Заслужио је много више, али може ли Ланче Смедеревац да добије макар улицу?

СЕЋАЊЕ НА МИЛАНА ЈОВАНОВИЋА СТОЈИМИРОВИЋА:

Пише: Чедомир Домазет

У 2018. навршиће се 120 година од рођења Милана Јовановића Стојимировића, човека посебног интелекта и бројних талената о кога су се пре више деценија Смедеревци огрешили. Ни међу данашњим генерацијама, уколико изузмемо покушаје појединаца и установа културе, нема иницијатива којом би се овај град одужио Ланчету Смедеревцу због свега што је за њега чинио…

Наше друштво се, у дугом временском периоду у великој мери лоше односило према значајним историјским личностима које су задужиле Србију, нарочито у ранијим вековима. И Смедерево је остало дужно или није обратило довољно пажње на бројне личности из разних области, дародавце, добротворе. Овде ће бити речи о Милану Јовановићу Стојимировићу (1898 – 1965) правнку, књижевнику, идавачу новина, сакупљачу старина и уметничких дела, сликару, библиографу, колекционару, преводиоцу, политичару, добротвору… Вероватно једној од значајних личности у историји Смедерева XX века.
Рад и дело Милана Јовановића Стојимировића је добро познато у научним, стручним и културним круговима, мада није много писано о њему и његовим активностима од почетка 20 –тих до средине 60 – тих година прошлог века. Један од првих текстова о њему појавио се 2000. године у Новом Саду, када је Матица српска штампала његове дневничке записе од 1936. године до 1941. године. Снежана Цветковић, виши кустос Музеја у Смедереву, је у „Смедеревској седмици“ од 22. децембра 2000. године писала о његовој заоставштини. Такође је у истом листу у шест наставака 12. октобра 2001. до 8. јануара 2002. године приказала интересантне делове Дневника. Гест поштовања према Милану Ј. Стојмировићу су приредиле градске културне установе 2002. изложбом „Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу“. О њему је писано приликом издања књиге „Ланче Смедеревац“, коју су припремили за штампу Драган Мрдаковић и Владимир Шовљански, штампане, нажалост, први пут у издању Библиотеке у Смедереву 2008. године, на основу рукописа који се налази у Библиотеци. У поговору овој књизи текст о писцу су написале Јелена Јеремић, Гордана Јовановић и Снежана Цветковић. Пуно нових података о животу и раду Милана Ј. Стојмировића, са много такта и поштовања према писцу, у предговору његове књиге „Силуете старог Београда“ (2008), написао је Божидар Ковачевић. Међутим, најзначајнији рад који је потпуно осветлио и приказао јавности дело Милана Јовановића Стојимировића, кроз детаљну биографију и анализу његове заоставштине и музејског ликовног садржаја, је књига вишег кустоса Музеја у Смедереву, мр Снежане Цветковић, у луксузном издању Музеја 2010. године. Да би се шира јавност боље упознала са његовом биографијом, доносимо кратак, интрегрални текст из поговора књиге „Ланче Смедеревац“.
„Милан Јовановић Стојимировић – новинар, књижевник, преводилац, политичар, колекционар и добротвор. Рођен је у Смедереву 19. јуна 1898. године. Потекао је из угледне и добростојеће породице. Отац, Светозар Јовановић био је опанчар, а мајка Јелена Стојимировић, родом из велике и старе породичне задруге Стоимироваца. Рано је остао без оца, прихватио га је ујак др Душан Стојимировић, чије је презиме из захвалности додао свом презимену по оцу. Основну школу је учио у Смедереву од 1905. до 1909. године, а гиммназију у Смедереву и Београду од 1909. до 1914. године. Правни факултет студирао је у Берну и Београду, а на потоњем је дипломирао 1927. године.
Непосредно после матуре запослио се као практикант у Министарству просвете (1919), био је главни сарадник „Самоуправе“ (1921 – 1923), основао је и уређивао лист „Смедеревски журнал“ (1921. и 1938 – 1939) и лист „Реви“ (1922), дописник Одељења за штампу при Министарству иностраних дела у Берну (1923 – 1926) и Берлину (1929). Од 1930. године живи у Скопљу где је био дописник Централног пресбироа до 1935. године, као и власник и оснивач листа „Вардар“ (1932 – 1935). Од 1935. године поново је Београду на месту шефа одсека Централног пресбироа, а затим постаје директор новинске агенције „Авала“ (1937 – 1938). На изборима у Смедереву, 11. децембра 1038. године, изабран је за народног посланика на листи „Југословенске радикалне заједнице“. Постављен (1940) за начелника политичког одељења Министарског савета (владе) Југославије. Са те дужности отпуштен је 27. марта 1941. године и потом провео неколико данаа у затвору, да би се, након 6. априла 1941. године добровољно, као редов, прикључио југословенској војсци и са њом доживео њено расуло. Главни уредник дневног листа „Обнова“ био је од јула до октобра 1941, а од `1942. до 1944. директор Државне архиве у Београду.
