек је универзална и верујем да је зато воле сви. Али, ту песму није лако изводити. Позната је по томе што има најдужи тон на свету, то је тако захтевно да су се и велики певачи чудили како ја то изводим. А ја сам то навежбао и знао сам цаку како се одржава тај тон, тај фалсет, не сме да се заборави да се стомак комплетно напуни ваздухом, само на тај начин је изводљиво. Не треба да се дерњави, сам по себи је јасан и гласан тон, то је одлика „Малагење“. Парана је то знао и ја сам урадио исто тако.

Да, али осим тих, старих песама, Ви изводите и друге, новије текстове и то све захваљујући чињеници да је Ваша каријера у сигурним рукама једне даме. Анита Букса је познато име, како је започела та сарадња?

Да, да баш тако. Она је као девојка била позната као велика звезда, дечија звезда. Касније је код великих шоумена Немачке откривена као певачица, предивно је певала. Али је временом то више није занимало, отишла је за Швајцарску, тамо се удала за министра заштите животне средине. Међутим, није јој се ни то допадало, вратила се у Немачку. Чула ме је на једном од мојих наступа у „Маритиму“, а ти наступи су стварно били сензационални, имао сам пратњу гомиле инструмената. Практично, то су били мали концерти. Она ме је открила, у том неком другом смислу и почела да пише песме за мене. Она је веома способна, предузмиљива и у Немачкој цењена особа. 

И између осталог, написала је стихове за „Снажан као ветар“, песму која је постала химна и заштитини знак мнифестације која се у Травемунду, граду у коме живите одржава дуже од 130 година. Да чујемо и причу о томе… ?

Травемунд, као место на обали, има манифестацију, највећу те врсте на свету, у питању је једиличарство. Ми смо сви пријатељи, знамо се, познавао сам главне организаторе. То је манифестација на води, ту су таласи, ветар, ја сам и сам једиличар, а био сам најлуђи сурфер. У време кад се одвија манифестација, ветар дува, имамте свечано отварње, сви су се окупили, за такву прилику треба нешто јако да буде на сцени, а наспрам тога имате најаву да долази неки чудни џез оркестар из Холандије. Они дрндају диксиленд музику. У тренутку кад следи дочек градоначелника, подизање заставе и слично, чинило ми се да треба нешто другачије смислити. И Анита направи текст. Сјајан текст. Између два мора, област Шлезвинг Холштејн и највећи дијамнат – Травемунд. Сви су били одушевљени. Осамнаест година је та моја песма извођена у свечаности отварања, последњи пут у августу 2019. Наредне године и ове ништа се није догодило, епидемија је зауставила све. Али, проћи ће и то, надам се.

Интересантно је да се све то заправо дешава на пар корака од места на ком живите, а иначе живите у хотелу?

Да, Маритим је превелика зграда за један хотел. Објекат је под заштитом државе јер заправо није ни саграђен са намером да буде хотел, већ је у питању зграда са 35 спратова подигнута из политичких разлога, како би се са њеног врха посматрало шта се дешава у другом делу Немачке, односно у Немачкој Демократској Републици, у периоду када је земља била подељена на Источну и Западну. Заправо, хотел је на само десет спратова, све остало су приватни станови, резиденције, има ту и ресторана, практично свега што вам сваког дана треба, то је један посебан центар.

Хозе, много смо тога испричали, али ништа нисмо казали о ономе што је можда требало на почетку да споменемо, шта Вас доводи у Смедерево? Колико знамо, концерт, бар за сада није у плану…

То је посебно занимљива прича. Почело је на интернету. Ја сам иначе пре неколико година, када сам на одмор дошао у Нови Сад, иначе, сваке године ту проводим одмор, гледао сам телевизију и за око ми је запала једна хумористичка емисија. И у њој један занимљиви господин заплиће језиком, а играо је Туту,  један сада покојни господин Ђоша и мали Куца… Много касније, дошла је корона, било је на претек слободног времена и ја откријем нешто перфектно, још много тих скечева који могу да буду занимљиви за цео свет. Кроз коментаре о томе, упознали смо се Александар Маринковић Јапа и ја. Њему није било јасно откуд неко ко се зове Хозе Ферерас коментарише нешто на српском, спријатељили смо се и све сам му објаснио. Наравно, обећао сам и да ћу доћи у Смедерево. Анита и ја смо најбоље епизоде прослеђивали нашим пријатељима у Немачкој, сви су се смејали и сад су наставили да прате Тутине догодовштине.

Ето, Тута ће бити познат у Немачкој, али осим тога, захваљујући Вама, Немци ће имати прилике да упознају још нешто. Реч је о песми „Молитва“ коју је Анита превела и за коју се сада тражи певачица која може да изнесе такву нумеру подједнако добро као Марија. Како је до тога дошло?

Ја сам Маријин наступ и победу пратио из Новог Сада. Исте вечери су ме из издавачке куће у Немачкој звали да хитно обезбедим ауторска права за Немачку, да их неко други не претекне. Моји велики пријатељи су Владимир Грајић Грајић и Саша Милошевић Маре, наравно, завршили смо то одмах. Када је  Марија после тога дошла у Хамбург, видели смо се, ја сам био позван да јој помогнем да се снађе у Немачкој. После је дошла идеја да се „Молитва“ изда на немачком језику, ја сам Анити превео о чему је песма. Она је потом написала текст фантастичан, опет су ту божанства, сила природе, оно што човека одржава у животу. Ми смо тај превод послали, издавачима се свидело. Кад смо кренули да тражимо певачицу, дође корона, све стане. Сад пред мој полазак се опет обнавља та прича, треба нам неко ко може да пева тако као Марија. То је сада проблем, не знам ко би то могао подједнако добро да уради. Иначе, у Немачкој је на првом месту текст, важно је шта као поруку шаље та песма, а тек после иде музика и како то звучи.  Зато и текстописац тамо има већи хонорар него композитор. Надам се да ћемо пронаћи идеалну особу и да ће сви битиу прилици да чују „Молитву“ и на немачком.

То певам само ја!

„Кад сам кренуо својим путем, имао сам своје хитове, у Немачкој и свету, мој програм је био специфичан.  Нико од мојих колега и колегеница то не ради, а тај програм сви воле. То је била моја предност. Немам конкуренцију. У свим програмима, увек се врте једне те исте песме, оне које су у том тренутку хитови, али оно што ја певам, то певам само ја“ – каже Хозе Ферарас одговарајући на питање како је успео да у свету преплављеном комерцијалном музиком кратког даха, одржи своју позицију.