РАЗГОВОР С ПОВОДОМ, БРАНЧЕ СТОЈАНОВИЋ, ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА СКУПШТИНЕ ГРАДА СМЕДЕРЕВА:
Градске власти су током претходних деценија, покушавале да проблем сакупљања и депоновања смећа у Смедереву реше на различите начине. Као што је већ било речи, склапани су разни уговори, налажени партнери из иностранства, сарађивало се са околним градовима али би свака од тих идеја на крају пала у воду. Одлуке су у Скупштини усвајане па поништаване и свему томе присуствовао је и Бранче Стојановић у својству председника Скупштине или његовог заменика, што је позиција на којој се и сада налази, и са које повремено, поново скрене пажњу јавности на овај проблем. О свему томе, Стојановић говори за ово издање „Наших новина“, а у склопу пројекта „Сметлиште уместо депоније – сурова реалност града“.
Чињеница је да Смедерево, деценијама отпад одлаже на сметлишту које је ругло и срамота али и велика опасност по животну средину и здравље људи. Али, исто тако је и чињеница да је било више различитих покушаја да се то реши, постојала је добра воља, али су на крају сви ти покушаји осуђивани на пропаст. Шта се по Вашем мишљењу догодило, због чега је све ишло тако?
То је један од великих проблема овог града, комунални отпад се одлаже на градско сметиште које годинама проширујемо неоправдано, са идејом да се приступи изградњи савремене санитарне депоније која би испуњавала све еколошке услове у вези са том делатношћу. Шта је проблем? Проблем је што се давно још Влада Републике Србије, односно ресорно Министарство, определило да у Смедереву буде регионална депонија. Зато је тада најпре општинска, а касније градска Скупштина Смедерева пре свега у том правцу покушавала да дође до решења. Одређена је била и локација Јелен До, да ту буде регионална санитарна депонија. Не прави се нигде у Србији локална санитарна депонија, то много кошта и да би било колико – толико економски исплативо, мора да буде одређени број јединица, односно становништва које гравитира ка тој депонији, зато се назива регионалном. Међутим, све време, околни градови, Пожаревац, па затим и Ковин и Смедеревска Паланка нису се слагали са том одлуком Министарства. Покушавано је да се то реши, чак су, како су се мењале Владе и Министарства, неки од надлежних говорили како ће у крајњем случају поједине општине бити натеране да свој отпад довозе у Смедерево. Међутим, до тога није дошло, а сувише је скупо да град сам финансира изградњу санитарне депоније. Покушано је и преко јавно – приватног партнерства, међутим, ниједан приватни партнер није желео да разговара о изградњи санитарне депоније без минималног, одређеног броја људи који гравитирају ка тој депонији.
У међувремену се много тога променило па и намена некадашње локације предвиђене за санитарну депонију. Где смо сада?
Да, локацији у Јелен Долу је промењена намена и оно што је извесно је да је последњи план да Смедерево изгради трансфер станицу где ће се вршити секундарна селекција отпада у односу на примарну која би се вршила у самом граду, односно, предвиђено је да се комунални отпад скупља и вози до трансфер станице. Наравно, оно што је веома важно и на чему и ја инсистирам годинама уназад је проширење услуга изношења комуналног отпада из домаћинстава у селима која су затрпана отпадом. Дакле, сав тај отпад из града и села би требало да се довезе до трансфер станице, где би се вршила секундарна селекција, а остатак би се пресовао и носио, по најновијој одлуци Министарства на – санитарну депонију у Панчево. То је нешто што је излаз за наш град и ја видим то као врло извесно јер је Скупштина града донела одговарајуће одлуке с тим у вези и тај посао, колико сам ја упознат, иде добром динамиком. Искрено се надам да ћемо са експропријацијом тог земљишта која мора да се обави, да изградимо трансфер станицу и да дефинитивно, коначно, Смедерево реши проблем изношења комуналног отпада на целокупној територији града.
То је огроман пројекат, колико би све могло да потраје…?