Због рада у листу „Обнова“, по завршетку Другог светског рата, 1946. године, проглашен је за народног непријатеља, осуђен на 15 година затвора и 10 година губитка грађанских и политичких права. Казну је издржавао од 1945. до 1952. године у Сремској Митровици. Од 1952. године прикупљао је грађу за Југословенски лексикографски завод и под псеудонимом сарађивао у листовима „Дуга“, „XX век“ и у магазину „300 чуда“. Умро је у Београду 7. марта 1966.
Међутим, у граду не постоји неко значајније обележје које би указивало да је икада постојао, не постоји ни улица са његовим именом. Вероватно је за огроман број грађана Смедерева потпуно непозната, анонимна личност. Једино обележје је његов барељеф урађен помоћу отиска портрета скинутог са надгробног споменика у Београду, постављен у холу Музеја.
Сада је у Београду у Вишем суду, поступак за рехабилитацију Милана Јовановића Стојимировића. Без обзира на то како се овај судски процес буде завршио, не може се негирати и омаложавати његов рад и допринос Смедереву. Драстична казна Среског суда у Смедереву, па чак и губитак грађанских права на 10 година после истицања пресуде, нису у моралном складу са конфискацијом његове културне имовине и од ње формирање у његовој кући, Народног музеја у трајању од 22 године године (од 1950. до 1972) године. И данас у Музеју његова заоставштина чини главно благо Смедерева. Тестаментом од 1964. године Музеју у Смедереву је оставио легат, Народној библиотеци у Смедереву око 5000 књига. Део његове заоставштие у виду рукописа се налази у Матици српској у Новом Саду. Свој дуг према држави он је одужио и не видим даљи разлог да се и даље настави са његовим анатемисањем дугим преко 50 година.
Културне институције Смедерева су му се на неки начин одужиле, али је остало да то уради и град. Он је кроз цео свој живот био везан за Смедерево. Његов брат, Иван Стојимировић, у писму послатом управнику Народног музеја у Смедереву Леонтију Павловићу, 1. априла 1966. године, написао је следеће: „Он је сиромах много волео Смедерево и пред одлазак са овог света, његове су последње речи намењене Смедереву, односно Музеју и Библиотеци у Смедереву“.
Кућа Милана Јовановића Стојимировћа се налазила у улици Анте Протића број 2, на раскршћу те и улице Карађорђеве, у непосредној близини споменика Димитрију Давидовићу, који је подигнут захваљујући његовој иницијативи 1938. године. То је била скромна кућа на спрат са лепо уређеним двориштем и неколико стабала који и данас постоје: храст, бели дуд, црни бор. Комунално предузеће је уредило тај простор 1980. године и направило малу зелену површину. Почетком 2000. године простор је, Дирекција за изградњу, урбанизам и грађевинско земљиште коначно уредила са две главне стазе, тако да су добијене три зелене површине, од којих је средња била највећа. Постављене су клупе, корпе за отпатке, па је сквер лепо изгледао. Уништавање овог простора је почело када је „Рајфајзен банка“ поставила три елемента за дечје игралиште усред травњака: клацкалицу и два тобогана, што је довело до уништавања и гажења травњака. Затим је у травњак постављен киоск за новине са фрижидерима, апарат за сакупљање половне одеће, киоск за кокице, огласни стуб, билборд… Неопходно је да се овај простор у самом центру града, у складу са новом наменом доведе у ред. Сада је ругло и делује неуредно, запуштено, без надзора и контроле. На једном делу зелене површине или на неком другом месту треба поставити одговарајуће обележје, споменик – бисту, барељеф. На овај начин, град би му се одужио и прекинуо вишедеценијску незаинтересованост. На крају би, овај део могао да се назове Сквер М. Јовановића Стојимировића или скраћено Миланов сквер. Ова зелена површина се налази у самом центру града, поред Библиотеке, Центра за културу, Основне школе, споменика Браниславу Нушићу и Димитрију Давидивићу, па се на овај начин добила „piazzetta” (као на неким местима у Београду) са великим културним, историјским и туристичким значајем.
Посебно питање општинским властима, у то време је, зашто је уопште срушена срушена кућа (музеј) Милана Јовановића Стојимировића? Она никоме није сметала. До ње је саграђена тзв. „официрска зграда“, па је тај угао града био урбанистички дефинитиво решен. Миланова кућа је могла да постане депанданс Музеја Смедерева са разним наменама. Са уређеним дворишним простором адаптираном кућом, музејском поставом, непосредном близином три културне институције – то био значајан део града.
Данас нема разлога и рационалног објашњења зашто смо из историје нашаг града скоро избрисали значајне личности, такве људе и фамилије, као што су Бранко Ж. Јефремовић, Спасоје и Милутин Стевановић и Милан Јовановић Стојмировић…