Деценијама без помака

ИЗ БАЗЕ ПОДАТАКА МИНИСТАРСТВА ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ:

Шеснаест година – толико је „стар“ попуњени упитник послат из Смедерева Агенцији за заштиту животне средине који, једини (објављен на сајту Агенције) у вези са Смедеревом, стоји у бази као регистру дивљих и депонија којима у нашој земљи управљају јавна комунална предузећа. Још жалосније од те чињенице јесте да се ама баш ништа за све те године није променило. Осим што је читав простор вероватно само још више девастиран и што је сметлиште видно нарасло.

Тај приказ стања који је настао у априлу 2005.године констатује да се „депонија“, на којој се смеће одлаже од 1985. године, налази на земљишту у власништву ПК Годомин, Водопривредне организације Смедерево и ЈП Србијаводе,као и да је, бар тада, заузимала простор од 89 100 метара. Максимална расположива запремина за депоновање је 605 000 метара кубних, али се констатује и да је још те, 2005. преостало свега 115 000 метара за одлагање док је на годишњем ниову количина отпада који тамо заврши 143 445 кубика. Како није заступљен ни један облик обраде, ту се, наводи се у упитнику, одлаже: кућни отпад, метални отпад и делови кућних апарата, хаварисана возила, амбалажни отпад (пластика, картон, папир, лименке, стакло), пољопривредни и отпад са пољопривредних газинства, грађевински, опасни отпад (хемикалије, уља, батерије, боје, лекови, акумулатори), медицински отпад (потенцијално инфективни, фармацеутски), отпадне гуме, зелени отпад из башти и јавних површина, шумарски и отпад од прераде дрвета, индустријски и отпад из руздарства, муљеви, талози, пепео, јаловина, шљака… Следећа констатација, никакво чудо – у свему томе је забележено присуство дима. Дакле, сметлиште у правом смислу те речи. 

Из напомена које су дате као прилог уз попуњен упитник, види се да је Дирекција за изградњу  учествовала на конкурсу Министарства заштите животне средине које је 2004. определило пет милиона динара за санацију постојећег сметлишта. Та санација је пак требало да се одвија по пројекту који је још 1998. урадио Институт „Кирило Савић“. Међутим, како се даље наводи, имајући у виду да је одлагање отпада настављено и након те године, било је неопходно да се санацијом обухвате и радови који нису обухваћени пројектом. Проценом Дирекције за тако нешто је било потребно четири пута више новца па су уместо санације депоније, додељена средства искористили за санацију дела сметлишта, постављање мреже биотрнова, пијезометара и ограде. „Санација и затварање сметлишта ће се радити сукцесивно“, а општина је опредељена за изградњу санитарне депоније –  то је закључак како овог извештаја тако и датог стања до дан данас јер многи, руку на срце вишебројни, покушаји да се ово питање реши, након тога нису постали ништа више од „мртвог слова на папиру“ – у овом случају низа скупштинских одлука и уговора склапаних и потом поништаваних. Какве су то препреке биле, шта је осујетило планове, шта кажу стручњаци, а шта грађани и какве су идеје актуелног градског руководства које ради на томе да ђубриште једнога дана постане транфер станица, више у наставку нашег пројекта у наредним бројевима.

Ови текстови су настали у оквиру пројекта „Сметлиште уместо депоније – сурова реалност града“, а на основу Конкурса за суфинансирање проjеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2021. години од стране Министарства културе и информисања. Ставови изнети у текстовима не одржавају ставове органа који је доделио средства.