МОЈ СВЕТ ЧАРОБАН И ЛЕП Опевана проза или компонована поезија Љубе Нинковића, српског Боба Дилана

1 min read

Роберт Цимерман је амерички Јеврејеин и далеко је од Смедерева колико и Доналд Трамп или Хилари Клинтон, али је, опет локална, овдашња, смедеревска сторија, исто онолико, колико је Боб Дилан, mister Tambourine man, трубадур из Америке, део нашег емотивног појединачног и колективног несвесног, социјалног и духовног одрастања кроз непоновљиве сонгове „Knocking on a heavens door“ или „Hard rain gonna fall“ – чији су акорди, уз наше пијано припевавање, одјекивали парком Три хероја или „три хроније“ како смо га, херојохулно, али сасвим тачно дефинисали још седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Е, сад Смедерево је одувек имало људи, који су били једнако квалитетни као Дилан. Љуба Нинковић је гостовањем са групом „С времена на време“, прошлог четвртка, то доказао! Пруживши нам доказ да још постоји тај наш свет, чаробан и леп!
Knocking on a heavens door
Ова балада, ова поема, тачније, била је једна од химни наше младости, уз „Једина моја“ „Криво је море“ Дивљих јагода, „Црног лептира“ Ју групе и „Селма“ или „Сањао сам ноћас да те немам“ – Бијелог дугмета…
Од страних рокобаладичних или рокохимничних песама, фаворити су били „Child in time“ или „When a blind man cries“ Deep Purple-a или „Stairway to heaven“ Led Zeppelin, али смо избегавали да се грувамо са овим свевременим рок поемама, јер су гласовии Јана Гилана или Роберта Планта, били превиики, или, тачније, превисоки залогај за нас… Али, зато је Боб Дилан, био савршен – рок песник, великог поетског, али малог гласовног опсега. После су дошли панк и нови талас и њихове баладе, које сам чак и ја могао да отпевам, али то је нека друга прича. Овде говоримо о трубадурима, људима који постоје од кад је света и века и људске потребе да се нешто паметно и лепо поручи кроз песму. Уз Дилана или Леонарда Коена, трубадуре светског гласа, имали смо и ми те кантауторе, те врхунски креативне људе, који су успевали у најтежем уметничком послу, да споје две уметности у једну, једнако лепу и узвишену – певану поезију!
Арсен Дедић, па онда и Ђордје Балашевић, успели су да опевају поетично или да поетизују певано, стварајаући новеле од 6 минута у поемама „Не дај се Инес“ или „Знате’л причу о Васи Ладачком“. Поменуте поеме, сврставају их у ред највећих српских или југословенских песника, сасвим је извесно и непобитно…
Имало је и Смедерево, вазда, успешних кантаутора, људи које је Бог својим провиђењем одредио да певају прозу и обогате музику поезијом. Први од њих је Љуба Нинковић, легендарни оснивач групе „С времена на време“. Други је, свакако, Слободан Девечерски.
Као што је Љуби или Бобану, вазда било место на српским или југословенским сајмовима поезије, на „Смедеревској песничкој јесени“, најпре, тако је и први светски трубадур, Боб Дилан, сасвим заслужено добио Нобелову награду за књижевност. Ево његових стихова из песме „Хард раин гонна фалл“ у слободнијем, али врхунском преводу Драгослава Андрића, који доказују да је фанфаре и венце Шведске акадмије, Роберт Цимемрман, одавно заслужио:
Чуо сам громове што претећи хукте,
Вале што светове спирају и ломе,
Хиљаду бубњара чије руке букте,
Хиљаде што шапћу, а немају коме!
Једног што мре док се сви од смеха грче,
И песму песника што у јарку црче,
И вапаје кловна, запалог у говна!А, кад се све стиша, пашће тешка киша,
Пашће тешка, тешка, пашће тешка киша!
Ако једног дана буде уведена награда за српског битника и песника рок музике, Љуба Нинковић би требало да је добије први. Велики уметник, са великим бендом, који нас је обрадовао прошлог четвртка. Уживали смо у проживљавању историје рок музике – уживо. Непроцењиво!

Leave a Reply

Your email address will not be published.