Ја се надам мање него све ове приче до сада. Скупштина је донела одлуку, одређена је граница тог подручја, сада је посао градских ресорних одељења да дефинишу то подручје и да се уђе у експропријацију. То је запуштено земљиште у Доњем Годомину, не иде тај посао тако брзо, али се надам да ћемо идуће године моћи озбиљније да разговарамо о промени одлуке која се односи на одношење смећа, у смислу да се прошири на сва села. Тренутно је обухваћен град и део околних насеља закључно са деловима Радинца и Вучака. И да већ једном ставимо тачку на тај проблем.
Време не можемо да вратимо и неуспели покушаји данас можда не значе ништа али могу бити важни као лекција како у будућности не бисмо правили исте промашаје – шта бисте Ви рекли, шта смо научили из целе те приче?
Потврдили смо нешто за шта наш народ има више изрека а све значе да када нешто почнете како не треба, не можете ни да очекујете да ће се развијати на добро. Неко је, некад, одлучио да затрпа старо корито реке Језаве отпадом. Онда наиђете на сијасет разних проблема, техничких, имовинских, дођете у ситуацију да та, привремена одлука, која је давно донета остаје да важи и из године у годину само расте брдо отпада који се не одлаже по еколошким стандардима. Наравоученије је да увек треба ићи са целокупним, најбољим решењем. Било шта да се доноси као одлука треба да буде од трајне користи, нема привремених решења јер онда то може да иде у недоглед. Имамо неиздрживу ситуацију да су нам села пуна, атарски путеви пуни свега и свачега, буквално људи не могу да уђу у своје парцеле од нечијег ђубрета, а са друге стране, они, или неки други пак бацају ђубре крај туђих њива и то тако иде у недоглед… Едукација становништва нам треба, али пре свега морате да створите услове да се то смеће односи, не можете да осуђујете људе који одлажу смеће тако, ако они немају друго решење, ако нико неће доћи да изнесе тај отпад из њихових насеља или не постоји посебно одређено место где они то могу да однесу. Вртимо се у зачараном кругу, нико није крив, а живимо у несносним условима када је у питању проблем комуналног отпада. Ја још једном кажем, често сам и на Скупштини дискутовао, позвао сам градоначелника да узме активно учешће, он је рекао да ће то учинити и колико знам буквално на недељном нивоу прати развој тог плана у вези са изградњом трансфер станице. То би подразумевало санацију постојећег сметлишта, да не угрожава више становништво Горњег и Доњег Годомина и знатно шире, ако дође до неких пожара, последице су још веће. И поред тога што је то дивље сметлиште, ЈКП „Зеленило и гробља“ које се о њему стара, улаже значајна средства око постављања биотрнова и покривања земљом што је неопходно да не дође до неких паљења и да се поврх свега додатно угрози град и становништво. На жалост, имали смо искустава и са тим, долазило је до пожара. Ту се ствара метан који је врло запаљив и опасан, експлозиван. На срећу, ти пожари су били малих размера само из разлога што се у те биотрнове улагало.
Можда је требало више ризиковати
На пре пар дана одржаној, 9. седници Скупштине града Смедерева, а поводом разматрња идеје да се ступи у јавно приватно партнерство за уређење инфраструктуре, подсећајући се искустава из проблема у вези са депонијом, Бранче Стојановић се придружио дискусији одборника и том приликом поручио нешто што додатно осветљава неке околоности у вези са питањем зашто су неки од покушаја да се реши питање одношења и одлагања отпада пропали: „Подсетићу вас на нешто од пре десетак година, имали смо дилему, разговарали о могућности јавно приватног партнерства и како да решимо проблем изношења комуналног отпада. Неки од нас који су и сада присутни, нису били сигурни шта значи јавно приватно партнерство, колико је то поуздано, има ли ризика… И одустали смо од тог концепта. И где смо сада? И даље је ту сметлиште, и даље није решен проблем депоније и даље не износимо отпад из наших села и затрпани смо ђубретом“.
